|
Ponedeljak,
18. avgust Pakovanje. Ne znam šta sve da ponesem. Pravim spisak pa polako pripremam stvari po njemu. Polazim sat i po pre polaska voza. Treba da se nađem sa Nešom u pola deset na železničkoj stanici, kod česme ispred perona. Pošto je mrak, vozim lagano, oprezno, da se ne bi dogodilo nešto nepredvideno još pre nego što pravo putovanje započne. Stižem nešto ranije, Neše još nema. Robni terminal je malo udaljeniji, radnici sede i piju pivo. Bez problema pristaju da srede prtljag, čim se mi sakupimo. Nalazim Nešu i vozimo bicikle do vage gde nam pišu potvrde o težini tereta - bicikla, sa kojima onda odlazimo na obliržnju teretnu blagajnu i plaćamo 28 din (7 DEM) po biciklu za teret do Peći. Bicikle obeležavaju i tovare na kolica kojima ih dovoze do službenih kola. Skidamo sve sa bicikala a ja ulazim u vagon i vezujem ih za šipke na prozoru elastičnim vrpcama kako se ne bi pokretali i oštetili prilikom transporta. Sve to je oduzelo prilično vremena, i pošto se približilo vreme polaska voza pronalazimo našu kabinu. Čim smo ušli primećujem da sam izgubio mape. Spakovao sam ih u plastičnu foliju i zavukao na bisage između nekih kajiševa. Normalno, još tokom vožnje do stanice je usled truckanja sve to lepo ispalo, tako da smo na put krenuli bez specijalki 1:100.000. Tek za par dana se pokazalo koliko su nam ove karte nedostajale. Međutim to nije bilo sve. Dok sam vezivao bicikle u vagonu, ispala mi je signalizaciona crvena TREK lampica koju sam doduše skinuo sa bicikla, ali je nisam stavio u torbicu (koju sam imao oko struka) već sam je zakacio za pojas. Naravoučenije: sve stvari treba dobro upakovati a torbe zatvoriti, inače se sigurno gube. No i pored toga kupe je bio OK (bili smo sami), a voz je krenuo na vreme. Tek tada smo imali vremena da napravimo neki plan puta i veoma brzo smo se dogovorili da obiđemo vodopade Miruše, Orahovac, Prizren, planinarski dom pod đeravicom (i da je možda popnemo), Peć, Čakor, Bjelasicu i Rikavačko jezero. Laku noć.
|
||||||||||
 |
 |
 |
||||||||
