Četvrtak, 21. avgust - dan treći
Dečani - Peć - Rugovska klisura - Čakor - Andrijevica

Prešli tog dana: 94 km (51 km asfalt - 43 km makadam)
Prešli ukupno: 264 km

Ustali smo jako rano. Fotografišemo uz prve zrake sunca. Fasade koje su izvedene naizmeničnim ređanjem mermernih tesanika žućkaste i ružičaste boje, predivno izgledaju na jutarnjem suncu. Monasi su započeli liturgiju još u 5 sati, a goste pozivaju u crkvu oko 6:15. Liturgiju služi gost manastira, Vladika Crnogorski Amfilohije Radovic, dok jutarnji zraci prodiru u crkvu u uzanim snopovima, šetajući lagano po freskama. Posle liturgije smo sedeli na prostranom tremu sa pogledom na crkvu, i pili čaj razgovarajuci sa Vladikom i igumanom.


U centru Peći

Krenuli smo u isto vreme kada i Vladika, jedino što je on seo u džip kojim je upravljao mladi pop iz Amerike. Pošli su u obilazak manastira po Srbiji.

Mi smo lako prevalili 15 km do Peći, doručkovali i pošli u potragu za zanimljivostima. Peć je znatno ružnija od Prizrena, ali u njoj mogu da se vide stara Bajrakli (čarši) džamija koja se nalazi u sklopu stare pećke čaršije, i sama caršija.


Neša (desno) i ja
(foto: Hašim Taći) 

Svega dva km od grada, na ulazu u Rugovsku klisuru, svratismo u Pećku Patrijaršiju. Već sam pogled na vrt pokazuje da je to ženski manastir. Prepuno negovanog cveća i ostalih biljaka. Lepi konaci u koje nismo ulazili. Kompleks Pećke patrijaršije sastoji se od nekoliko građevina koje su u XIII i XIV veku sazidane jedna uz drugu. U sredini je crkva sv. Apostola, na severnoj strani crkva sv. Dimitrija, a na južnoj crkva Bogorodice Odigitrije uz koju je dodat mali hram sv. Nikole. Ispred ove tri crkve, povezujući ih u jednu celinu, stoji u XIV veku podignut otvoreni narteks sa pirgom u kome se ističe freska loze Nemanjića, naslikana 1337. Stigao je turistički autobus i velika je gužva. Razgledamo crkve i freske izuzetnog kvaliteta, ali ne tako detaljno kako one zaslužuju. Možda će drugi put biti više vremena.

Nastavljamo put i već posle par stotina metara ulazimo u Rugovsku klisuru. Put koji predstavlja najbližu vezu Kosmeta sa Jadranskim morem je 17. septembra 1925. svečano otvorio Aleksandar Karađordević, o čemu svedoči kamena tabla na ulasku u klisuru. Posle par km restaje asfalt ali je makadam dosta dobar. Kanjon i put koji je usečen u stene zaista su impresivni. Puno je truda uloženo da bi se ovo izgradilo, i žalosno je što taj put ne održavaju i ne asfaltiraju. Put se stalno penje.

U Rugovskoj klisuri

Prolazimo kroz predele kakve inače samo gledamo na kalendarima iz Švajcarske. Kad god bismo stali pojavljivali su se, uvek iznad nas, mali pastiri, radoznalo gledajući sa pristojne udaljenosti. Uspon na Čakor je posebna priča. Strmo i jako dugo. Tog dana vozili smo bez prestanka oko 35 km uzbrdo.

Na prevoju koji je sa nadmorskom visinom od 1849 m najviši drumski prevoj u Jugoslaviji, užasna hladnoća. Vetar nosi. Oblačimo se ne bi li smo se zaštitili od tog ledenog vetra i smogli snage da ostanemo koji minut duže, uživajući u fantastičnom pogledu. Kristalno čisto vreme i ogroman broj vrhova crnogorskih planina prostirao se na sve strane. Bežimo u nešto što natpis i vlasnik zovu "bife". Tri stola i mali šank su dovoljni da pojedemo šolju kiselog mleka i hleb.

Na Čakoru (foto: A. Demaći)

Već je kasno i krećemo u dugački spust. Posle otprilike 8 km počinje asfalt. Jurimo u dolinu dok mrak polako pada. Stigli smo do Murina po mraku. Kupujemo hranu i sedamo u neku kafanu ne bi li smo se ugrejali uz topao čaj. Kelnerica kaže da ima nekih soba iznad kafane, ali da nisu nameštene i da ih ne izdaju. čekamo gazdu da ga pitamo za spavanje. Međutim, kad smo videli da dolazi muzika i montira instrumente, odlučili smo da krenemo dalje. Vožnja po mrklom mraku bez svetla - užasno iskustvo. Nebo puno zvezda, ali nema meseca. Vozimo nazirući belu liniju. Kad naiđu neka kola bežimo u stranu. Nakitio sam na sebe sve reflektujuće trake koje sam imao. Verovatno obasjan farovima svetlim kao jelka. Tako vozimo 10 km dolinom Lima. Sreća da je put izvrstan - bez rupa - i da je stalna blaga nizbrdica. Tada je Neša našao neku kućicu gde je jednom ranije već spavao. Privlačimo se i raspremamo stvari u mraku kako svetlost lampi ne bi privlačila pažnju. Ležemo pod strehu i vec za nekoliko minuta dolina Lima se ori od Nešinog hrkanja. Tek da se zna zašto smo se spremali u tami "da ne privlacimo pažnju".

Oblačenje
pidžame i
noćne kape,
priprema za
spavkanje