Sreda, 20. avgust - dan drugi
Manastir Sveti Vrači (Zočište ) - Suva Reka - Prizren - Đakovica - Dečani

Prešli tog dana: 106.5 km (97 km asfalt - 9 km makadam)
Prešli ukupno: 170 km

Jutarnja liturgija počinje u 6 sati. Traje nešto kraće od večernje (oko sat ipo). Posle liturgije čaj ili kafa, opraštamo se i dosta kasno polazimo za Prizren. Prvi deo puta prolazimo kroz albanska sela Samodraža, Studenčane i Raštane, i to po makadamu. Put je pun bara i blata od sinoćnje kiše. Nebo je sivo, ali kiša ne pada. Na putu kroz sela posmatraju nas kao Marsovce. Vozimo nekih 9km po makadamu i spuštamo se u Suvu Reku. Doručkujemo kod jednog Albanca pljeskavicu, telefoniramo kući i nastavljamo ka Prizrenu. Prolazimo pored fabrike Balkan i njihovog hotela, a na izlazu iz Suve Reke čeka nas jako strma, prilično duga uzbrdica.

Iznad sela Studenčane

Do Prizrena vozimo lako, ali su nas zabrinule prve kapi kiše na ulasku u grad. Predgrađe Prizrena, kao i ostalih gradova na Kosmetu, je veliko gradilište. Gradi se jako puno privatnih kuca i to veoma velikih, prostranih, a poneke su zaista prave palate. Sam Prizren je fantastičan grad, pravi muzej, ali i više od toga, grad koji živi i meša u sebi Orijent i Srbiju.

Prvo smo, dok smo još bili vrući, otišli do manastirišta Sv. Arhanđela. Ceo kompleks koji se sastoji od ruševina crkve Sv. Arhandela, crkve Sv. Nikole, trpezarije i konaka, nalazi se u klisuri Prizrenske Bistrice, oko 4 km od Prizrena. To je zadužbina cara Dušana koji ju je podigao kao svoj mauzolej u periodu od 1348 do 1352. godine. Već u XV veku ta crkva je bila blizu razorenja. Danas se dovršavaju novi konaci u kojima će boraviti Vladika Prizrenski. Iznad kompleksa se nalazi Višegrad sa odbrambenim zidovima i kulama.

Vraćamo se u Prizren i zastajemo pored zanimljive kućice žute boje u kojoj je od 1878. do 1881. god. bilo sedište Prizrenske lige, a danas je u njoj muzej. Idemo u stari deo grada - popločane ulice i trg šedrvan sa puno burekdžinica i ćevabdžinica. Tu jedemo sa pogledom na Sinan-pašinu džamiju. Sagrađena 1615, po dimenzijama (14x14m) spada u red velikih monumentalnih džamija. Centralni prostor je omeđen zidovima debljine 1.9 m, teme kupole je na visini 22 m, a izvanredno vitak minaret je visok 48.9 m. Pronalazimo crkvu Bogorodice Ljeviške. Podignuta od strane kralja Milutina 1306. god. na mestu starije vizantijske bazilike, to je petobrodna, petokupolna crkva krstoobrazne osnove. Spoljna fasada je ukrašena naizmeničnim ređanjem opeke i sige. Oko 650m2 živopisa je izvanrednog kvaliteta, ali ošteceno dletom u XVIII veku kada su Turci crkvu pretvorili u džamiju a freske prekrili krečom i malterom. U centru grada se nalazi Hamam Gazi Mehmed paše, najveći u Jugoslaviji, podignut u XVI veku. Odmah pored njega je i džamija sa medresom.

Na izlazu is Prizrena prestaje kiša i suvim, veoma prometnim putem hitamo ka Đakovici. Uz put zastajemo kod Terzijskog mosta preko reke Erenik, jednog od najznačajnijih i najlepših spomenika utilitarne arhitekture u Metohiji. Ne zna se kada je tačno graden ovaj most, zadužbina terzijskog esnafa - pominje se XV ili XVIII vek. Pre rekonstrukcije je imao 13 nejednakih lukova a danas ih je ostalo 11. Par km ispred Đakovice sa leve strane puta potpuno novo naselje, još u izgradnji. Bele kućice sa crvenim krovovima, sa veoma malom okućnicom, pravilno postrojene u redove i kolone. Rekoše nam da je tu 120 kuća namenjenih izbeglicama iz Hrvatske.

Do Đakovice stižemo u zaista jakom tempu (prosek preko 24 km/h, što je za natovarene MTB-ove veoma brzo). Tu kupujemo voće u jednoj od bezbroj odlično snabdevenih, robom prepunih privatnih radnjica kojih po celom Kosmetu ima bezbroj. Vlasnici su Albanci koji su razvili privredu kompletno nezavisnu od zvanične srpske. Imaju i svoja transportna preduzeća koja drže linije do najudalenijih sela kao i do većine Evropskih gradova. Školstvo i zdravstvo su potpuno odvojeni i odvijaju se po privatnim kućama. Takođe upada u oči ogroman broj satelitskih antena koje se mogu videti svuda.

Uglavnom ravnim putem dolazimo do na par km pre Dečana, kada počinje put popločan kockom. To nas zaista umara, i na 100 km vožnje tog dana osećam da ne mogu više. Ležemo pored puta jedući sve što smo imali. To nas je malo povratilo i predveče stižemo do centra Dečana. Javljam se u policijsku stanicu i raspitujem da mi obezbede neko spavanje, kad se uz urlanje sirena dva automobila sjuriše u dvorište. Neki naoružani civili izvukoše nekog sa jaknom preko glave i uguraše ga u stanicu. Tu se upoznajem sa jednim od tih civila, nacelnikom Vuletom. Svi su imali pištolje zataknute za pojas i kalašnjikove ili heklere u rukama. Vuleta nam je rekao kako je opasno noćiti u blizini stanice i preporucio da odemo do Peći i javimo se u kasarnu, ili da produžimo do manastira Dečani. Naravno, odabrali smo ovu drugu varijantu.

Svega dva km udaljen od glavnog puta nalazi se manastir Dečani. Stigli smo baš u vreme večere, pa smo morali da sačekamo da bismo se dogovorili oko spavanja. Primio nas je mladi monah koji je potom otišao da pita igumana za mišljenje. Pošto iguman Teodosije nije imao ništa protiv da prespavamo, odveli su nas na večeru. Iako je vreme posta, trpeza je bila prepuna hrane. Sladak kupus (ljut), krompir, riba, koljivo, grožde, banana, kisela voda. Preko puta nas sede starije žene. Ispostavilo se da su Srpkinje iz Albanije. Izašle su kada se Albanija otvorila, i sada rade u manastiru. Otišao sam do crkve gde su služili večernju liturgiju. U crkvi je gorelo desetak sveća uz čiji su se titrav sjaj nazirali monasi u crnom a freske igrale po zidu. Predivna pesma i glasovi su još više činili da se prisutni osećaju potpuno bestelesno. Smestili smo se u sobu koju smo delili sa tri cimera. Jedan je bio Bugarin, otac Ivajlo, drugi neki momak iz Prizrenske bogoslovije, a treći mladi Bosanac koji je pre iseljavanja u SAD sa sestrom putovao po Srbiji, obilazeći manastire.

Dečani su jedan od najznačajnijih manastira na Kosmetu. Predstavljaju eklekticko umetničko delo u arhitektonskom i slikarskom pogledu kao i u plastičnoj obradi. Podigao ih je u periodu od 1327. do 1335. god. kralj Stefan Uroš III. Gradio ih je protomajstor fra Vita iz Kotora. Svi zidovi su bogato oslikani freskama sa oko 10.000 figura. To je najveći ansambl fresaka načinjen u srednjevekovnoj Srbiji. One imaju enciklopedijski karakter i prava su riznica vizantijskog slikarstva. Medu ikonama sačuvano je pet prvobitnih iz 1348. godine. U manastiru se čuva preko 150 starih rukopisnih knjiga na pergamentu. Sačuvan je i kameni presto cara Dušana, sarkofag Stefana Dečanskog itd. I danas je ovaj manastir aktivan, ima više od 20 monaha. Veoma je lepo uređen, konaci su pretvoreni u udobno boravište za monahe i goste. Kupatilo je potpuno novo, u plavim pločicama, čisto i mirisno, tako da je bilo pravo zadovoljstvo okupati se toplom vodom.