|
26-27. oktobar 2002. Vozili: Zoran Velikinac i Jone Tekst i fotografije: Jone Ako niste raspoloženi da čitate priču (ovo dole), pogledajte sažvaćak - u njemu su samo podaci koji vam mogu koristiti ako planirate vožnju navedenom trasom. mapa, profil visina (70Kb) Poslednji vikend oktobra doneo mi je jedan od najlepših ovogodišnjih izleta. Moj saputnik Zoran Velikinac i ja bili smo se spremili za verovatnu kišu, a dobili poklon - dva sunčana dana, vreme skoro savršeno za vožnju, boje u najvrelijem izdanju, predele u kojima su sve te srećne okolnosti maksimalno došle do izražaja. Epicentar jeseni, i mi u njemu baš kad treba. Nije moglo da omane. Kao kad pucaš u tarabu pa onda nacrtaš metu okolo.
Bla-bla, i eto ga Valjevo. U jedanaest sati smo već bili na biciklima i lagano hvatali zalet za Debelo brdo. Tokom prvih trinaest kilometara put se lagano penje, saobraćaj je slab a okolina lepa. Kolovoz je na ovom delu sasvim podnošljiv jer su putari u zadnje vreme očigledno malo pokrpili sirotinju. Onda smo doklizili pravo u dobru vest: oko tri kilometra iza sela Jovanje, u blizini temelja buduće brane još budućijeg akumulacionog jezera, otprilike na mestu gde počinje ona užasna deonica zbog koje se malo ko odlučuje da preko Debeljka vozi za Bajinu Baštu i na Taru - udesno se odvaja novi, lepo zapečeni asfalt za reš koricom. Kad vode jezera budu potopile stari put, tuda će se ići gore. Za vozila još nije otvoreno ali smo mi prošli, i po onome što smo videli izgleda da su do zvaničnog otvaranja preostali samo dani. Mašine brekću, još malo ivičnjaka, još malo podzida na nekim krivinama, još malo dorade tu i tamo, i eto ga. Nova deonica u širokom luku odlazi udesno od starog puta i posle 11km mu se vraća u selu Poćuta, a odatle je kolovoz sasvim dobar. Do Poćute se u ovoj varijanti vozi 6-7km duže nego starim putem, a na poslednjoj trećini postoji i jedno KDSIV spuštanje koje odnese dobar deo zarađene visine. Ipak su nov asfalt i lepa okolina dobitak i za bicikliste. (Oni koji baš neće da gube visinu i da idu okolo, ne moraju da brinu: stari put će ostati na dnu jezera, i svako ko ima malo jača pluća moći će i dalje da ga koristi.) U Poćuti smo se najpre pobrinuli da iz kafane "Duga" iznesemo jedan sto napolje, na sunce. Senke su bile dugačke i dobro mesto je bilo podalje od kafane, te smo tako ručali i poćutali skoro nasred puta, duboko u začuđenim pogledima retkih vozača. Pedesetak metara dalje napustili smo put za Debelo brdo i počeli deo putovanja koji smo čekali još od Beograda. Prvo smo se niz asfaltnu traku, široku tek koliko da stanemo mi i poneka nezalizana misao, spustili do manastira Pustinja. Taj putić je bio sjajan - klatili smo se i naginjali u krivinama koje su golicale nakićene livade, štipkale čarobnu šumu, cupkale na kratkim hupserima pored Grdobe, neobične i visoke litice od sjajnobelog krečnjaka prošaranog sivim krpama onako kako je beogradski spomenik knez Mihajlu prošaran tragovima golubova i smoga. Nama Grdoba ipak nije izgledala ružno, naprotiv: u onoj divnoj jesenjoj suboti blistala je na tamnozelenoj pozadini zrelih brda, na tamnoplavoj pozadini zrelog neba, kao najzreliji i najsočniji plod jeseni. Sunce je bilo zarobljeno na njoj, i njen kamen ga je pio. Kad dođe zima i sa litice počne da isparava svetlo, ovde će dan svakako trajati duže nego na drugim mestima.
Ime sigurno nije došlo zbog okoline, koja je nabrana u raskošni zeleni ogrtač i pritegnuta oko manastira učkurom hladnih izvorskih voda. Pre će biti da se tako kazivala usamljenost ovog mesta, a sapinjali i u jaram stavljali jezici, ne bi li tajna bila udavljena pre nego što dotekne do Turaka. Na visokom zidu, pa oko crkve i konaka, još leži pigment te davne senke: ono malo monahinja iz prikrajka uglavnom ćuti na namernike, i od buke tog ćutanja ne može gost biti siguran gledaju li to njega ili nekoga ko se na kapiji pojavio nekoliko vekova ranije. Pre nego što smo zaronili dublje u šume i tajnovite popodnevne senke ispod Jablanika, trebalo je vratiti se nekoliko stotina metara uz strmu uzbrdicu. Bila je to jedna od onih uzbrdica na kojima sve misli iscure u okovratnik pa onda niz nogavice oteknu nizbrdo. Ostane prazna glava, i na takvim mestima čovek nikada i ne može da se vraća, nego je uvek kao da prvi put tuda ide. A to valjda treba računati kao plus. Kroz mir pod krošnjama spletenim u pređu bez kraja i zadimljenim masnom vatrom spoljašnjeg svetla, preko debelog tepiha od lišća, uz potoke i vodopade, stigli smo do Bebića Luke. Seoce spava na bistrom i čistom pupku Rebeljske i Vujinovačke reke, a meštani se hvale - reklo bi se neosnovano - da upravo tako i na tom mestu nastaje Jablanica. S druge strane meštana je malo, tako da ako su tvrdnje i neosnovane, samo su malo neosnovane. Sa treće strane, Bebića Luka je dovoljno zabačena da njeni žitelji mogu komotno da smatraju i da su jedini preostali potomci preživelih sa Nojeve barke, koja se eto nije nasukala na visine Ararata nego je svojski potonula i zaglavila se ovde, duboko u napuklom korenu Jablanika. Poneka prikaza s vremena na vreme zaluta ovamo i gricne im spokoj - ali prikaze dođu pa nestanu, a seoce nastavlja da curka za svojim poslom (koji uostalom i ne mora da se obavi). |
||||
Na
poslednjoj krivini strmog spusta ukazala nam se Pustinja. Manastir je
sakriven u dubokom, uzanom uzdahu brda, na ulazu u klisuru Vujinovačke
reke. Osećaj vara, i eto dobre prilike da se dobije opklada: belo zdanje
se nalazi na samo petnaestak metara manjoj nadmorskoj visini od centra
Poćute, ali zbog brda koje treba preći na putu ka njemu i završnog strmog
spusta, izgleda niže barem sto-dvesta metara.
I mi smo nestali, remeteći bebeći mir u Luci koliko i dva oblutka bačena u vodu. Isplovili smo natrag u šumski okean čiji se jedan ogromni talas dizao baš nad nama. Izgubili smo bili dobar komad visine zarađene tokom prepodneva pa nas je još uvek čekao veći deo od hiljadu metara, koliko je tog dana trebalo da se popnemo uvis ako smo hteli da zajašemo Debelo brdo. Zapeti, dakle. No nismo mogli da budemo efikasni: šumski put koji nas je iz sela vodio naviše kroz klisuricu Vujinovačke reke bio je toliko lep da smo se svaki čas zaustavljali da se divimo, ili da utiskujemo uspomene u hemiju one perforirane trake što se mulja po metalnoj kutiji. Do sumraka smo ipak prošli ispod Medvednika i zaokružili naše ofroudno okolo-naokolno velosipedno iskustvo. Ponovo smo izbili na asfalt iz Valjeva ka Rogačici i Bajinoj Bašti, ovog puta na visini iznad 700m, pa nastavili do hiljadarke i tako se domogli Debelog Brda. Ovde treba neizostavno istaći da su naši utisci posle susreta sa DB-om i DB-ovcima bili sjajni, i teško se može razumeti zašto naš svet toliko zazire od njih.
Iza prevoja smo se upustili u goredoliranje, a sedam kilometara dalje opet smo napustili asfalt i posle još malo makadama stigli do cilja, jedne usamljene vikendice u zaseoku Dumizovac. Naši domaćini Jagoda i Đole, stari planinari i zaljubljenici u prirodu, podigli su tu vikendicu bukvalno sa svojih dvadeset prstiju. Pa nek' bude i četrdeset, ako računamo i noge - a na velikoj drvenoj terasi ispred kuće i u samoj kući ima greda veličine bandere. No taj ogromni napor se isplatio. Na ovom jedrenjaku sa dva jarbola od breza može se ćutati deset godina, toliko je lepo usidren. U težištu pejzaža, na pravom je mestu koliko i teg koji poravnava jezičak na kantaru, koliko i kliker na dlanu, čačkalica između dva zuba. Pogled uzleti između one dve breze - tik ispred vrata kapetanskog salona u kome pucka "smederevac" a gusani kamin tamno ćuti i čeka pravu zimu da se probudi i razveseli ukućane - i spusti se na suprotnom kraju par kilometara duge doline, tamo gde počinje kanjon Trešnjice i tamo gde horizont zatvara još daleka Bobija. U dolini se ne vidi ni jedna kuća, nego tek na onom prekom zidu u mraku žmirka tuce sijalica iz zaseoka Nikolići. Nebo otežalo od milijardi zvezda se u hladnoj jesenjoj noći koja nam je bila dodeljena spustilo sasvim nisko, i svetla Nikolića su se našla u Kumovoj slami. Tako je treperenje sazvežđa prašnjavih staklenih kruškica iz nekoliko seoskih soba stizalo do nas u isto vreme, i bilo jednako veličanstveno, kao i treperenje supernovih i drugih kosmičkih ala.
Sledećeg jutra je linija travnatog brežuljka pred kućom bila izvučena beličastim dahom. Peckava svežina slane na prvom suncu koje pređe preko brda, jedna je od onih tajnih stvari koje čine da se čovek oseti zaista živim. A to stanje nije tako često kako bi se moglo pomisliti. Zato smo natukli papuče na bose noge, i iz senke kuće izašli na osunčani deo sveta, i hodali kroz travu, i mirisali sunčanu svežinu, i bili živi dok god su prsti mogli da izdrže.
Pozdravili smo se sa domaćinima i krenuli ka sazvežđu Nikolića. Za put do tamo koristili smo kvantni hiper pogon - ovčiji sir, ajvar, ljute papričice, proju, kiselo mleko i po jednu neprskanu jabuku. Tamo gde počinje kanjon Trešnjice počinje i rezervat beloglavog supa, jedan od dva u našoj zemlji (drugi je onaj na Zlatarskom jezeru). Zato su ovde susreti sa tim veličanstvenim živim jedrilicama često sasvim bliski: Jagoda i Đole su jednom prilikom u jamu nedaleko od kuće bacili nešto iznutrica, i brzo su imali priliku da sa udaljenosti od stotinak metara posmatraju supove (koji su, je l' te, lešinari) u akciji. I mi smo kasnije tog prepodneva visoko iznad kanjona isturili nešto iznutrica - naše pozitivne emocije i jaku želju da vidimo ptice - i to je lepo funkcionisalo, nekoliko minuta smo uživali u letu jednog orla u dubini ispod nas.
Aterirali smo tek u Razbojištu, nadomak vrha Bobije. Tu se završio naš delirijum-jesens. Seoce je odnekud imalo prisnu ubogost mesta u bosanskim planinama. Nekoliko kućica stisnutih jedna uz drugu pod završnom gromadom Bobije, na previji iznad okeana borovih i bukovih šuma. Ispred jednog plota blatnjava Lada Niva, malo dalje "FAP" sumnjive vozne sposobnosti i nesumnjive drvne natovarenosti. Drvoseče, u prostoriji koja je na jednom kraju prodavnica opremljena prodavcem sa šajkačom, na drugom kraju je kafana sa klupom i pivoispijateljnim stolom, a u sredini je društveni klub sa bubnjarom koja održava u životu kurjačke razgovore matorih momaka u beskrajnim zimskim noćima. Pojavivši se niotkuda, onako u helankicama, ostavili smo dubok utisak na prisutne.
Utom se i kuća pojavila pred nama. Sa mesta na kome se nalazila pružao se zanosan pogled na Medvednik i na daleke predele prema Valjevu. Aura njenih zidova je veselo treperila i ogrejala nas je čim smo se dohvatili kvake. Dočekao nas je domaćin - šumar Pera, pobornik zdrave i prirodne ishrane, entuzijasta i zaljubljenik u Bobiju. Da sve bude još lepše pobrinuo se mukli vihor nadolazećeg sutona koji nam je pred noge izručio najpre ko zna gde pokupljeni, elegantno pohabani i mnogobrojnim nalepnicama ukrašeni Landrover, a potom i jednog biciklistu. To je, kako ćemo potom utvrditi, značilo da smo imali sreću da o istom trošku upoznamo valjda najbolje što Valjevo ima da ponudi kad je reč o ljudima naše talasne dužine - ljubiteljima guduranja, drndanja i akanja po prirodi, geografiji i okolini geografije.
Ponuđen nam je prevoz do Valjeva, i pošto se mrak već bio primakao toliko da je postalo jasno kako bismo sopstvenim snagama dole stigli kasno te večeri, prihvatili smo. Na krovu se našlo dovoljno mesta za bicikle a u džipu za nas, i posle zanimljive vožnje po lavirintu šumskih puteva ispod Medvednika i Jablanika stigli smo u grad taman na vreme da uhvatimo poslednji autobus za Beograd. Pre toga smo uspeli još i da bacimo pogled na gore pomenuti vozni park naših novih drugara, te da strpamo u bisage kasetu sa video zapisom njihovog puta do mora. U autobusu mi je kroz dremež trupkala po glavi misao: koliko zadovoljstva može da donese ova krhka hrpa cevki i žica zvana bicikl... Nedelju dana posle toga, budan mislim ono što i uvek: jes', bicikl... U nama je ono što donosi zadovoljstvo, bicikl služi samo da na njega sednemo i ispunimo svoju sudbinu. Za ovaj vikend. Za sledeći će si uzmemo kartu, i će si skrojimo novu sudbinu :)
|
||||||||||||||||||
|
|
||||||||||||||||||
 |
 |