30. mart - 1. april 2001.


Zlatibor, Rzav, Mokra Gora, Tara, Užice

- Jablanica (Zlatibor) - Vardište - Kotroman - Mokra Gora (19km)

- Mokra Gora - Šargan - Tara (Zborište) - jezero Zaovine - kanjon
  Belog Rzava - Kotroman - Mokra Gora (45km)

- Mokra Gora - Šargan - Kremna - Bioska - Divljačka stena - Užice (47km)

Vozili: Raša Jevremović, Predrag-Peđa Supurović, Ljuba Zagorac i Jone

Tekst: Jone (jun 2001.)
Fotografije: Peđa (P) i Jone (J)

Mapa, profili visina (160Kb)


Ljuba i ja smo sa planinarima "Železničara" izašli iz voza na Zlatiboru, na stanici Jablanica. Na tom usamljenom mestu osim same stanice nema ničeg drugog ali je zato lepo uramljeno brdima i šumom. Krenuli smo niz reku Jablanicu, pozdravivši se sa planinarima koji su ka našem zajedničkom cilju, Mokroj Gori, krenuli putem preko grebena. Spuštanje makadamom i šumskim putem do Vardišta (selo na putu Užice - Višegrad) je u prvih dva-tri km bilo pomalo problematično jer je Jablanica bila nadošla a ima vragolastu naviku (VN) da svaki čas seče put (ili to put ima VN da svaki čas seče reku).


Ponekad je moglo ovako... (J)

U svakom slučaju samo smo jednom uspeli da se prevezemo preko gaza, i jednom smo prešli preko brvna - na ostalih pet-šest mesta je bilo suviše duboko ili je voda bila suviše brza, pa smo morali da guramo. Šema je bila sledeća:

- naslonimo bicikle
- izujemo gojzerice
- skinemo čarape
- stavimo čarape u gojzerice
- zavrnemo nogavice do iznad kolena
- uzmemo gojzerice
- uhvatimo bicikle
- uđemo u vodu
- guramo
- lede nam se noge
- psujemo
- lede nam se noge
- guramo
- stižemo na drugu stranu
- psujemo
- naslonimo bicikle
- osušimo noge
- obujemo čarape
- obujemo gojzerice
- vozimo nekoliko stotina metara
- iza krivine je novi gaz
- psujemo
- naslonimo bicikle
- izujemo gojzerice
- skinemo čarape
- stavimo čarape u gojzerice
- uzmemo bicikle
-...

Bila je to fina zen seansa, vežba strpljenja. Ljuba je na petom gazu ipak izgubio živce, napustio put meditacije i prosvetljenja i rešio da proba da se proveze na drugu stranu. Stvar se završila sa mokrim čarapama i gojzericama, a bisage su srećom bile samo pokvašene.

Posle ovih početnih prepreka bili smo nagrađeni divnim dolinama, livadama, borovnjacima - put je bio izuzetno lep i mi smo ga trošili natenane ("na-teh-na-neh", na jeziku Čiroki Indijanaca). Izležavanja, dremanja na suncu i nekoliko masivnih uzastopnih ručkova se podrazumevaju. Negde usput smo prešli i granicu, te se tako neprimetno našli u Bosni.


... ili ovako... (J)


... a ponekad se završavalo ovako: 
Ljuba otklanja posledice loše procene. (J)

U selu Zekovići se Jablanica uliva u Crni Rzav, pa smo do Vardišta i asfalta došli sledeći ovu lepu i veselu rečicu turobnog imena. Potom je preostalo samo da se na sledećih sedam kilometara blagim asfaltnim usponom dovezemo do graničnog prelaza (ovog puta zvaničnog), uđemo u milu nam em dragu Jugu, i dopedalamo do Mokre Gore.


Na putu ka Vardištu (J)


Pejzaž u blizini Kotromana (J)

Sve u svemu, put Jablanica-Vardište je zaista sjajna i nadasve lepa varijanta silaska sa Zlatibora i treba je upražnjavati kad god se može, čak i kada se sa Avale ide na Adu.