| Čekao sam neki ohrabrujući znak koji će me gurnuti dalje, i on je došao u vidu informacije da bih u drugoj polovini uspona uz malo sreće sa orijentisanjem mogao da se dokopam jednog ovčarnika u kome će mi dati nešto za (ah!) jelo, a i prenoćište ako zatreba. Tako sam obodrenog duha rešio da nastavim. Topli Do je mesto koje se još uvek nalazi u devetnaestom veku. Osim par izuzetaka sve su kuće od blata, a pošto selo nije razbacano nego postoji nešto što liči na (nikad razvijeni) zametak varošice, sa nekom vrstom malog trga u centru i nečim što uz malo dobre volje podseća na par uličica, prizori su sjajni.
Bilo mi je žao što nisam imao dovoljno filma jer bih ovde lako potrošio čitavu rolnu - toliko je arhitektura bila zanimljiva, toliko je atmosfera bila vanvremenska, toliko su zaustavljali dah starci koji su sedeli na "trgu" i izgledali kao da na leđima nose po trista godina. Toliko je snažan bio miris sirotinje koji uvek, jer je čovek perverzna životinja, privlači i razgoreva radoznalost. Posle sam saznao da je Topli Do nekada imao hiljadu stanovnika i dvadeset hiljada ovaca. Danas ima 130 žitelja. Zanimljivo je da se najveći deo iselio u banatsko selo Dolovo (malo iza Pančeva, na putu prema Deliblatu i Deliblatskoj peščari). Uzani put koji je iza sela krenuo da puže kroz šumu bio je prekriven jednom od najgorih podloga za točkove bicikla: grubom kaldrmom od kamenja koja istreska svaku koščicu u telu i stalno zahteva mnogo snage na pedalama. Rekoše mi da su put svojevremeno gradili Turci. Nekako mi to baš nije izgledalo verovatno, ali ako jeste tako onda je očigledno i da Austrijancima i Nemcima nije padalo na pamet da ga održavaju, a sada verovatno čeka sledećeg okupatora koji bi ga doveo u red. U kombinaciji sa nagibom i sa mojim praznim stomakom koji je počinjao sve glasnije da negoduje protiv vodenog posta na levičarski praznik, jedino rešenje je bilo guranje. I tako sam posle dva kilometra počeo da guram. Guram, guram... Brzina: tri-četiri kilometra na sat (predeo mi je munjevito promicao pred očima). Pozitiva: neprestano sam išao uz neki od divnih planinskih potoka, slapova je bilo koliko nemirna duša želi.
Zahvaljujući obaveštenjima prikupljenim iz više izvora u selu i potom nekako sastavljenom zbirnom uputstvu za stizanje na cilj (jer su obaveštenja iz sela sva bila različita ;), prebrodio sam iskušenja raskrsnica, skretanja i vijuganja u šumi. Doduše Marks i Engels su mi na najkomplikovanijem mestu poslali džokera u vidu jednog iz zemlje izniklog drvoseče koji me je spasao eventualnih ideoloških skretanja i zahvaljujući kome sam kasnije napustio "glavni" put tačno gde treba te konačno iza jedne krivine naleteo na ovčarnik. Ovčarnik, iliti farma ovaca i krava, je bio skriven u strmoj jaruzi poklopljenoj odozgo ogromnom senkom Midžora i nije se mogao videti do poslednjeg trenutka. A i nije se imalo bogzna šta videti: jedna koliba i dve uzane, dugačke staje; sve sa naporom položeno na ono malo mesta što ga je bilo na raspolaganju. Staje zato i nisu ravne nego se sa jarugom spuštaju nizbrdo - mora da se krave čitave noći kotrljaju unutra. Vlasnik upravo beše pri čišćenju onoga što veterinari u Radejni drže kao malo vode na dlanu. Zvao se Šilja, do pre neku godinu je u Beogradu bio policajac republičkog SUP-a. Onda je ostavio glavni grad i policijski posao i vratio se u zavičaj, u Pirot. Podigao je ovu farmu i sada je stočar. Svojim UAZ-om, tim neuništivim draguljem ruske auto-industrije, neprestano šparta između ovčarnika, Pirota i mesta širom Srbije, sklapajući poslove i sledeći poslovnu strategiju. Biznis, nego šta. I eto ga za Praznik rada, došao da vidi kako ide, da obiđe svoju radničko-čobansku posadu koja se sastoji od tri izvršioca poslova napasanja, da im donese potrebne sitnice, da ih malo pritegne, da lupi rukom o sto i kaže da su veliki poslovi sklopljeni i da nema zezanja - krave moraju da se tele na vreme i bez greške. Ponudio mi je prenoćište. Prihvatio sam rasejano, razmišljajući da li da mu odgrizem neko parče tela kako bih preživeo do večere koja je bila najavljena za sedam sati. Do tada je trebalo da prođe zastrašujućih i deprimirajućih 58 minuta i dvadeset sekundi, ali ovde apsolutno prvenstvo imaju kravice, ovčice i konjići. Tek kad se oni namire i kad se posvršavaju poslovi oko njih, dolaze na red bića na nižem stupnju evolucije - UAZ, čobani, biciklisti i sl. Šilja je seo u džip i strmeknuo se u pravcu Toplog Dola hitajući za svojim poslovima a ja sam ostao sa drugovima čobanima. Dvojica behu stariji ljudi a treći, momak iz Toplog Dola po imenu Boža, u kasnim dvadesetim. Boža je u ovčarniku bio zato što taj posao zna da radi, ali i da oporavi živce, teško oštećene tokom konobarisanja u kafani na autobuskoj stanici u Pirotu. Do sada su ga, kako sam kaže, dva puta pod pratnjom policije sprovodili u bolnicu u Nišu, ali se on ne dâ - izlečiće se ovde, siguran je. Životna priča mu je kao u pesmi Miroslava Ilića "Voleo sam devojku iz grada": upoznao curu, napustio idilični posao čobanina na Midžoru, otišao za njom u veliki grad. Propala ljubav, propao on, istopio se, nervno oboleo, vratio se rodnom kraju i starom poslu, da se spase. Posle večere sva četvorica pod škiljavom svetiljkom i u četiri zida pocrnela od dima iz "smederevca" razgovaramo o svemu i svačemu. Najviše o Božinim doživljajima u kafani u Pirotu i o njegovoj bolesti. Opsednut je njom i kako god da razgovor sa njim počne, završi se na istoj temi. Pije lekove i moli starije kolege da mu obavezno kažu kad primete "da je nešto nervozan". Ali od-mah da mu kažu. Samo, da li će da primete, brine se. "Ma ne brigaj, poznajem te po očite, ta tvoja boljka udara na očite", kaže mu jedan od one dvojice. Boža se čudi. Posle ležemo u vojničke krevete na sprat. Toplo je. Meni nešto odmah udara na očite, ali to je valjda samo san.
Ujutru ustajemo u pet. Penjem se na golu kosu iznad ovčarnika i dugo uživam u jutarnjem suncu i pogledu. Posle doručka dobijam novu seriju uputstava kako da potrefim zub od babe. Opraštam se sa domaćinima, vraćam se na šumski put i u žuboru potoka načinjem preostala četiri kilometra do doma. Bukova šuma se proređuje, postaje svetlije, i eto prevoja. Od onih jedanaest kilometara od Toplog Dola pregurao sam devet, i kad sve saberem za tih jedanaest kilometara trebalo mi je tri sata, u dlaku koliko mi je dan ranije (pro)rekao jedan od lokalaca. Na prevoju... divan pogled na uzavreli zeleni ambis iz koga sam upravo izašao, Temštica se sluti negde u njemu. Sa druge strane daleki, slatki, zeleni i plavi predeli u pravcu Knjaževca, slani Midžor na dohvat ruke, zagoreli krnjotci Babinog Zuba pravo ispred mene. Do doma sam stigao posle nekoliko stotina metara i onda na terasi dugo gurao nos u zasluženo pivo. Sjajan pogled se opet podrazumevao. Pa sam krenuo u spust. Najpre oko pet kilometara makadama, onda asfalt. U početku baš strmo (preko 12%), posle nešto blaže ali stalno na dole, sve do nadomak Kalne (Knjaževačke, ne one Vlasinske). Sve u svemu čitavih 23km lepog padanja, na kraju još oko 5km blage nizbrdice. Za neki sledeći dolazak ne znam šta bi bilo bolje (gore): gurati bicikl na onih 11km od Toplog Dola, ili voziti 28km od Kalne na dugačkom usponu koji postaje sve strmiji što se njime dalje ide.
U Kalni sam čekao da se, prema dogovoru od prethodnog dana, pojavi Sašina "Sijera" ("Između dvanaest i jedan, kod najelitnije kafane u selu.") Beše prošlo podne, vrućina je uspavala čitavo mesto i izgledalo je kao da je sredina leta, pogotovo posle još jednog piva. Na kraju se klapa pojavila, zatrubili mi, seli i oni da ispijamo rano popodne. Posle smo prikopčali moj bicikl uz Sašin na guzi Forda, ja se smestio u kabinu ispunjenu telima, brdom stvari i smrčicom sa Vlasine (primila se u novobeogradsku visokospratnu saksiju, živa bila). Posle smo se vozikali okolo-naokolo, ručali na Grliškom jezeru u blizini zaječarskog sela Gornja Bela Reka u kome živi Sašina baba, jeli čuveno kiselo mleko u motelu ispod Rtnja. Došli kući. Haug.
|
||||
 |
 |
 |
 |