4. oktobar 2002.

Pao Džormi
Babin Zub (planinarski dom) - Midžor (8 km)

Tekst: Jone
Fotografije: Dušan Popeskov (D) i Jone (J)

Mapa, profil visina (68Kb)

Ukoliko niste raspoloženi da čitate čitavu priču (ovo dole), pogledajte sažvaćak. U njemu su samo podaci koji vam mogu koristiti ako planirate vožnju pomenutom trasom.

Hm, ustvari je umesto Midžora, najvišeg vrha Stare planine (2168m) trebalo da "padne" Jastrebac, ali smo tog vikenda ipak upecali veću ribu. U akciju su povukli Spale i Peđa, bivši "Polarovci" (a to je još uvek čvrsto držeća nalepnica čak i u slučaju Spaleta, koji je već poduže u "Planet Bajku"). Budući da su njih dvojica u žestokoj i trajnoj vremenskoj stisci, kad se dokopaju šanse za vožnju ne znaju gde bi pre - tako sam najpre u poslednji čas dobio vab za Jastrebac, a onda se u još "poslednjiji" čas plan promenio: idemo na Staru planinu.

U ovo doba godine izlazak biciklom na dve hiljadarke jeste neizvestan poduhvat i po asfaltu, a kamoli po planinskim stazama i sumnjivim putićima. Za subotu je osim toga bila najavljena kiša pa su šanse za cvokociklizam (ono kad voziš pa cvokoćeš) bile realne, kao i šanse da tek sasušeno blato iz Vršačkih brda osvežim novim slojevima iz drugog kraja mile nam em drage zemljice. Ukratko, blesavo i ne baš preporučljivo. Tako da sam odmah pristao da idem ;) Na kraju krajeva, izlazak na Midžor mi je posle putovanja sa Jerme na Babin Zub, 2001. godine, ostao u spisku želja. Kako onda da se propusti ovakva šansa? Još kad ne stigneš da promeniš gume pa kreneš sa slikovima, zabava praktično ne može da omane. I jeste, na kraju se, rekao bih, isplatilo - mada će se oni koji budu imali strpljenja da čitaju do kraja, možda začuditi toj konstataciji. Bonus: sigurno je da će ova tura po jednoj specifičnoj stvari verovatno još dugo biti rekordna za sve učesnike ;)

Šestočlana ekipa je sa dva automobila krenula na put u petak popodne i stigla na odredište, planinarski dom na Babinom zubu, oko ponoći. Poslednje kilometre smo prešli kroz tako gustu maglu da se nije videlo više od par metara ispred automobila i vozači su morali da pribijaju disajne puteve uz šoferšajbne, ne bi li na serpentinama prepoznali da li se ide levo ili desno. Ili pravo - ukoliko bi se ono što je izgledalo kao serpentina pokazalo kao puki hir magle. Imali smo maglovit osećaj da smo već gladni, umorni i pospani, ali to niko nije pominjao, da se ne bi protumačilo kao prodavanje magle. A ako je kod nekoga bilo primisli da je možda bolje vratiti se kući, tek je to bilo prećutano, u strahu od mogućih optužbi za hvatanje magle. Tako nam je magla samo uvećala oči na veličinu šoljica za kafu, i ništa drugo.

Večera (doručak?) u domu nije bila maglovita nego odlična. Kuvarica nas je čekala, zahvaljujući masivnom lokalnom ugledu našeg sapat... saputnika Nenada Nenkovića, novinara "Auto-moto Novosti". Nenad je na Grandmother's Tooth-u bio na svom terenu ne samo zbog toga što je rodom iz Knjaževca, nego i zato što je na biciklu već temeljno prokrstario ovaj kraj. Zahvaljujući njemu u domu smo bili maženi i paženi, i imali fine povlastice u prenoćišno-jestivom te tečno-ispijateljnom smislu.

Uspon na Džormi je strm. Nagib na pojedinim mestima dostiže petnaestak procenata. Ide se uzanim makadamom koji je pojeo nekadašnju stazu. Napravila ga je vojska, pre nekoliko godina. Kažu, da bi jedan lokalni Drug mogao džipom da izađe gore. Makadam je osim tog džipa povr' sebe omogućio i eroziju tla podno sebe, na strmini koju seče, a mislim da nema potrebe ovde objašnjavati brojne koristi od erozije. I posle kažu da se kod nas planinarska infrastruktura ne razvija planski. E pa, to večito kritizerstvo će nas sahraniti, drugarice i drugovi.

Osim impresivnog nagiba u ovu trasu je ugrađeno i malo od onog slađahnog KDSIV (Koliko Da Se Izgubi Visina) goredoliranja. To nam je svakako pomoglo da se bolje osećamo na već ozbiljnoj visini. Na pojedinim mestima se put skoro vratio svojim korenima - prosečno haotičnom agregatnom stanju nepripitomljenih stena - ali se generalno može reći da je bio podnošljiv. Izazovan, svakako. I lep, izuzetno lep, jer puzi golim vršnim grebenom Stare planine, odakle se pruža veličanstven vidik nadaleko i naširoko.

Prva trećina (J) Propisno uđevrekisana i naburekisana družina tvrdoglavo napreduje uvis. Kod opreznijih i iskusnijih pojedinaca javljaju se prve sumnje u to da se ovuda ide na plažu.

Tu lepotu je ipak trebalo cediti iz malog mozga, odnosno iz memorije: magla je jope' bila toliko gusta da smo videli samo dvadesetak metara unaokolo. Iza toga više ništa nije postojalo, svet se topio na toj mekoj granici. Kroz hladnu vatu smo vozili naviše, ona nas je obavijala na vrhu, srkala nas na povratku. Tako da, što se vidika tiče, mogli smo komotno da budemo i u Topčiderskom parku ili na Terazijama. Samo je ovde malo više trebalo paziti da se ne pogubimo.

I kao što je drug Nenad Mirić lepo zamijetio, jasno je da smo u ovakvoj situaciji bolno osećali odsustvo Vuka Draškovića (Zna Put). No tu se ništa nije moglo, morali smo da se snađemo bez njega. Družina je srećom bila i orna i vrlo spremna, pa smo visinu i ono nešto daljine uporno osvajali. Nadomak osmog kilometra, kad smo već savladali visinsku razliku od oko 600m (dom je na 1578m) i na temperaturi od par stepeni iznad nule zašli među krpe prvog ovogodišnjeg snega, pred nas su iz magle izronili samotni ostaci... Maču-Pičua? Ne, ti krnjotci su bili preostali deo nekadašnje naše karaule: granica s Bugarskom ide tačno preko vrha. Do hrpe kamenja koja obeležava vrh delilo nas je još nekoliko minuta penjanja uz vrlo strmu travnatu padinu. Na skromno rastojanje od doma do tamo potrošili smo, sa zastancima, skoro dva sata. Prosečna brzina u vožnji: 7.5km/h.

Na ruševinama karaule (J)

Uspon smo proslavili rakijom, čokoladom i perecama. Posmatrali smo prostranstva Bugarske koja je jedna fina ostrvska zemlja izgubljena u grdnom okeanu, sudeći po beloj pučini u provaliji, na toj tamo strani. A ta njihova strana je tako strma da je izlazak na Džormi kod njih posao za alpiniste. Dobro je što se tog dana niko od ostrvljana nije bavio time, jer mora da je baš glup osećaj kad se posle pentranja po hladnoći, posle dugog čegrtanja karabinera i ljutog siktanja prusika, domogneš vrha sa dušom u nosu - a tamo stoje neke zamlate sa biciklima i žvaću perece.

I eto nas kod rekorda. Od doma do karaule ima 7.77 km. I isto toliko nazad - to je 15.54km. A od Beograda do Babinog zuba ima 330km. I toliko nazad. Putovali smo, znači, 660 kilometara, da bismo pedarali petnaest i po kilometara. Eto ti. Za mene su obično i daleko blaže proporcije uzrok alergijskih reakcija na koži, no ovaj blickrig po sistemu "dođi-udri-drž'-ne-daj-uradi-beži-kući" mi se nekako... svideo. Iskoristili smo mali džep prihvatljivog vremena, i udenuli se. Odžeparili Staru planinu, pa kidnuli na prvoj stanici.

Pogled u Bugarsku (J) Jasno se vide prolaznici na ulicama Sofije.

I nije sve bilo samo u tih petnaest kilometara i u džeparenju: ova družina je bila sjajna, dugi razgovori i tanko predenje novih planova bili su vrednost za sebe. Planovi k'o planovi, služe tome da se ne ostvare. Ali nije važno to, nego prijatno zujanje u ušima: baterije su pune :)

Beach boys (J)

Članovi tima "660/15.5": Negovan Spasić - Spale, "Planet Bike": dok su široke narodne masejoš vozile kontraše sa jednom brzinom, bio ponosni vlasnik "Favorita" na kome je sa Peđom pedalao po Mađarskoj, Češkoj, i po čitavoj bivšoj Jugi od Vardara do Triglava. Peđa Tripković: živeo pet godina u Kini, stigao da se oda pedafiliji i u toj zemlji, uključujući jednu žestoku akciju po Unutrašnjoj Mongoliji. Nenad Nenković: zaljubljenik u bicikle i sve vezano za njih. Promoviše biciklizam u "Auto-moto Novostima" i pretvara ih u "... Novosti". To je prva faza, a posle će umesto tri tačke da dođe... Dušan Popeskov, "Planet Bike": uveličao nam ekipu. Bivši YU reprezentativac u drumskom biciklizmu, učestvovao na Olimpijskim igrama i na Svetskom prvenstvu. Ipak je ovog puta promašio plažu, kao i mi ostali. Nenad Mirić: "kriv" za dizajn nekih od novih "Planet" proizvoda. Kaže da jedva čeka sledeću turu. Zoran Stojanović, sekretar BK "Železničar" i Miloš Miladinović, direktor u "Delta M" holdingu: super momci, nažalost ostalo je za naredni put da o njima saznam nešto više od toga da sjajno voze. Siniša Živković: trener i lekar u niškom BK "Železničar", osim toga i strasni pecaroš, ronilac... Deli pecivo po planinarskim domovima na visinama iznad 1500m.