Kučevo - Ceremošnja - Homolje - Osanica
- Žagubica - Vlaole - borski Stol (99 km)

mapa, profili visina (225Kb)


Krenuli smo popodnevnim (i jedinim) vozom na brzoj pruzi Beograd-Majdanpek. Nakon što smo ručali, popili nekoliko viskija i odgledali film, stjuardesa je objavila da stižemo u Kučevo u 20:30h, sa samo sat i po zakašnjenja. Iskrcali smo se i preuzeli naše konjiće iz namenskog ZPZV departmenta (Zadnja Platforma Zadnjeg Vagona - pa ko ih preskoči, preskoči). Inače smo za prevoz bicikala doplatili po 50 dinara (0.8291873 eura), posle kratkih, diskretnih i uspešnih pregovora sa stjuardom.

Pred pećinu Ceremošnju smo stigli posle šesnaest kilometara lepe večernje vožnje. Mrak je pomogao da ne primetimo u punoj meri nagib na poslednjih sedam-osam kilometara. Umesto toga smo uživali u šunjanju za žutim otiscima naših lampi i u kotrljanju kroz onu pukotinu između dnevne sparine i noćne svežine u kojoj vlada duboki mir, a mirisi se luče na sve strane.


Ispred ulaza u Ceremošnju (J)
Mesto je kao stvoreno za kampovanje, iako tome zvanično ne služi.

Etno-kolibica (L)

Kučevo

Opština Kučevo se nalazi na jugoistočnom delu Braničevskog okruga i zahvata srednji i deo donjeg toka reke Pek. Prema popisu iz 1991. godine na teritoriji opštine živi oko 27.000 stanovnika, a celo područje ima negativnu stopu priraštaja stanovništva. Najveci broj stanovnika živi u Kucevu (oko 6000) i u Neresnici (oko 3500).

Smatra se da je Kučevo veoma staro naselje. Od rimskih vremena pa nadalje nije bilo cara koji nije prčkao i brčkao po ovom kraju, tražeći zlato u Peku i u okolnim brdima. Ima dokaza da su i argonauti ovde tragali za zlatnim runom.

Zlatni novac pronađen u Kučajni, sa likom imperatora Hadrijana, potvrđuje da su Rimljani ovde bili već 128. godine naše ere. Hadrijan je u Kučajni imao zlatne rudnike koje je, koliko se zna, pohodio 173. godine naše ere. Zlato, srebro i gvožđe vađeni u Majdan Kučajni, čuvani su u utvrđenom gradu koji su čuvali legionari i koji se nalazio na bregu, u blizini  mesta na kome se Kučajska reka uliva u Pek. Taj se grad zvao Guduskum. Grad je, mada već u ruševinama, 1868. godine posetio i opisao austrijanac Feliks Kanic. Na mestu Guduskuma će mnogo kasnije nići Kučevo. Veruje se da su mu ime u šestom veku dali pripadnici slovenskog plemena Guduščani (a oni sami su ime dobili po rimskom nazivu starog grada).

Prvi istorijski pomen Kučeva je u spisima iz 13. veka, u kojima je zabeleženo da je ugarski kralj Ladislav Četvrti 1273. godine postavio za bana oblasti Kučeva i Braničeva izvesnog Gregorijusa. Prostor Braničeva je 1382. godine ušao u sastav nemanjićke Srbije - bio je to miraz koji je dobio kralj Milutin.

Posle pada Smedereva se u prvom turskom katastru umesto naziva Kučevo pominje Kruševica. Ovo ime se zadržalo sve do vremena Miloša Obrenovića, kada je dobilo i dodatak: Gornja Kruševica. Staro ime, Kučevo, vraćeno je tek 1886. godine. A od prvog pomena Guduskuma proteklo je dve hiljade godina...

A unutra... (J)
Pećina je puna ovakvih raskošnih ukrasa.

Prespavali smo ispred pećine. Sasvim pusto mesto, ali odlično za kamp: lepa livadica ispred nečega što bi trebalo da bude etno koliba, puno cveća, drveni stolovi i klupe, preko puta kafanče sa baštom (zatvoreno), još stolova i stolica. Ujutro nam je dežurno osoblje (tetkica Rumunka, komada jedan, bila tu i kad smo došli prethodne večeri, mudro odlučila da ne daje glasa od sebe dok ne svane ;) otključalo pećinu, uključilo osvetljenje i provelo nas kroz okamenjeni svet.

Vredelo je doći i videti to. Betonirana staza koja vodi kroz Ceremošnju duga je oko 450 metara, vodi kroz dvorane sa divnim ukrasima i provlači se kroz tajanstvene prolaze; atmosfera je nezaboravna. Mada, osvetljenje bi moglo da bude i bolje, ovako kaska za lepotom pećine.

Uspon na Homolje smo nastavili makadamom. Put je postajao sve uži i sve lošiji što smo njime dalje odmicali, da bi se na kraju pretvorio u prilično zaraslu stazu. Svuda unaokolo ivicu neba su glodali vrhovi brda, a ispod su se duboki useci smenjivali sa sićušnim dolinama, oštro sa blagim, šume sa livadama, stidljivo žućkasto za glasnim zelenim.

I ništa nije izgledalo daleko, jer u ovom izgužvanom kraju horizont nije postojao. Umesto toga nam je stalno izgledalo da smo u nekom plitkom loncu u kome uz zidove ključa popara, a u sredini je varjača kuvara upravo napravila levak na čijem dnu se čudimo i osvrćemo mi, dva zrna soli. Bili smo u srcu Homolja, u epicentru carstva magije i tajanstvenih rituala, tamo gde se istim voskom kaleme i voćke i pokojnici, istim plugom oru i zemlja i međa između ovog i onog sveta, u isti bokal zahvata i voda sa izvora i šamansko vino. No nismo primećivali ništa posebno, sunce se odmaralo na našim ramenima, okolina je bila uglavnom pusta, i bilo je raskrsnica na kojima smo morali da stanemo i dobro razmislimo kuda dalje. Srećom, tu i tamo smo nailazili na poneko ćutljivo imanjce proklijalo u blizini naše staze, pa smo mogli da se raspitamo za put kod čarobnjaka koji su izlazili pred vrata da nas osmotre i pozdrave. Ništa posebno nismo primećivali, kažem, ali me živo zanima da li će, kad sledeći put odem tamo, ta imanja biti na tim mestima ili ću ih možda naći negde drugde ;)

Krah berze u Osanici! (J)
Lanmi je poželeo da se slika ispred ovog bifea, osaničkog Wall
Street-a u kome se nesumnjivo sklapaju svi poslovi u selu, jer gore
lepo piše: "Ovde se sklapaju svi poslovi". A kao što se zna, prave
berze nema bez ponekog sitnog problemčića tu i tamo, pa tako na
papiru nalepljenom u izlogu renomiranog lokala stoji: "Zatvoreno
zbog stečaja".

Naše sečenje homoljske pite se završilo šesnaest kilometara iza Ceremošnje, nakon što nas je strmi i razbijeni šumski put spustio do sela Osanica i do asfalta koji od Petrovca vodi ka Žagubici. Pa kad već vodi onda da iskoristimo priliku, pomislili smo i skočili mu na leđa. Nije se mnogo bunio i propinjao, te smo do Žagubice brzo stigli.

Tu nismo propustili da posedimo na terasi još uvek prijatno zabataljenog motelčića iznad vrela Mlave, malo gustirajući kafu a malo procenjujući šanse da iz neba koje se namrgodilo počne da sipi. Sipilo jeste, ali skromno i vaspitano, pa smo nastavili preko Laznice, Vlaola i Gornjana, i uspentrali se na borski Stol - pravo u lepi crveni zalazak.


Žagubica - na vrelu Mlave (J)

Žagubica i Homolje

Opstina Žagubica se prostire na 760 km2 i u administrativnom pogledu skoro u potpunosti pripada području Homolja, koje obuhvata 733km2. Oblast Homolja i opštine Žagubica je sa svih strana ograničena planininskim vencima. Na severu je od Zvižda odvajaju Homoljske planine (940m), na jugu od Resave venac Beljanice (1336m), na istoku od crnorečkog basena masiv Crnog Vrha (1027m), i na zapadu od ravnice donje Mlave Gornjacke planine (825m).

Prvi sačuvani podaci o broju stanovnika u homoljskoj oblasti datiraju iz 1467. god. kada je u 18 sela i 366 porodica živelo oko 2400 stanovnika. Godine 1953. god. je na u ovom području živelo 23.000 stanovnika, ali je od tada primetno smanjenje tog broja. Posebno tokom poslednjih dvadesetak godina, broj stanovnika se smanjivao svake godine u proseku za 11 na hiljadu. Danas pod istim imenom postoji samo pet naselja (Osanica, Izvarica, Milatovac, Laznica i Jošanica), još pet pod drugim imenom, dok ostalih 8 više ne postoje.

Mesto Žagubica se nalazi nadmorskoj visini od 315 m. Pod tim imenom se pominje se tek 1735. god, ali spada u starija homoljska naselja. Trška crkva se nalazi 4km od Žagubice, na putu Žagubica-Požarevac. Smatra se najstarijom eparhijom. Po jednim izvorima potiče iz 9 veka, a po drugima iz 12 veka. Podignuta je na mestu nekadašnjeg Trga i predstavlja ostatak centra Homolja. Arhitektura pripada Raškoj školi.

Vrelo Mlave: do sada ispitana dubina je oko 74 m. Nalazi se na periferiji Žagubice, ispod severnih padina Beljanice. Vrelo je ustvari potopljena vrtača. Krupajsko vrelo: spada u grupu kraških vrela, nalazi se na nadmorskoj visini od 220m, u ataru sela Milanovca, oko 10km od Krepoljina. To je ustvari malo jezero koje skupa sa lepom okolinom predstavlja skladan i privlačan prirodni kompleks.

U Homolju postoji i oko 40 delimično istrazenih pećina. Mijučićeva i Radanova pećina su najprivlačnije jer su, osim što imaju bogat nakit i lepu okolinu, lako pristupačne.

Žagubica i drugarica Mira

Od ostalih žagubičkih osobitosti i zanimljivosti, jedna se, što jes' jes' , ne može zaobići: ovo mesto je bilo i ostalo jedno od najjačih uporišta JUL-a i SPS-a. Kako koji izbori naiđu, mogli smo u prvim saopštenjima i proglasima da čujemo i vidimo kako su uz neizbežnu Crnu Travu i Zubin Potok, i meštani Žagubice svoje potpuno poverenje opet poklonili tim partijama. Stoga je drugarica Mira Marković Žagubicu često isticala kao primer za ugled ostaloj Srbiji, pa se već govorkalo kako je ovo mesto, uz Peking, najveći kandidat za novu srpsku prestonicu, umesto izdajničkog Beograda.

Kako se dogodilo da se baš ovde najbolje shvata dubina stvaralačke misli drugarice Mire? Opsežnija analiza je svakako potrebna, ali se na prvu loptu može pretpostaviti da koreni te pojave leže u čuvenoj homoljskoj tradiciji vračanja, verovanja u natprirodne pojave i padanja u ritualne transeve - a to je upravo ono što je potrebno i da bi neko bio očaran programom JUL-a.

Tako je ovaj naporni dan u kome smo imali više od 2000 metara uspona, imao i žestok makadamski završetak. No planinarski dom na Stolu uvek izleči umor. Po treći put me je bicikl doneo ovamo, i kao i prethodna dva puta osećao sam da uloženi napor nije vredan pomena u poređenju sa osećajem koji se ovde ima. Dom je srcepogoditeljno zdanjce, jedno od najlepših takve vrste kod nas. Ima kameno prizemlje i drveni sprat, odmah pored još i par brvnara pride. Naširoko i nadaleko nema drugih kuća, nego se okolo samo talasaju livade, pa šuma. Iznad ove pitomine se uzdiže velika i svetla oštrica litice, vrh Stola. Ta oštrica je sve i svja u ovom pejzažu, ona mu daje i glavu i kapu, potpunost i uzbudljivu britkost, među i smisao. U suton ona prima na sebe crvenu vatru sa zapada, noću ograđuje Kumovu slamu da je Mesec ne popase, pred zoru ore istok i sprema u njemu brazdu za seme jutarnjeg sunca.


Najlepši amfiteatar u Srbiji? (J)
Iza sela Vlaole se strmo silazi u široki tiganj na čijem dnu nema teflona, no nema opasnosti da ćete se negde zalepiti i zagoreti - preko raskošnog zelenila se klizi kao po ulju, kao kroz dobro podmazan san. E posle se već treba oznojiti na strmom usponu na Stol. Krš u gornjem levom uglu je vrh Stola, planinarski dom se nalazi odmah ispod njega. Greben na desnoj strani je Veliki krš. Tamo negde iza horizonta, i tristotinak metara niže, nalazi se Bor.
   Ovo je mesto na kome vredi provesti mnogo vremena, mesto na kome funkcioniše jednostavna šema za rasplitanje gordijevih čvorova svakodnevice: dođeš, sedneš, ćutiš, gledaš - eto ga. Ovo je plantaža debelog i sočnog mira, bez zvukova civilizacije - ako se ne računa ono što ispadne iz glava retkih posetilaca, te kratko zatandrče pre nego što se otkotrlja u travu ili u obližnje jezerce. Iznad livada još samo vetar ume tiho da zamrmlja, ili u prolazu zazuje rojevi podivljalih, ugojenih krvnih zrnaca koja su godinama unazad krišom napuštala svoje vlasnike i zauvek ostala na ovoj debeloj paši.