Mionica: skretanje ka Struganiku - levo (desno se ide ka Vrujcima i Ljigu).

Struganik - raskrsnica: ići pravo. (Desno se ide ka spomen-kući vojvode Mišića.)

raskrsnica - ka Brajićima i Koštunićima treba nastaviti pravo, makadamskim putem. A za Ravnu Goru (ne selo, nego mesto na kome se nalaze crkva, spomenik Draži Mihajloviću, restoran...) treba skrenuti na desno i još 2km slediti asfaltni put (vrlo lep za vožnju, lepi vidici). Ako se ode za Ravnu Goru posle se treba vratiti do ove rsakrsnice da bi se nastavilo ka Brajićima i Koštunićima.

malo posle jednog izvora (sa leve strane puta) nailazi se na desnu lakat krivinu. Asfaltom se nastavlja ka Požegi, a levo se odvaja makadamski put za zaseok Jovićeviće - mesto sa Božidarevim mauzolejom. Za one koji hoće da posete mauzolej: ide se 3.5km kroz šumu, prilično lošim i napornim makadamom, treba paziti da se ne zaluta. Orijentacija (rastojanja su data od skretanja sa asfalta ka Požegi):
- 460m: prva raskrsnica; skrenuti polulevo (poludesno se ide za Gugalj)
- 1.7km: druga raskrsnica; jedan put se odvaja ulevo - produžiti pravo
- 2.3km: prva kuća u zaseoku. Treba proći ceo zaseok.
- 2.6km: raskrsnica u zaseoku; ići pravo, do groblja na brdašcu iza
- 3.5km - mauzolej

Asfalt vrlo dobar, saobraćaj umeren. Put je lagan za vožnju, pre i posle odvajanja za Sv. Arhangel ide kroz klanac sa dosta hlada. Na ostatku puta uglsavnom nema hlada.

Arilje (skretanje ka centu mesta). Bicikl servis "Profi bike": 031-893-200, 063/655-920

raskrsnica - počinje makadam, sa leve strane se nalazi jedna kuća. Sa leve strane se, oštro unazad, odvaja put za Jankov kamen. Posle oko 650m ponovo počinje asfalt.

odavde put vodi kroz šumu - odlično kad su vrućine jer se vozi kroz debelu hladovinu. Uspon je 6-8%.

izvor sa leve strane, klupa. Dve cevi - muška i ženska voda.

Kamešnica - izvor sa leve strane puta

raskrsnica iznad sela - za Karajukiće (i Ugao) pravo

Karajukići, pijaca.

farma Moravac. Leži u maloj i plitkoj dolini i ne vidi se skoro do poslednjeg trenutka. Par zgradica, izvor. Unaokolo nema ničega drugog. Na farmi se treba vrlo detaljno raspitati za dalji put (pitati kako se stiže do sela Bor ili Dobrodole). Počinje se usponom uz strmu livadu, dok se negde pri njenom vrhu ne naiđe na stazu. Tu negde se prelazi i i granica sa Crnom Gorom. Potom se treba snaći u lavirintu niskih brda. Zato je okolina prelepa, puteljak solidan, vožnja uživanje. Još se penje (uz umereno goredoliranje) a potom se strmo spušta. Ako se izgubi put (kao što se nama desilo) potražiti nova uputstva u nekom katunu na koji se naiđe. Ako se nema sreće, treba biti spreman na težu završnicu pred Dobrodolama - spuštanje kroz urvine i vododerine.

Alternativa: sa Peštera se može sići i makadamskim putem koji od Karajukića vodi u pravcu Bijelog Polja. Taj put je definitivno lakši u smislu orijentacije i manje je naporan, a ovaj koji se ovde opisuje predstavlja veću avanturu i prolazi kroz atraktivnije predele.

Lubnice - centar. Tu skrenuti na put ka Kurikućama.

odvajanje sporednog puta na levo, preko drvenog mostića, dva velika kamena na putu (doduše, pitanje je da li su još tamo)

tabla "Pešića jezero, 3.5km". Ovo baš ne izgleda tačno, jer do jezera ima još samo oko 500m. Doduše kroz korito potoka, u kome bicikli uglavnom moraju nositi. To je izvedivo uz dobru volju i strpljenje. Prvih 200-300m su najteži. Potrebno vreme za ovu deonicu: 15-20 min.

Pešića jezero. Od jezera treba uhvatiti stazu koja počinje na njegovoj severnoj strani i strmo se penje na severozapad, ka prevoju na velikom grebenu zidu iznad jezera. Na levoj strani tog zida su Zekova glava (2117) i vojna postaja (kamena zgrada sa tornjem, vidi se sa jezera) a desno je vrh Bjelasice, Crna glava (2139mnv). Staza je kozja, vrlo strma (do 45 stepeni) i za kilometar uspona do prevoja (guranje bicikala se podrazumeva) potrebno je oko 45minuta. Strpljenje i dobra volja su ovde još potrebniji.

Oprezno pri fotografisanju. Iz vojne postaje često osmatraju teren dvogledom i ako primete da snimajući okrećete kameru ka postaji, poslaće patrolu i uzeti vam film (u najmanju ruku).

još jedan katun. Kad se nastavi dalje, posle 200m se u livadi (tridesetak metara od puta), može videti tabla koja označava izvor Biogradske reke. Ovde počinje uspon dug oko 2km (7-8%).

Svakako vredi upustiti se u avanturu praćenja toka Biogradske reke nizbrdo, do njegog uvira u Biogradsko jezero. To je pešačenje kroz jednu od poslednjih evropskih prašuma i treba biti spreman na uglavnom potpuno bespuće, često gaženje vode (jedini način da se prođe pojedinim delovima) i na naporan put: za sedam-osam kilometara do jezera potrebno je više od tri sata hoda. Zauzvrat se uživa u potpunoj divljini, u prigušenom svetlu pod svodovima ogromnog prastarog drveća i u ukusu jednog, za evropske prilike zaista retkog, doživljaja. Među planinarima beogradskog "Železničara" koji su se probijali ovuda kruže i priče o susretima sa medvedima. Nikada se nije desilo ništa strašno jer ove životinje se sklanjaju kada naiđu na čoveka, no ipak nije preporučljivo upuštati se u pomenuti poduhvat sam. Ako se planira silazak do jezera, bicikli se mogu ostaviti u obližnjem katunu. Od jezera se može vratiti okolo, pristojnim planinskim putem koji prolazi blizu Šiškog i Ursulovačkog jezera (eto zadovoljstva i na povratku).

Na Biogradskom jezeru postoje turistički objekti a može se i kampovati, iznajmiti čamac...

Kolašin, centar.

U gradu vredi posetiti botanički vrt Danijela Vinceka, Slovenca koji je radni vek proveo u Beogradu a kao penzioner odlučio da živi u Kolašinu. Ovde se potpuno posvetio svojoj ljubavi, botanici, i na površini samo nešto većoj od deset ari stvorio vrt u kome se može videti više od sto primeraka retke planinske vegetacije. Vrt je kilometar i kusur daleko od centra (uzbrdo), i svako će vam pokazati kako da stignete do njega.

Mateševo. Za Han Garančića se skreće desno.

zgodna mesta za kupanje u Tari. Ako se ima vremena, zastanak obavezan.

početak uzbrdice (umeren nagib)

izvor sa desne strane puta. Odavde je put vrlo lep - ne širi od staze oko Savskog jezera na Adi Ciganliji, vodi kroz šumu i povremeno kroz prave tunele od drveća, tu i tamo puca lep pogled na dolinu iz koje se krenulo. Uspon uglavnom blag (oko 6%), sa kraćim strmijim delovima (dužine po stotinak metara, nagiba 8-10%).

Ako se u ovim krajevima raspitujete kakav je put ispred vas, dobro je znati da je:
pedenca - nagib
ćafa - prevoj

početak "pravog" makadama

katun Mokro. Nekada je ovo bio katun, ali sada je malo vikend naselje. Vlasnici su ljubazan svet i kampovati se može u dvorištima (naravno, pitati za dozvolu) a možda i u krevetu. Od ovog katuna do katuna Širokar prolazi se kroz pravi marsovski pejzaž, fantastični i pusti krš. (Usput se, odmah na izlazu iz Mokrog, prolazi odvajanje puta za Bukumirsko jezero. Od Bukumirskog jezera se može nastaviti ka Podgorici, ali za posetu Rikavačkom jezeru se treba vratiti sve do gore pomenutog odvajanja i onda nastaviti kao dole.)

katun Širokar. Na kraju uspona je katun Lakovića i prevoj sa koga se kreće strmo nizbrdo ka Rikavačkom jezeru. Vredi na tom mestu provesti neko vreme i ispešačiti do obližnjih čuka (lagano pešačenje) sa kojih se pruža sjajan pogled na jezero, albanske planine i albansko selo Vermoša. Još ako se u katunu sprijateljite sa časnom starinom Bećom Lakovićem, eto i vodiča koji će vas rado ispratiti do najboljih mesta za posmatranje i fotografisanje, i ispričati vam dosta o ovom kraju.

Početak spusta uzanom stazom ka jezeru je "normalno" strm (8-10%), ali posle prvih 500-600m nagib dostiže 12-16% a podloga jedva liči na nekakav rastureni makadam. Ići ovuda u suprotnom pravcu, tj, penjati se od jezera ka Lakovićima, svakako bi predstavljalo izuzetno naporan poduhvat.

"centar" katuna Rikavac koji leži malo iznad Rikavačkog jezera. Do jezera treba preći još nekih 300-400m, stazom koja se odvaja na ovom mestu. Pošto se treba i spustiti nekih četrdesetak metara, bicikle je možda najbolje ostaviti u nekom dvorištu jer se posle posete jezeru treba ponovo vratiti do "centra".

Jezero leži uz samu granicu sa Albanijom (granična linija prolazi dvesta metara od istočnog kraja jezera, po grebenu iznad njega). Do sada ovde nije bilo nikakvih problema zbog blizine granice. Sa naše strane u ovom kraju žive samo Crnogorci. Ako se ima vremena, ovde zaista vredi prenoćiti. Okolina je izvanredno lepa, jezero još neotkriveni dragulj i shodno tome oaza mira i tišine. Lepo je i to što uz samu vodu (još?) nema koliba ili nekih drugih građevina. Voda je leti sasvim prijatne temperature pa je fino kupanje sa veličanstvenim pogledom zagarantovano.

Spavanje, hrana? Ovde skoro u svakom dvorištu vuku za rukav da se svrati na kafu ili ručak ili da se prenoći kod njih - eto još jednog razloga da se Rikavcu posveti više vremena. Budite jedan od retkih i ranih posetilaca nečega što će jednog dana biti velika turistička atrakcija i privlačiti horde turista!

Ka katunu Korita i Podgorici se nastavlja putem koji iz "rupe" u kojoj se nalazi jezero izlazi na njenom jugozapadnom delu. Taj put se može videti vidi tokom silaska od katuna Lakovića) i pošto osim njega nema drugog, u principu se ne može pogrešiti. Dobro je ipak raspitati se u katunu Rikavac o tome kao napipati njegov početak, koji ide kroz livade pa ponekad može biti pomalo nedefinisan.

"centar" katuna Korita. I ovo je danas vikend-naselje, sa dve dobro snabdevene prodavnice koje su istovremeno i kafići (obe su jedna pored druge). Prodavnice rade do 21h. Prespavati se može opet u nekom dvorištu. Malo dalje od "centra" se na raskrsnici skreće desno za Cijevnu.

Podgorica, centar.

Osim šetanja po gradu, obavezan je izlet do kanjona Cijevne. Najbliže se do tamo stiže ako se krene putem za Tuzi. Posle petog kilometra dolazi se na Ržanički most. Treba se samo spustiti sa mosta stazicom na jednu ili drugu stranu, i potom krenuti ivicom kanjona. Prizor je neobičan i nezaboravan: kanjon je ovde desetak metara dubok a širok i manje; na dnu ove pukotine koja krivuda kao tepsija ravnim Čemovskim poljem teče reka čija se boja može uporediti sa bojom Tare - a time je sve rečeno. Ostalo što je bitno: saobraćaj na putu je intenzivan; bicikle je najbolje ostaviti na mostu (spuštanje pomenutim stazicama bi bilo poprilično maltretiranje), a to znači da bi jedan deo ekipe trebalo da dežura pored bicikala dok drugi deo obilazi kanjon (s obzirom da je teško odoleti lepoti Cijevne i ne otići uz nju podalje od mosta).

počinje uspon

novi uspon

kraj uspona

Rvaši, skretanje levo za Dodoše. Za Rijeku treba nastaviti pravo, ali ako se skreće u obilazak Dodoša i okoline (vrlo lep izlet u zabačeno i slikovito područje plavnih zona Skadarskog jezera), onda:

- oko 1.5km (asfalt) od ove raskrsnice u Rvašima dolazi se na drugu raskrsnicu. Dodoši i Bobija - levo (asfalt), Karuč desno (asfalt). Vredi otići i na jednu i na drugu stranu. Od ovog mesta do Karuča ima 1.5 km. Karuč je bombona - maleno seoce sa kamenim kućama i sa atmosferom dalmatinskih ostrva. Tu je i jedna kafanica, baš na mestu na kome treba da bude.

(kilometraže u daljinaru su date bez uračunatog izleta)

divan pogled na Rijeku Crnojevića. Stena za sedenje i uživanje. (U neposrednoj blizini je ogromna bela kuća, prava palata.)

Rijeka Crnojevića. Dobro mesto za šator livada na ivici šumice, odmah desno kad se pređe most. Izabrati mesto malo dalje od kafića (jedina kućica u okolini) zbog eventualne glasne muzike (mi nismo imali problema). U Rijeci ima i privatnih soba, cene su 7-10DM po krevetu - raspitati se u prodavnicama u centru.

Seoca. Divan parkić oko spomenika na vrhu sela - čempresi, hlad, klupe

kraj uspona (najteži deo je na poslednjih 1.5km, gde je nagib oko 12%). Odavde do Murića put se spušta, uz jedan blaži uspon dug oko kilometar.

Livari

ponovni ulazak u šumu kestenova. Ovog puta zadovoljstvo traje skoro do Ostrosa.

Ostros - supersnabdevena prodavnica, pekara. Posle ovog sela se i dalje goredolira, pri čemu se više se ide uzbrdo.

Bar. Prevoz do Beograda: voz ili autobus. Ako se ide vozom, treba naći kompoziciju sa poštanskim (službenim) vagonom i predati tamo bicikl. Postoje izvesne šanse da se usred letnje sezone ubaci i u voz bez takvog vagona (lično skustvo), mada je to realno samo ako se radi o jednom biciklu (bicikl ide na poslednju platformu poslednjeg vagona ili na prolaz između putničkog vagona i kušeta), ali to zavisi od konduktera - popričati sa njima na stanici, pre nego što se uđe.