1. avgust 2000.

Virpazar - Skadarsko jezero - Ulcinj - Bar (97km)

mapa, profil visina (91Kb)

Manje od kilometar iza Virpazara na desno se odvaja asfaltni put kojim se može preći preko Rumije i spustiti pravo u Bar. Zgodna varijanta, s obzirom da je kolovoz vrlo dobar i da se ide kroz lepe predele na ovoj planini.

Na usponu ka Seocima (J)

Mi smo ipak želeli nešto drugo: na raskrsnici smo produžili pravo i pustim asfaltom se uputili na jugoistok, držeći se jezera. "Pusto" ovde znači da na sledećih 35 kilometara do Ostrosa jedva da smo sreli živu dušu u selima kroz koja smo tu i tamo prolazili, a od automobila smo videli dva-tri zalutala komada. Imali smo doduše zadovoljstvo da stignemo i preteknemo jednu dizalicu na točkovima, veliki i dugački kamion sa kranom kakav je samo lud ili mnogo ljut šef mogao da pošalje na ovako uzan put.

Dizalica je ludovala i propinjala se, a onda se zaglavila na jednoj lakat krivini na kojoj je i nagib bio raspevanih desetak posto - sve zajedno isuviše oštro, usko i strmo za takvu mašinu. Morali smo da ostavimo bicikle (ionako ne bismo mogli da prođemo) pa smo onom nesrećniku unutra pomagali u manevrisanju sve dok se nekako nije izvukao sa tog mesta. Posle nas je stigao u Seocima, dok smo se odmarali posle dugog uspona iz Virpazara, i popričali smo malo. Uspon nije bilo lak za nas na biciklima, ali je vozač dizalice bio znojaviji i izgledalo je da se više umorio ;) Tešili smo ga, jer mu je preostajalo još tridesetak kilometra takve vožnje.

Za svakog ljubitelja pedalanja put uz Skadarsko jezero je po svemu što pruža, po lepoti, atraktivnosti i po miru koji na njemu vlada, skoro savršeno mesto. Rumija se naglo diže nad blistavom vodenom pločom, omeđujući je poput nekog kita davno nasukanog u plićaku Jadrana. Ona daje nežno plavoj lepoti jezera dramatični stenoviti ram, a oduzima mu južnu stranu sveta i ljubomorno ga deli od od mora na drugoj strani. Njena senka popodne muklo legne na vodu i na gorice, ostrvca uz obalu, te ne dâ Skadru da im se primakne. Samo vetrovi, kad ih ima, mogu da se poigraju i talasima zgužvaju odraz ogromnih obrva, pa da posle preko njih odlete ka Ulcinju i Baru. A vetrovi ovde svi imaju ime: danik sa istočne strane, noćnik sa severne ili severozapadne, murlin koji dolazi sa jugozapada, i najjači - upor ili smuta, koji "udara iznenada i čini velike vihorove, te je vrlo opasan za lađe i lađare kad ih na vodi zateče". Prema nama su bili miroljubivi, to jest nisu ni izlazili iz jazbina u kojima se odmaraju kad ih nema na jezeru.

Najlepše stvari na svetu su besplatne (J)

Put se stidljivo lepi na skute planine, čas se spuštajući a čas penjući u visine. Perspektive se zato stalno menjaju pa ushićenju nikad kraja, ali se ovde radi i o prilično napornom goredoliranju. Sa deset metara nadmorske visine u Virpazaru stiže se do 550 metara kod karaule na granici sa Albanijom, što ne izgleda mnogo na distanci od četrdesetak kilometara. Ali je između te dve cifre stalo mnogo toga, i kad sam posle pravio profile visina čekalo me je iznenađenje: ispostavilo se da dan sa najvećim ukupnim usponom nije bio ni onaj u kome smo prešli Goliju, ni onaj u kome smo prešli planine iznad Berana i popeli se na Bjelasicu, ni onaj u kome smo se drndali ka Rikavačkom jezeru - nego je to bio baš ovaj poslednji, tokom koga smo na naizgled umerenoj deonici od Rijeke Crnojevića do Bara savladali 2000 metara visinske razlike. Od toga smo 1200 metara "nakupili" na četrdeset kilometara uz jezero. Dok smo pedalirali nismo bili svesni toga; zavarala nas je blizina jezera i mora, kao i to što nismo prejahali ni jednu ozbiljnu planinu. Sećam se samo da nam se činilo kako je tog dana sunce bilo još jače nego prethodnih ;) Ponekad se eto penjanje nakupi neprimetno, dok se vozika na nadmorskoj visini Kumodraža ili Zvezdare...

Crnogorska Sveta gora Nakit jezera i njegov najlepši ukras jeste arhipelag sićušnih ostrva (ili gorica, kako ih ovde zovu), prosutih nedaleko od obale. Jedna od gorica (J) Ima ih pedesetak - neka su tek hridi koje vire iz vode, ali je dobar deo dovoljno velik da nosi manastire ili tvrđave. Niska su i kamenita, obrasla lovorikom, bršljanom, divljim narom i šibljem, a zbog njih se često ima utisak da je jezero veliko kao more. Danas kao da pomalo dremaju u hladu zaborava, ali svako od njih ima svoju istoriju, na svakom postoji bar poneki ostatak starih zidina. Za one koji pate od nedostatka Dalmacije u krvi: ne treba je (bezuspešno) tražiti na našoj obali Jadrana; umesto toga treba doći ovamo i pogledati sa puta - dole leže naši Kornati. A pošto su na mnogim ostrvima podizani manastiri i crkve, skadarski arhipelag mnogi vide i kao crnogorsku Svetu goru. Evo čega sve na pojedinim ostrvima ima: Moračnik: manastir i Bogorodičina crkva, građeni od 1404. do 1417. godine. Tu je i masivna četvorougaona kula - pirg, koja je služila za odbranu od napada. Beška: manastir sa crkvama posvećenim Svetom Đorđu (kraj 14. veka, ktitor je bio Đurađ Stracimirović-Balšić ili njegova žena Jelena) i Svetoj Bogorodici (1439. godina, ktitor je bila Jelena, kći kneza Lazara, o čemu svedoči natpis iznad vrata; Jelena je planirala da tu bude i njen mauzolej). Starčevo: manastir Uspenja Bogorodice, sagrađen oko 1376. godine. U manastiru se nalazio značajan centar za prepisivanje knjiga. Grmožur: razvaline nekadašnje turske tvrđave. Koliko simbol okupacije, toliko je kasnije bila i simbol teške ruke knjaza Nikole, poslednjeg iz dinastije Petrovića, koji ju je 1878. godine pretvorio u zatvor i mučilište za svoje političke i druge protivnike. No odavno to više nije "kuća oplakana", nego stanište brojnih ptica, guštera i zmija. Vranjina: manastir sa crkvom Svetog Nikole. Nastao je najverovatnije sredinom 13. veka. Ktitor je bio zetski episkop Ilarion, a u manastiru je do dolaska Turaka bilo i sedište zetske mitropolije. Opusteo je u 19. veku. Turci su ga 1843. godine srušili i pretvorili u vojnu tvrđavu. Obnovio ga je knjaz Nikola I, 1886. godine, ali nisu sačuvani tragovi starih zdanja. Sedamdesetih godina prošlog veka pronađena su i iskopana stara crkvena zvona i ona se danas nalaze u cetinjskom muzeju. Lesendro: tvrđava koja je u vreme vladike Petra II Petrovića-Njegoša služila kao zaštita od turskih napada i osiguravala neometan ribolov i trgovinu. Godine 1843. zauzeli su je Turci. Njegoš nije uspeo da je povrati, pa je pripojena Kneževini Crnoj Gori tek 1878. godine. (Vranjina i Lesendro su danas povezani sa kopnom nasipom preko koga idu magistrala i pruga Beograd-Bar.) Kom: Crkva Uspenja Bogorodice, nastala u 15. veku kao crkva-mauzolej Crnojevića. Tu se nalazi grob Stevana Crnojevića, nekadašnjeg vladara Zete, kao i grob Mare, majke Ivana Crnojevića. Crkva je, zahvaljujući nepristupačnosti terena, jedina na Skadarskom jezeru u kojoj je sačuvan živopis. U starim knjigama stoji i ovo: "oko ovijeh ostrova u Skadarskome jezeru pleme Ceklin i Ljubotin mnogo su krvi prolili, zbog čega su izašli na glas kao prvi junaci na vodi".

Otprilike na polovini deonice uz jezero nalaze se Murići, lepo seoce sa lepom plažom. Do tamo se treba spustiti posebnim asfaltnim putićem jer je glavni put baš tu u jednoj od svojih "al-sam-visok" faza. Sva sela iza Murića su albanska. Meštani su svuda bili ljubazni a kad smo na jednom mestu zadtražili vode, domaćica nas je pozvala na kafu. Između Livara i Ostrosa smo dobar deo puta vozili kroz reliktne šume kestenova koje su bile sreća za oko, ali i za naša usijana temena. Ostros je inače krajem 10. i početkom 11. veka bio značajan centar, a predanje mu pripisuje i status središta dukljanske države. Danas je od svega toga ostao samo par privatnih, odlično snabdevenih mini-marketa i kafanica.

Prostor, voda, nebo (J)

A Skadar? Taj grad se polako pojavljuje i cveta u pogledu sve dok, posmatran sa prevoja kod karaule, ne sazri i ne raspukne se u dubini, u pupku jezera, u nedohvatnoj izmaglici priče, pesme i legende. Tamo on leži, blizak a odvojen bedemom istorije i politike, dalek kao Mesec, uzaludan koliko i uveli snovi jednog naroda. Na najjužnijoj tački Afrike, tridesetak kilometara od poslednjih kuća Kejptauna, može se na Rtu dobre nade stati na stenu iznad vode i posmatrati pučina. Posle nekog vremena um zadrhti jer ga ošine misao o tome da tu počinje četiri hiljade kilometara praznine, da se tamo gde se stena završava, završava i svet. Ovde, na golom repu Rumije koji se spušta ka Bojani i sa koga puca nesmetan pogled na albansku stranu, osećaj je bio isti - kraj sveta koji poznajem. Kad se pogled i mašta pruže dalje iza Skadra, pravo preko pučine Dukađina i Prokletija, kad se uhvati malo povoljnog vetra i nastavi pravo i samo pravo - može se preći praznina koju u znanju i iskustvu predstavlja Albanija, i stići do Antarktika. Do Kosova, do Dečana i Peći. Odavde do tamo, tom linijom, misao lako proseče topli vazduh. Ali telu je to daleko koliko i Južni pol nekome ko sa Rta dobre nade bulji u okean, i ono bi samo u nekom ledolomcu, pa posle u polarnom KFOR-guseničaru, moglo da stigne do tih mesta. Možda i u nekom kajaku, jednog dana, ako globalno zagrevanje otopi ledene bregove. Mada će nas pre toga verovatnije unerediti globalno zagađenje.

Iznad Murića (J)

Zašto je to ovako znamo (ili ne znamo), a posledice su tektonske. Crna Gora je u mnogim stvarima izuzetna, pa i u ovoj: nije to mala stvar, biti zemlja istočno od koje nema ničega. To mu dođe kao kad južno od Beogradskog pašaluka ne bi bilo ničega.

Na prevoju je nameštaj bio ovakav: krš i nešto kržljavog rastinja, jedan vojnički kamion sa antenama i kojekakvom drugom skalamerijom, par vojnika od kojih je jedan bio leđima okrenut putu i brijao se usred buke elektro generatora. Kilometar dalje, na golom rebru planine, albanska karaula. U dubini, petstotinak metara ispod nas, sa leva se plavila plavet jezera i crveneli se crveni krovovi Skadra, a sa desna se zelenela jarko zelena i meka kao mahovina dolina, koja se otvarala ka moru i u kojoj se se sunčala srebrna zmija Bojana. Prevoj je bio jedno od onih mesta na kojima pogled ima razdeljak.

Put kojim se ređe ide, fotografija za ličnu kartu (J)

Dva kilometra iza prestaje granična zona, i bilo je fino juriti nizbrdo bez bojazni da neko prekasno kočenje može biti protumačeno kao pokušaj bega preko granice ili pokušaj invazije na Albaniju (zavisno od toga koji dvogled vas posmatra).

More je bilo slano i plavo u Ulcinju, ali se tog grada više sećam po užasnoj gužvi koja mi je posebno smetala posle osam dana provedenih u planinama. Isto je bilo i u Baru. A završna faza putovanja, vožnja od Ulcinja do Bara, bila je dobrodošla da se donekle unormalimo i priviknemo na svakodnevicu. Neko bi mogao reći da osam dana puta nije dovoljno dugo vreme da se podivlja, ali osam dana u automobilu i osam dana na biciklu ili u pešačenju - to nije isto vreme. U ovom drugom slučaju se vreme rastegli kao mocarela, i u jednoj nedelji se ponekad mogu proživeti meseci. Prema mojoj unutrašnjoj percepciji, popeo sam se na sedište negde u rano proleće a nogu na morsku obalu spustio u jesen - daj bože iste godine - i nisam se mogao setiti ni jednog prekida u tankoj liniji koja je ostala iza točkova.

Malo statistike - dva para nogu, dva para točkova - osam dana - 650 kilometara - 10.000 metara uspona - jezera: komada 4 - mora: komada 1 - mauzoleja sa Slobinom slikom unutra: komada 1 - potencijalnih prosaca: komada 1 - sira: 3.2kg - noćenja: pod šatorom - gumi-defekti, kvarovi: 0 - ukupna kafiloza: par litara tečnosti/nekoliko sati razgovora - izgubljeno rukavica: 1 - nađeno vidika: ihaj - zadovoljstva: ihajhaj - znoja: još se proračunava - troškovi puta: moji su bili oko 90DM, uključujući i karte za voz Beograd-Valjevo i Bar-Beograd. Ceca Put kojim se ređe ide je bio sjajno iskustvo, ali nije bio lagan. Deset hiljada metara ukupnog uspona za osam dana, dosta teških podloga, nepoznatog terena i traženja kuda dalje, temperature od petnaestak stepeni noću do 45 stepeni po danu, ni jedno spavanje u krevetu... Kakva je to saputnica prošla ovo a da ne samo da joj nije ponestalo snage i volje, nego je uvek spokojno bila spremna da ide dalje? Ceca Matijević je rođena i živi u Kraljevu. Planinarenjem je počela da se bavi 1987. godine, kada se popela na Šaru sa prizrenske strane i izašla na Vrtop (2555m). Posle toga je prokrstarila planine u okolini Kraljeva, a onda krenula i na visoke planine širom stare Jugoslavije. Prvu "krupnu" visinu je ubeležila u leto 1990. godine: tada je otišla u Alpe i osvojila vrh Monte Roza (4634m). U leto 1991. godine je izašla na Mon Blan (4807m). Godine 1993. je prvi put otišla na Kavkaz i ispela Stene Pastuhova (4800m), a 1994. je tokom drugog boravka na Kavkazu izašla na zapadni vrh Elbrusa (5634m). Godine 1995. odlazi u Južnu Ameriku, na Ande, i izlazi na visinu od 5600m. Najveći planinarski uspeh joj je bio odlazak na Himalaje, tamošnji Mera Pik, i izlazak na 6100m. Biciklizmom se bavi od 1994. godine. A pošto kod nje nema mnogo cilemilisanja, nije gubila vreme na one večite pripreme i čekanje da se pre ozbiljnijih tura kupi ovakav ili onakav ram, ovakvi točkovi ili onakve kočnice, sedište, prenos... Umesto toga je već sledeće, '95. godine, krenula na prvo veliko putovanje biciklom: Crna Gora. Krug od Žabljaka pa uz Taru do Mojkovca, prelaz preko Bjelasice do Podgorice, izlazak na more, obilazak čitavog crnogorskog primorja i povratak do Žabljaka preko Plužina i kanjona Pive - ukupno 1100 kilometara. U godinama koje su sledile biciklom je obišla skoro celu Jugoslaviju. Članica je kraljevačkog MTB kluba "Čiker". To bi bile činjenice. Ali osvajajući visine i daljine, Ceca je uspela da stekne nešto još vrednije i trajnije: umesto pukog jurenja za izazovima i podvizima, umesto onog ukočenog pogleda prikovanog za cajger ili za par metara puta ispred točka, razvila je i očuvala dragoceni talenat dubokog uživanja u prirodi. Bilo da hoda ili da okreće pedale, svrhu i suštinu nikad ne zaboravlja: ume da posmatra neba, vode i stene, ume da miriše trave, nikad ne propušta da se divi i da bude ushićena, ume da stane i da kaže "Ovo je život!". A to i jeste ono što se mora imati u rancu ili bisagama. Sve ostalo je samo... oprema.

Primedbe, ispravke, komentari... izvolite.