30. jul 2000.

Ujutru, zna se, kafiloza. I siti smo se izrazgovarali o politici. Da nije bilo tako, bilo bi skoro neobično: gde god smo se u Crnoj Gori malo duže zadržali, razgovor bi pre ili kasnije (uglavnom pre) došao na Milo-Momo podelu i na ono suštinsko što ta podela označava. Tako smo vozeći od granice ka moru i nehotice obavili mini-ispitivanje javnog mnjenja. Na severu, posebno u brdima i planinama, većinom su bili za Moma, Slobu, za Srbiju i Crnu Goru u bratskom zagrljaju. Slušali smo grdnje brđana na Milov račun i slušali o tome kako je Crnogorac isto što i Srbin, samo u malo drugačijem pakovanju. Šekularci su bili za Moma i Slobu. Bjelasički baba i deda su bili za Moma i Slobu. U Beranama sam u jednoj prodavnici pitao da li primaju dinare (bilo je ovo prvo leto u Crnoj Gori tokom koga smo videli cene ispisane samo u dojče markama). "No šta no da mogu dinari", zažagorili su iz reda iza mene. A kad su čuli odakle dolazimo, obradovali su nam se: "Lijepi naši dinari, vratiće se oni nama čim zbačimo sa vlasti ovu grdobu što nas sramoti i dijeli od braće u Srbiji! Blago vama tamo, kod vas je jeftina hrana i sve drugo jeftino, a viđi ovdje što se čini... E da je nama Slobodana, ne bi nikad ovo bilo!"

Ali dok smo odmicali na jug i približavali se moru, sretali smo sve manje Momovaca a sve više Milovaca i onih koji su bili za nezavisnu crnogorsku državu. Malo iza Podgorice vlasnik jedne lepe usputne bakalnice očitao nam je lekciju: "Imate li vi u Srbiji pameti? Što ne zbačite više onu grdobu što vas sramoti? Vidiš kako mi ovde imamo Mila i živimo ka ljudi?!" U Ulcinju smo već bili duboko u nezavisnom, formalno još nezvaničnom Montenegru: skoro svaka registarska tablica je imala grb buduće, a nalepnica "MN" je svuda zamenjivala "YU".

Ako je suditi po Svetozaru, nekadašnjem podgoričkom direktoru a sada penzioneru, Momo se dobro drži u Mokrom. Svetozar je za Moma. I za Slobu. I za bratsko zajedništvo sa Srbijom. Mi smo slušali. Već sam bio naučio da na obe strane slabo ima razumevanja za čudne ideje o tome kako možda ne bi bilo loše da Crna Gora i Srbija budu zajedno, ali i bez Slobe i bez Moma i bez Mila: sagovornik bi začuđeno ili ožalošćeno zaćutao, ili bi se sažaljivo nasmešio (nisi-ti-kriv). Zato je najbolje bilo držati se onoga "u Rimu se ponašaj kao Rimljanin". To jest, u visinama je bilo dobro govoriti "tako je braćo", a u nizinama se izvinjavati zbog Slobe, obećavati da ćemo ga skinuti prvom prilikom i onda naći neku lepu rezidenciju za crnogorskog ambasadora. Nije da je ovo sto posto funkcionisalo jer je izuzetaka bilo mnogo, ali verovatnoća da se ide niz dlaku lokalnom življu je tako bila najveća.

Misli su nam odlutale ne drugu stranu kad smo krenuli iz Mokrog. Svejedno da li će biti nezavisan ili ne, da li je srpske ili crnogorske narodnosti - ali krš koji se pružao pred nama je uvek bio i uvek će biti veličanstven. Strm makadam nas je vodio kroz nestvaran, marsovski predeo, još je bilo rano jutro a kamen se već zagrevao i počinjao da zuji onim svojim muklim glasom koji se više oseća očima nego ušima. I kao i toliko puta pre, pokazalo se da je lepota golog i surovog pejzaža jedinstvena.

Na izlazu iz Mokrog prolazi se odvajanje puta za Bukumirsko jezero, do koga mi ovoga puta nismo išli. Od Bukumirskog jezera se može nastaviti ka Podgorici, ali za posetu Rikavačkom jezeru se treba vratiti sve do pomenutog odvajanja i onda nastaviti kao dole.

Na kraju uspona stigli smo do katuna Širokar, i na samom njegovom izmaku do kolibe Lakovića. Koliba je skromna ali se nalazi na previji, na kamenoj čuki desetak metara iznad puta. Iz nje se pruža tako luksuzan pogled da bi svakako morala biti opremljena najskupljim i najsavršenijim alarmom, samo kad bi vidici mogli da se kradu.

U kolibi smo opet zatekli jedan stariji par, i opet je doček bio srdačan. Srdačan bi bio u svakom slučaju, ali se ovde radilo o babi i dedi Ivana Lakovića, jednog od naših poznatijih alpinista i Cecinog dobrog drugara, pa je susret bio još lepši.

Iznad Rikavačkog jezera (C)
U razgovoru sa Bećom dok na nebu stražari vrh Vila (2093m).
Granica sa Albanijom ide preko vrha, i grebenom na levoj strani.

Bećo Laković nas je posle kafiloze poveo u obilazak okoline, do čuka sa kojih se najbolje vidi Rikavačko jezero, veličanstveni masiv Komova i uzbudljivi vrhovi na albanskoj strani Prokletija.

Tako smo uživali u igri sunca i oblaka koja se odvijala na blago namreškanoj vodi jezera, skoro pet stotina metara ispod nas, posmatrali udaljenu crvenu prašinu krovova albanskog sela Vermoši, i slušali od Beća kako je, kad je bio mlad, drugovao sa Albancima iz tog sela. Granice država za brđane retko postoje pa su se tako i ovde posećivali, a prijateljstva iz momačkog doba su ostala. No odavno se Bećo nije video sa nekim od svojih ispisnika sa one strane. "Sad više nije zgodno", kaže zamišljeno. Nije zgodno zbog svega što se desilo poslednjih godina, ali bogami i zbog samih godina na leđima. Albanaca na našoj strani nema, u kraju oko jezera žive samo Crnogorci. Ipak, povetarac blage melanholije nam je od Vermoše donosio miris jednog vremena razumevanja i poštovanja, koje danas već izgleda mitsko.

A šta Bećo? Pokušavao sam da zamislim to njegovo vreme, gorštačke mladosti za koje granica nije postojala. I posle: godine, ženidbe, porodice, deca, ratovi, mladi lavovi koji na obe strane kidišu i u ime važnih i velikih ciljeva nadziđuju granice, stvarne i one u glavama. I šta? Ništa: popodne je, sunce se igra na vodi, Bećo se pita šta radi prijatelj u Vermoši. Dok stojimo i posmatramo kako Vermoša i Širokar polako ali neumitno nastavljaju da se udaljavaju jedno od drugoga (a granica je već ionako široka i strašna kao okean), da li na onoj obali neki Bećo beči oči i pita se šta radi prijatelj na ovoj ovde obali? Kako onda da mi taj tamo bezimeni neko, za koga će se ovde mahom tvrditi da uopšte ne postoji zato što su oni tamo svi opaki i podmukli, ali bez koga Bećo nikako ne bi bio ceo jer je on Bećova druga polovina - kako onda da mi taj tamo ne bude simpa kad mi je Bećo simpa, hebi ga?


U katunu Lakovića (C)
Dok smo bili u šetnji stigli su rodbina i komšije
Bećo je levo od Cece, desno od mene stoji baka Laković.

Nas troje smo tamo gore ćutali, gledali i bili zamišljeni, a svako je trebio svoje misli. Posle su Lakovići hteli da nam natovare nove količine sira "za da se nađe". To smo morali da odbijemo jer više nije bilo mesta u bisagama. Umesto sira smo rado i sa zahvalnošću konzumirali nešto drugo - atraktivni, strmoglavi spust ka jezeru. Počelo je kroćenjem divljačnog planinskog putića, nastavilo se teškim delom na kome smo se već osećali kao da jašemo na biku, a na kraju je opet bilo samo strmo i pomalo magarasto. Pet stotina metara spusta na tri kilometra puta. Završilo se plivanjem i laganim kočenjem u širokim, začuđenim pogledima meštana iz katuna Rikavac. Kako rekoše, bili smo prvi koji su ovamo stigli biciklima (k tome, jedno žensko!) i predstavljali smo senzaciju.


Još jedan pogled pre spusta (C)
Dole levo se vidi put koji će nas kasnije izvesti
iz rikavačkog kazana.
Katun se nalazi na platou, pedesetak metara iznad jezera, i zajedno sa njim leži u ogromnom levku strmih zidova. U jednom neprekinutom zamahu se tu izdižu Škala od Rikavca i prelepi vrh Vila, jedan od najimpresivnijih u Prokletijama, a to ogromno stremljenje i pokret ka nebu imaju koren i svoju sliku u modroj vodi jezera. Odande odakle smo se spustili, druga gromada se istrže Zemlji i leti u visine: to se Kariman upinje ka Sovrhu. Čuperci zelenila na njemu liče na ostatke krzna neke orijaške, mitske životinje, posle ugriza isto takvog kolosa.

I jesu ovde kolosi u zahvatu: jedno je šapa Komova, drugo jaki rep Prokletija. Treća strana je jedina naklonjena putniku koji zaluta u ovu zametnutu bitku; jedino tu, u izlomljenom đonu Žijova, postoji jedva primetna šara makadama kojim se između Koštice i Krisitora može izmaći hipnotišućem rvanju kamena. Četvrte strane sveta ovde nema: davno je razbijena nekim besnim udarcem i krhotine joj svakako leže na dnu sinje vode jezerske. Ovo je vrlet za divljenje i poštovanje, telo školjke koja je rodila biser i za koju se ne zna da li će se iznenada opet sklopiti i skloniti sa lica zemlje veliku i dragocenu lepotu koju čuva.

Rikavačko jezero je još neotkriveni iver savršenstva, i za sada je blagosloveno dvema važnim stvarima. Prvo, do njega na sreću nema lakog prilaza. Drugo, oko jezera nema mnogo tragova ljudskih ruku. Katuni se, kao što pomenuh, nalaze na platou iznad i ne mogu se videti, osim jednog koji je tvrdoglavo i uporno zagrebao stranu ispod čarobne Vile. Jezero je ledničkog porekla, nalazi se na nadmorskoj visini od 1311m i dugačko je oko 600 metara.

Jedan slabi trag čoveka uz vodu je mala kamena platforma sa koje čobani, kad ih ima, skaču u vodu. Kupanje u jezeru svodi se na plutanje u nečemu što je i lepo i bistro i dovoljno toplo, ali što se zaboravi zbog sve one divote okolo. Mahanja rukama nema tu mnogo, jer se u vidiku zaglavljuju i umaraju više nego što bi u vodama Mrtvog mora. Glava je stalno iskrenuta naviše, očima nikad dosta onoga što sa svih strana kaplje u jezero. Jer ovde se u vodi biva, a u pogledu se pliva. I takvo jedno mesto je opet pripalo nama, u toplom popodnevu u kome smo bili jedini nemir i uzbuđenost.

Rikavac je mesto sanjanog mira. Nije to onaj mir koji se rađa iz tišine jer tu i tamo zazvoni medenica, trupne kopito, zalaje pas, tanko sikne potkovica o kamen ili zazveči žedna kanta, zazovu se čeljad. Ovo je onaj mir koji se cedi iz omiljene muzike, takav kojim se u opštoj tutnjavi lepote oznoje zagluhnule uši, zasuze zaslepljene oči, ulepi zadivljena duša. Kad se prve emocije slegnu, takav ričući spokoj koji ne dâ mira, dubok je kao okean. Stalno me je bockala misao o tome kako bi ovde trebalo da postoji neki sanatorijum u kome bi se lečili živci, nesrećne ljubavi, neostvareni snovi... Ipak se nadam da nikada takvog nečega neće biti i da će se u vodi uvek ogledati samo stada, čobani i po koji planinar. Nadam se, a znam da to neće tako biti, jer je ovo mesto jedna od budućih turističkih senzacija.

Da bi sve bilo kao u bajci, na Rikavcu je teško odbraniti se od poziva na kafilozu, na ručak ili konak. Ovde će vas iz svakog dvorišta oko koliba neko pozdraviti ili izaći pred vas da vas pozove u goste. Eto, uz pejzaž koji izbezumljuje, i ljudi su nam ostali u podjednako jakom sećanju. Šta više od toga da se poželi?

Ni jednog napora na biciklu nema a da se ne nadoknadi, ali isto tako ni jednog zadovoljstva nema a da se ne naplati. Nama je sledilo ovo drugo, ali smo na teškom usponu do Ćafe rado platili šta su srca popila i pojela.

A tu famoznu Ćafu smo već dva dana jurili i stalno nam je izmicala. U početku nismo obraćali pažnju na to što nikako ne stižemo do tog mesta, ali smo bogumi negde u Mokrom primetili da stvari čudno stoje. Kod Lakovića je stvar već zahtevala objašnjenje - kako to da je Ćafa uvek samo "još malo dalje", kako su nam lokalci svuda ponavljali? Bećo nam je onda rekao da "ćafa" na albanskom znači prevoj, i da tako u ovim krajevima ispod Komova svak zove ono što biciklisti najvolijedu, kao Sremci slaninu. Što je značilo da smo isćafili nekoliko ćafa i ne znajući da prelazimo baš preko mekanih slova te reči, koju smo odmah usvojili i zanavek ubacili u naše rečnike. Isto kao što smo posle, idući od Korita dole ka Rijeci Crnojevića i moru, često po ustima žvakutali i premetali reč "pedenca". A ta simpatična iskrivotvorevina italijanskog "pendenza", znači "nagib". Na italijanskom znači još i nesiguran posao, neplaćen račun ili dug, ali kad se pedalira nema nesigurnosti - čim je negde udarila pedenca, biće, hvala ti Bože, i ćafe. I obratno: čim se ćafi, spremaj se na pedencanje. Sa druge strane, moglo bi se reći da je nekako lepše, i da ima više stila, kad se znoji uz pedencu umesto uz strminu, i kad se znojav i zaduvan stigne na ćafu umesto na prevoj.


Udarila pedenca (J)
Od jezera do prevoja - 540 metara uvis.
 Peli smo se onim makadamom kojim se na severozapadnoj strani može izaći iz rikavačke rupe. Natuštilo se i zagrmelo. A kad ovde grmi, to zvuči kao da se Vaseljena cepa na pola a čovek ostaje na pogrešnoj polovini. Pa se od toga stegne srce i zazebe. Nama se uz sve to otvorio i apetit, te smo pod jednom stenom mezetili naš bjelasički sir i drugo što se našlo, dok je okolo pljuštalo. Do ćafe smo posle isćafili na krilima fantastične bele magle koja se brzo podigla sa jezera, progutala nas i preko Tibeta odnela do gore a da nismo ni primetili.

Odozgo smo se odmah dohvatili grebenske, nizbrdne pedence, i držali je se sa radošću i verom kroz dalje naslage puste, vanzemaljske goleti tik uz albansku granicu. Na kraju smo srećno aterirali na majčicu Zemlju i kroz lepu šumu stigli do kučkog katuna Korita.

Korita su na podgoričkoj strani, tu počinje i asfalt, pa je zato i ovo već uveliko vikendaško naselje. Rekli su nam da je vazduh zbog uticaja posebnih vetrova perfektan (nadmorska visina je skoro 1400m) i da je ovo prava vazdušnja banja. Zaustavili smo se pored prostrane livade, u nečemu što je moglo biti centar, ispred dve brvnare od kojih je svaka istovremeno bila i prodavnica i minijaturni kafić. Nismo tada znali da između dve kućice međusobno udaljene petnaestak metara postoji i nešto više od prostog trgovačkog nadmetanja, ali smo videli da je leva bila bogatije i kvalitenije urađena, a izgledalo je i da je bolje snabdevena. Ušli smo u tu levu i kupili hleb, a onda pitali za mesto za šator. Vlasnik - gradska, i reklo bi se dobro obrazovana faca u kasnim tridesetim - se pokazao kao vrlo ljubazan domaćin: hleb koji smo kupili u radnji bio je jedino što smo platili. Par stotina metara dalje smo na travnjaku ispred njegove lepe i velike kuće podigli šatore, nismo ostali bez (zna se već) kafiloze, a bilo je i pršute, pogače sa ognjišta i drugoga.

Pre večere nam je radnik iz njegove prodavnice objasnio kako stvari stoje: naš domaćin je bio za Mila, a ona desna radnja je pripadala jednom Momovcu. Slučaj nam je dakle dodelio da uđemo u levu, nezavisno-crnogorsku i autokefalnu bakalnicu a ne u onu desnu, federalnu. (Uzgred budi rečeno, taj radnik našeg domaćina, tipičan crnogorski proleter, bio je Momovac.)

Au... ovo daje inspiraciju za jednu takvu seriju o životu bakalina, da bi i Kasandra i Ljovisna crkle od muke. Na primer, mesto odigravanja dramske radnje u toj seriji mogle bi biti dve konkurentske bakalnice/kafići koje bi se recimo zvale "Milo" i "Momo". Zaplet bi onda mogao da se zasnuje na tome da li da baštica koju dele oba kafića ostane spojena sa velikom livadom iza, ili da se ogradi. Momo bi bio protiv toga ali bi Milo tražio da se to neizostavno uradi, da krave sa livade ne bi stalno upadale u kafić i gazile mušterije po nogama, a u radnjama lizale šećer kad niko ne pazi. Momo bi tvrdio da su krave sa livade zapravo korisne jer daju mleko za kafu u kafićima, a osim toga dobar deo mušterija baš voli krave, voli kad one šetaju između stolova, i uživa u međusobnom gaženju (dakle nije da samo krave gaze mušterije). Milo bi dokazivao da mušterije ne mogu voleti krave jer su krave nesrazmerno veće pa kad krava nagazi mušteriju to je sasvim drugačije nego kad mušterija nagazi kravu, i shodno tome bašticu definitivno treba ograditi od livade.

E već posle tog uvoda bi došla razrada drame - borba za mušterije, koje će na kraju i presuditi šta će biti sa bašticom. Milo počinje sa prodajom Hajnekena, Momo odgovara BIP-om. Milo gradi nadstrešnicu iznad kafića, Momo povećava broj plastičnih stolova i stolica u baštici. Milo povećava nadstrešnicu. Bije Milo, al' bije i Momo: preko noći počinje da, umesto sitnine koje nikad nema dovoljno, kusur vraća u žvakama. Milo na to nabavlja plastične kese sa logom samostalne baštice i proglašava poštanske marke za jedino platežno sredstvo u baštici. Momo uvodi podmetače za čaše za tekstom "Zajedno za Livadobašticu - Momo". Milo odgovara sa "Da pijemo bolje - Milo". Momo u Beogradu završava dodatni kurs za ugostitelje, Milo u Nemačkoj proučava iskustva velikih zapadnih bakalnica.

Sukob se zaoštrava: Milo počinje da mulja cigarete ispod tezge, Momo se još tešnje povezuje za snabdevačima iz Srbije. Milo poziva mušterije albanske narodnosti da kupuju kod njega. Momo ga optužuje da zanemaruje interese crnogorskih mušterija i da je silom rasturio red onih koji su ispred njegove prodavnice čekali da stignu med i mleko. Dalje Momo podržava mlaćenje Albanaca koji su uhvaćeni u pokušaju da preotmu srpske bakalnice na Kosovu. Pojavljuju se na nebu avioni koji zbog toga malo bombarduju Momovu prodavnicu. Pojavljuje se u mestu novo lice - bakalin iz Španije koji je kobajagi na letovanju i kobajagi iz čistog altruizma se nudi da posreduje između Mila i Moma, a u stvari tajno planira da otvori svoju radnju i preuzme čitav posao u selu. Pregovori kao odmiču, Španac pritiska Mila da odustane od odvajanja baštice. Milo bi kao i pristao, ali da baštica i livada budu spojene solidnom ogradom, da trava bude različita, i da u toj blago zajedničkoj baštici sve stolice budu njegove. Španski bakalin nudi da stolice budu sa rotacionim sedištima i da po šest meseci pripadaju svakom od kafića. Milo preti da će organizovati izjašnjavanje mušterija po pitanju odvajanja baštice, španski bakalin traži da se na to stavi moratorijum u trajanju od tri do pet godina. Momo u toj fazi mrmlja nešto sebi u bradu i uglavnom palamudi. I Milo i Momo primećuju da se nešto čudno dešava i da, iako se ne sećaju da su zvali Španca, nisu u stanju da ga se otarase, a on im usto već uveliko naređuje.

A šta za to vreme radi onaj radnik, onaj proleter? Pa on je dušom i dalje uz Moma, ali Milo više plaća te tako nastavlja da radi kod njega i ne talasa mnogo...

I tako to. Nego daj da se spava, kakve bakalnice, kakvi bakrači - sve je to ionako sitna trgovina koju će da proguta prva robna kuća. Ako je ikad neko bude pravio ovde.