|
29. jul 2000. mapa, profili visina (108Kb)
Probudili smo se na visini od 1700 metara. Iznad nas se sa zapadne strane dizala 2117m visoka Zekova glava, a sa istočne strane najviši vrh Bjelasice, Crna glava (2139m). Bilo je mnogo stena preko kojih je sa te istočne strane jutro moralo da se uspentra da bi stiglo u veliko korito ispod jezera, ali su na kraju taze svetlo i toplota počeli da se prelivaju sa tamne brane iznad nas. Čar kasnog stizanja do nekog bivaka je u tome što mesto na kome se budimo nikada nije ono na koje smo došli po mraku. Tokom noći u vilenjačkim radionicama jedan utihnuli svet biva zamenjen novim, ruši se i zida, lije se toplo zlato budućeg sunca, potmuli zvuci se iskivaju da zvuče britko i oštro, dok sa nakovnja na sve strane pršte i gasnu varnice zvezda. Raspliću se grane zamršene tamom, na njih postavljaju ptice, u zemlju se utrljavaju mirisna sećanja na snove. Sve bude spremno kad se velika zavesa podigne i pred zevajućom publikom počne novi čin u večnoj igri, u pozorištu koje ne postoji zbog te publike. Novi dan pred bunovne oči kao divno iznenađenje iznosi novu scenografiju: ako je s večeri bilo tihe trave, vrhova pokošenih tamom, promuklog slabog vetra, tamnog svoda oznojenog sitnim vatrama - ujutro su tu sveže ispletene livade, raspevano cveće i glasne vode, litice su izrezbarene prvim svetlom koje sve na šta padne čini oštrim kao ivica brijača, a nebo još miriše na tocilo zore koje ga je isplavilo, skidajući sa njega garež noći. Gde je s večeri bio somot, ujutro je kristal. Ako je s večeri bila sova, ujutro je soko. Gde je uveče pevao zrikavac, ujutro leži gušter. Ako je zalazak pojela krtica, ujutro poljski miš gura žuti brabonjak iz rupe.
Hteo sam da budem publika, da. Zavesu sam podigao sâm, gmižući poleđuške do ulaza šatora i gurnuvši prvo kosu napolje, u sveže, potom isturajući ono malo prstiju i ruku što sam imao pri sebi. Jedno oko sam lagano poslao u izvidnicu, onda drugo, pa nos. Obrve i zenice odoše na vrh čela dok sam iz pozicije gladne gliste pokušavao pogledom da obuhvatim Crnu glavu. Izgledalo je kao da se nečemu strašno čudim, a nisam - samo sam duši davao doručak. Zahojkali su nam iz katuna. Bez kafe i domaće loze se u planinama Crne Gore ne počinje dan (i ne nastavlja, ako ćemo da budemo precizni) a mi smo taj običaj, u kome ćemo zahvaljujući gostoprimstvu brđana uživati do kraja puta, voleli. Kad sam već bio u Beogradu a crno i providno već odavno bili izvetreli u mračnom kupeu barskog voza, odnekud mi je došlo da te dve stvari, kafu i lozu, plus čitav ritual meračenja, razgovora i ljudovanja koji ih obavezno prati, zovem "kafiloza". Daklem, zahojkali su nam iz katuna i otišli smo tamo na kafilozu, gurajući ispred sebe usta spremna da počine srkanje nad nenaoružanom ali vrućom turskom, i oči spremne da se uz jedno "ajživelibrhrr-hr!" izbeče od vatrene vode. U tesnoj unutrašnjosti kolibe ukrašene čađom malog ognjišta i zagrejane životima koji je ispunjavaju, upoznali smo se sa ostalim Šekularcima - Radetovom majkom, sestrom i bratom. Majka i sestra su preko leta stalno tu, a braća koliko im god vreme dozvoli. Rade, koji je već u zrelim tridesetim, svakog vikenda ostavlja iza sebe Podogoricu i posao u Kombinatu aluminijuma, te dolazi ovamo - posla u katunu i oko njega ima puno i svaki par ruku je važan. To jeste najvažnije, ali je i lepo izmaći se iz zagušljivog gradskog vazuha. |
Početak dana će biti težak, znali smo to unapred. Do jezera je bilo manje od kilometra, ali je trebalo popeti se 150 metara uvis po teškom terenu. Druga polovina staze od katuna vodila nas je kroz strmu suvaju potoka, a tu smo bicikle nosili i cimali preko velikog kamenja - ne baš prijatan zadatak sa punim bisagama. Zato nas je na kraju čekalo blistavo modro ogledalo uramljeno vrletnim amfitetarom i gromadama Zekove i Crne glave, dvama završnim ukrasima u savršenoj kruni, tek očišćenoj od zlatne prašine i donetoj sa stola nekog kraljevskog draguljara.
Nigde nikoga. Kako bi drugačije i bilo kad dovde nema lakog prilaza ni sa jedne strane? Osim ponekog čobana još samo planinari s vremena na vreme stignu ovamo i onda zasenjeno tapkaju raskošnim livadama u koje se eto, kao vlažna bombona u dečiju ruku, ulepilo Pešića jezero. Ovo je jedno od onih retkih i dragocenih mesta na kojima ne samo da nema drugih turista i hotela, nego nema ni kuća, vikendica, čak ni katuna ni torova. Ovo je jedno od onih retkih i dragocenih mesta koja pripadaju samo, i samo, i samo onome ko se potrudi da do njih dođe. Biva to prema onom iskonskom pravu koje je majčica Priroda dala svoj svojoj deci, i koje je postojalo mnogo pre nego što je čovek uvrteo sebi u glavu da zemlju treba prodavati i kupovati, međiti i razmeđivati, na njoj povlačiti granice. To je pravo koje se deli sa pticama, biljkama i životinjama, pravo koje nam dopušta da dlan uronimo u vodu i zahvatimo komad neba, da mirišemo svaki miris koji se zapeni i slušamo svaki zvuk koji poteče, da pijemo svetlost i toplotu. Po tom pravu nam mesto pripada samo dok smo na njemu, i sem sećanja ništa sa sobom ne možemo poneti: cvet će uvenuti, lepi šareni kamen će se u torbi ugasiti, kupina će se na jeziku istopiti i nestati, uzbuđeno pipkanje oko dugmadi fotoaparata će na kraju dati samo nedostojnu i smešnu demonstraciju zakona hemije. To je pravo koje može da nam dâ jedno jezero i sve litice oko njega - ali ono čini i da se u istom trenutku osetimo golima i bosima. Dete leži u travi.
Koliko često se u životu stigne na ovakvo mesto? Suviše retko, nažalost. Zato dugo nismo uspevali da krenemo dalje.
|
 |
 |
 |