Put Kuršumlija-Blace je dobar za vožnju, teren je talasast, sa dobrim asfaltom i malo prometan. U Blace smo ujahali kao i obično po mraku. Sledio je redovni obilazak kafana i kafića. Kad se gradić malo primirio, krenusmo da tražimo zgodno mesto za šator. Locirali smo se u centru iza nekog fakulteta. Sutradan za doručkom dobismo novine od gazde pekare. Bilo nam je malo smešno jer nismo videli novine jedanaest dana. Usput nas je gazda pitao za rezultate utakmica koje su igrane valjda dan ranije, pa mu mi objasnismo da nismo u toku sa zbivanjima - da ne pomisli čovek da smo neki špijuni ili nešto slično.

Put nas je dalje vodio ka Brusu. Na samom odvajanju za Kruševac se Panja okliznuo na šljunak i dobro razbio (mesto se zove Razbojna, verovatno po nekom Panjinom prethodniku). Pre Brusa svratismo u još jedan manastir - Lepenac (14 vek, muški). Zadržali smo se malo duže, između ostalog pomažući tamošnjem monahu da unese svećnjake u crkvu (po 200kg svaki). Zaustavljani smo bili da tu konačimo, međutim nastavsmo dalje.

Razbojna
 Dragoslav sa rezervnim delovima za bicikl.

Ruševine Milentije

 Pauza u Brusu, uobičajeni ćevapi u kafani koja je više ličila na radničku menzu iz pedesetih. Nastavismo dalje ka Goču. Posle jedno desetak kilometara (možda i neki više) skrenuli smo s puta da vidimo ostatke stare crkve Milentije za koju kažu da je bila jedna od najlepših zadužbina daspota Stefana. Sa leve strane su nam ostajali obronci planine Željin. Na jednom od njegovih vrhova se vidi stari grad Koznik do koga, kako kažu meštani sela Grčak, može da se popne za dva sata. U tom mestu je i raskrsnica puteva za dve banje - Jošanicku i Vrnjačku. U ovu drugu smo se mi i uputili.

Oko 5-6 po podne smo bili u Mitrovom polju gde smo malo i odmorili (okolina je prelepa). Toga dana smo vozili obroncima Jastrepca, Kopaonika i Željina, i koliko se sećam do Mitrovog polja nije bilo nekih većih poteškoća.
 

Prodavnica u Mitrovom polju.
Panja nije znao da na zidu ima društvo...


Krenuli smo kasno ka vrhu Goča, tako da nas je gore uhvatio mrak. Malo smo predahnuli na vrhu, pored neke česme na kojoj je vladala gužva neuobičajena za takva mesta. Ljudi u tom kraju imaju problema sa vodom i okolni vikendaši dolaze na ovu česmu po vodu. Spuštanje sa vrha Goča pamtim kao jedno od najgorih u životu. Mrak u šumi, bez svetala do banje, ni dva piva mi nisu pomogla da smanjim napetost posle silaska. A i uboli smo kafanu gde su cifre bile užasne, tek kad smo videli račun bilo nam jasno zašto samo tu nije gužva. Šator smo razapeli pored potoka skoro u samom centru. Izbor nam nije bio najbolji jer smo spavali ispod oraha tako da sam ja ustao sa glavoboljom.

Od Banje ka Kraljevu postoji samo jedan put, i to prometan i nezanimljiv. U Kraljevu pauza, ćevapi na lepom mestu u hladovini. Ka Čačku smo nastavili starim putem, desnom stranom Zapadne Morave i obroncima planine Jelice (nismo videli četnike).

Svratili smo usput do Ježevice da vidimo jednu crkvu koja je nekada bila manastir (vrlo lepa). Do nje smo došli bez problema, a odatle smo krenuli uzbrdo ka manastiru Stjeniku gde su pohranjene mošti Sv. Jovana Stjeničkog.

Bilo je tu nekih prečenja, sa guranjem po potocima - ono sto kaze naš narod "preko preče, naokolo bliže". U sumrak smo stigli do manastira i isprepadali monahinje. Kada su se malo pribrale pokazale su se gostoljubivim, a mi nismo imali vremena da ostanemo na kafici i razgovoru.

Crkva u Ježevici     

Relativno brzo smo se spustili do Atenice, predgrađa Čačka. Stigli smo na početak Julinog koncerta za izbore, one prve (ne videše se koncertni efekti, pogotovo ne kod Čačana). U jednu kafanicu smo zaseli da rešimo da li da po mraku vozimo na Suvobor. Panji se nije ostajalo u Čačku, tako da nastavismo dalje.

Gorevnica - bivak

 Usput smo tu i tamo stali u po nekoj prodavnici a lokalci su svaki put mislili da smo se zaputili na Ravnu goru da dočekamo kralja (nekim povodom je baš tog dana dolazio tamo). Mi normalno nismo imali pojima za to a i nismo bili zainteresovani za gužvu, tako da smo sutradan okrenuli drugim putem. Spavali smo u ataru sela Gornja Gorevnica, ispod nekih borića, i tu se lepo odmorismo. Nedelju dana kasnije čitao sam u novinama da se u tom selu pojavilo neko čudo sto pije krv ovcama. Da sam tu priču znao ranije ne bih tako lepo spavao, ako bih uopšte.

Jutarnju kafu smo pili u kafani u Brezni (smešne cene) i uz jutarnju priču o izborima sa nekoliko kafanskih ranoranilaca. Od Brezne smo okrenuli ka Rajcu. Prečicu smo našli preko Gornjih Banjana. To nam je bio dobar potez - jeste da smo par kilometara i gurali, ali smo i skratili put. Od Banjana do vrha ima oko pet kilometara i više od pola nije za vožnju (a i to je kako za koga).

Ovčar i Kablar - pogled sa Suvobora

Tog 19. avgusta, na Preobraženje, u domu na Rajcu je bila gužva - taman su pristigli planinari "Pobede". Okrepili smo se neizbežnim ćevapima i došli do zaključka da bi radni naslov ove ture mogao da glasi "Ćevap tura" ili nešto slično.

Pošli smo da obiđemo grobnu crkvu Brankovića, u ataru Slavkovice. Međutim pošto nismo bili sigurni da smo na pravom putu odustali smo i vratili se na asfalt. Ispostavilo se da je ona ipak bila na tom putu ali malo dalje (ostalo je nešto i za drugi put da se obiđe). Do Ljiga smo morali malo izaći na auto put, i posle malog raspitivanja krenuli smo za Jajčic odakle put vodi pored rečice Ljig i ibarske magistrale ka Lajkovcu. Put je relativno o.k. ima i delova sa makadamom, ali zato saobraćaja nema. Prošli smo blizu manastira Bogovađa, ali ne svratismo zbog nedostatka vremena. Iz Lajkovca smo krenuli za Jabučje a onda pored Kolubare i Ibarske magistrale ka Obrenovcu. Onda je nastupio Panja i jedna pogrešno postavljena tabla - pa okrenusmo ka Ubu. Tog dana pređosmo preko 150km, što biciklom što peške. Kad sam već kod kilometraže, da kažem da smo prosečno prelazili stotinak kilometara dnevno (izuzimajući Vlasinu).

Po mraku smo stigli u Stubline, i bilo je očajno voziti bez svetala do Obrenovca gde se malo okrepismo (bez ćevapa) i krenusmo da se dokopamo starog obrenovačkog puta što bi nam značilo kao da smo stigli. Za divno čudo nije bilo prometno do Umke tako da smo bezbolno stigli i do starog obrenovačkog a posle i do Beograda (tačno u podne, sa 12 sati zakašnjenja). Svratismo na padinu do Olivere i Voje koji su sutradan kretali na odmor, da im ostavimo šator zlu ne trebalo. Kad smo se onako izbečeni i pocrneli popeli u stan, ljudi prvo ustuknuše pa kad videše da smo to samo Panja i ja, primiše nas. E tu sam u slast popio pivce dok smo uz smeh komentarsali dogodovštine sa upravo završene ture.

Kad se sve sabere, za trinaest dana smo prešli oko 1100km. Ako "slobodne bicikliste" nešto posebno interesuje u vezi ove ture, neka se obrate "crnoj ovci". Ako vam je brzo protekla priča, to je zato što smo brzo vozili. Bilo je još par tura u kojima sam učestvovao prošle godine ali to je ostalo u amanet da drugi pišu, a ja sam se za ovo obavezao.

Što bi rekli, želim vam vetar u leđa ove godine.


Dragoslav, februar 2001.