|
Ovako je to otprilike bilo. Dogovor je pao u julu, a krenuli smo u avgustu. Napravili smo plan, a i alternative - ako se ne bude sve moglo uklopiti. Ustvari smo alternative smišljali na terenu, u toku vožnje, a otpalo je dosta toga. Krenuli smo u ponedeljak, sedmog avgusta, Panja i ja. Kako to biva kod nas, sa samo dva dana zakašnjenja. Prethodni dan smo proveli na Dunavu, gde sam ja uspeo da povredim nogu igrajući fudbal. Tako sam ćopajuci i sa tri natečena prsta krenuo u avanturu (prestao sam da ćopam tek posle nedelju dana, a bolove sam osećao i posle povratka). Cilj nam je bila Vlasina, a sve posle kako bude. Pošli smo tek u deset ujutro jer smo posle Dunava i čamca zaglavili u kafani, a spremanje ostavili za kad se probudimo. Taj dan nije bio previše topao tako da smo imali sreću na početku. Vozili smo preko Avale i Mladenovca - tu nema sta posebno da se kaže, većina je taj put više puta prešla. Planirali smo da prvu noć provedemo na Moravi, kod Velike Plane. Nismo stigli do tamo, tako da nam je odmah bilo jasno kako će biti sa ostakom našeg putovanja. Od Smederevske Palanke smo skrenuli ka manastiru Koporin, do koga se par kilometara penje a onda kratko spušta u uvalu (sve asfaltom). Normalno, kad god smo nekog pitali koliko ima do manastita, odgovor je bio "još dva kilometra", tako da su se tih dva kilometra više puta ponovila (biće da je bilo 7-8). Koporin je ženski manastir, lepo uređen (šta ti je ženska ruka). Pravio ga je despot Stefan Lazarević, a tu su mu i mošti. Negde oko sedam uveče taman da krenemo posle obilaska i odmora, kad poče pljusak. Pobegosmo u ambar sa senom radujući se spavanju u manastirskom seniku, čemu je doprinela i jedna monahinja koja nam je dala ponjave da stavimo ispod vreća. Taman se raspremismo kad dođe druga monahinja koja nam reče da igumanija ne da blagoslov za spavanje u ambaru, nego da moramo da spavamo u konaku. Tamo dobismo i večeru, ali nam se desio i jedan kiks - nismo izvadili vino iz ranca koji je ostao u ambaru. A ni jedan od nas posle nije imao petlju da ode po vince - bojali smo se da nas ne vide monahinje, jer bicikliste su prihvatile ali cugkere teško da bi. Sutradan smo ustali, otišli u crkvu i ostavili nesto više priloga nego što imamo običaj, jer je bio red da se na neki način odužimo (nisu nam ništa naplatili za smeštaj i večeru, kao što je i običaj u manastirima). Posle jutarnje kafice i razgovora sa ocem Savom, krenusmo dalje.
Krenusmo dalje uz Moravu i "paf!" - u prvom selu ode moja guma. Menjali smo je u crkvenoj porti, a rezervnu sam kupio u Ćupriji sledećeg dana. Ovog dana smo planirali da obiđemo manastire Miljkov Zlatenac i Tomić, što i učinismo. Putovanje od od onog buši-sela pa uz Moravu je bilo uživanje. Asfalt, bez saobraćaja, sa lepim pejzažima. Svi manastiri se nalaze blizu Morave, treba samo po par kilometara skrenuti sa puta (nema asfalta), a ima malo i penjanja. U prvom manastiru smo naleteli na lokalnog popa koji je tu skoro slupao svog "jugića" tako da smo više slušali kuknjavu, i utrošili više vremena na obilazak jugića nego manastira. U sledeća dva manastira je bila druga priča. I toga dana nas je mrak zatekao u manastiru (Tomić, muški), pa je ispalo da smo opet slično noćili, i dobili večeru. Dali su nam da spavamo u jednoj kućici, sa druge strane konaka tako da je moglo malo da se puši, da se malo okrepljuje vinom, a i da se gledaju zvezde (romant'ka ba). Ujutru nismo imali vremena da ostanemo na službi. Pozdravili smo se sa starijim monahom, a mlađi je već bio u oltaru i nismo hteli da ga uznemiravamo.
Sa pojedinih mesta se pri spustu video prelepi Rtanj (susedna planina). Mrak nas je stigao u Jošanici, a u tom mestu nisu hteli da izdaju krevete za jednu noć nekim sumnjivcima koji su se spustili sa planine biciklom (verujem da pre toga niko to nije uradio). |
Na moravskoj skeli
Čim smo ujutro ustali okupali smo se (tako da smo ujedno završili i sa umivanjem), spakovali se i krenuli put Aleksinca. Tu smo prvi put naručili roštilj u kafani, što smo posle svaki dan praktikovali. Lepo smo mi zaključili da je dovoljna samo čorbica, ali smo uvek iz nekih razloga naručivali i deset sa lukom. Nastavili smo sa leve strane južne Morave, ka Nišu. Na seoskoj česmi u selu Grejač pitasmo nekog čiču zasto se mesto tako zove, i dobismo čudan odgovor da su se puževi zapalili na brdu iznad Grejača na kome je u to vreme bilo selo - pa je zbog grejanja dobilo takvo ime. Selo su posle toga spustili bliže Moravi. Nastavak puta nas je vodio pored Niša, takođe uz južnu Moravu ali sada sa druge njene strane. Prošli smo pored starog grada Koprijana, 11km južno od Niša. Grad je u narodu poznat kao Kurvin grad. Postoji priča da je bilo nedozvoljenih aktivnosti žitelja tog grada i obližnjeg manastira, koji i dan danas SPC ne aktivira upravo zbog njegove sumnjive prošlosti. U jednom obližnjem selu nam je jedan stariji čovek rekao da je jedna monahinja išla "na platno" sa nekim iz toga grada. Pri jednom prelasku mosta na Moravi (a često smo prelazili sa jedne na drugu stranu reke) videli smo kako meštanke na reci peru rublje. Da je Jone išao sa svojim aparatom bilo bi tu svakakvih slika, međutim nas dvojica nismo imali dobar aparat, a često ni volju za slikanje. Obično smo to radili tokom odmora jer je aparat bio u rancu, na gepeku, pa je trebalo da se raspakuje, pa opet da se pakuje, a mi smo bili lenji za te ekstremne akcije (ovo je za ukor). Toga dana je bilo u planu da se popenjemo do Jašunjskih manastira (2 komata) na Babičkoj gori, i tu da spavamo. To nam je i pošlo za rukom, ali nije bilo lako. Kad smo se dokotrljali do Jašunje mrak se već uveliko spuštao a manastiri su bili još jedno 5-6km daleko, normalno negde pri vrhovima planine. Dobili smo instrukcije od seljana, ali onaj koji je vozio seoskim putevima zna koliko još ima puteva i putića koji ulaze ili izlaze iz puta kojim treba ići... Odmorili smo se na livadi iznad sela, gledajući kako u daljini svetli Leskovac. Nedugo pošto smo krenuli, nešto nam pretrča put. Rekoh Panji: "pazi, izgleda da je kuče". Međutim to "kuče" nam priđe sa leđa, i videsmo da je lisica. Jedno pet minuta smo je ubeđivali da se makne od nas - Panja je tvrdio da je sigurno besna čim se tako neprimereno ponaša i zalagao se da ne dozvolimo da nas lizne, da ne bismo postali besni biciklisti. Još jedna stvar mi je bila interesantna kod te lisice: pola repa joj je bilo potpuno belo, k'o da ga je zamočila u polikolor. Upravljali smo se prema nekim svetlima na vrhu planine za koja smo mislili da pripadaju manastiru. Nije bilo baš tako, ali nismo mnogo ni pogrešili jer su ta svetla pripadala nekom selu ili zaseoku, već šta je ne znam, koje se zove Goleme Njive. Na vrhu je bilo i par vikendica a domaćin jedne nam je rekao da do manastira ima još pola kilometra, sada nizbrdo na drugu stranu, da idemo dole i da će nas primiti. Međutim kad mi stigosmo do manastira on je već uveliko bio u snovima, osim njihovih kučića koji su lajali na nepoznate dođoše. I tako se mi vratismo nazad na vrh. Onaj domaćin nam je posle ponudio da kampujemo u njegovom dvorištu sa potšišanom travicom što nas dvojica odbismo, ali kaficu i rakiju nismo. Šator smo već ranije bili razapeli, a pri ulasku sam video neku veliku bubu. Panja je, dolazeći da je indentifikuje, viknuo: "Pazi stršljen!". Pošto je bio bos, uzeo sam njegove patike i eliminisao nezvanog gosta. Nije mnogo prošlo od smeštanja u šator, kad iz njega izlete još jedan stršljen, a i mi za njim. Tada smo ustanovili da se ispod velikog hrasta gde smo bili locirani nalazi leglo stršljenova. Tu se onda izgnjavismo sa prebacivanjem stvari i kontrolom svake pojedinačne stvari u rancu (da se nije neki i tu zavukao) pošto nam je sve bilo ostalo otvoreno dok smo bili kod onog domaćina. U pet izjutra doživeli smo napad jednog stršljena na šator - pretpostavljam da je to bio par od onoga što sam ga spljeskao Panjinim patikama. Obrušavao se i udarao u šator tako da smo ustali totalno istraumirani (doduše nešto kasnije).
U Leskovcu je bilo pretoplo ali smo tu pojeli najlepšu čorbu, a o ćevapima da i ne pričam. U kafančetu su nam rekli da je do Vlasine bolje da idemo preko Vlasotinca i Crne Trave. Tako i učinismo. Do Vlasotinca beše neka kocka i ja se uplaših da neće potrajati do jezera, ali srećom nije bilo tako: put od Vlasotinca je asfaltiran a priroda prelepa. Ide se uz reku, a od sela Sastav Reka počinje veći uspon. U seocu Crna Reka, jedno 15 km od Crne Trave, zaboravio sam cvikere a setio ih se jedno 3 km posle sela. Nije mi padalo na pamet da se vraćam i opet da se penjem, a i mrak je počinjao lagano da se spušta. Noć nas je uhvatila u selu Brod, 6km pre Crne Trave. Tu smo se malo odmorili i okrepili, pa opet uzbrdo do sledeceg odredišta. Crna Trava je lepo mestašce, ali smo tu dobili netačnu informaciju da do Vlasine ima jos 20km i da nas čekaju još veći usponi. Pouzdavši se u to, odustali smo od namere da toga dana dojašemo do jezera. Hteli smo da onda noćimo u hotelu, međutim bio je pun tako da smo zadovoljenje dobili u roštilju, a ja i u po nekom pivu. Vino se pijucka u toku vožnje a pivce na kraju dana (moj slučaj). Bilo je i kritika od srane Panje u smislu da nikad neću skinuti pivski stomak ako tako nastavim. Spavali smo iza hotela, bez problema. Sutradan smo pijući jutarnju kafu saznali da do jezera imamo jedno 10km, i bez nekog naročitog uspona: Crna Trava je na 900m nadmorske visine a jezero na 980m. Bilo nam je krivo jer smo toga dana prešli svega petnaestak kilometara (uključujući pŕr km koje smo napravili na jezeru, tražeći mesto gde da podignemo bivak). Na jezeru smo ostali dva dana, da se odmorimo i operemo stvari. Nismo sreli planinare "Željezničara", koji je trebalo da sa jezera odu tek narednog dana - jezero je dugacko 12km, i pitanje gde su bili smešteni. U stari hotel ne idite jer je skup, motel ima relativno pristojne cene i dobru klopu, usput se prodaju i pljeske. Postoji i par prodavnica (pristojnih) i jedan lep kafić sa dobrom muzikom, a o buvljaku da i ne pričam. Panja je kupio nešto što je prema naslovu na kutiji trebalo da bude alva, a ja grickalicu što ne gricka. I još smo po nešto trgovali, ali nije za hvaljenje. Silazak sa Vlasine nije bio tako lep kao što smo očekivali. Put do Surdulice je bio uglavnom "kockast", tako da je izostalo uživanje u spustu. Ni Surdulica nije ostavila neki utisak na nas pa smo doručak odložili za Vladičin Han. Planirali smo da pređemo Kukavicu i da niz Vučjansku reku siđemo na Nakrivanjski manastir. Za ovu reku kažu da je sva u kaskadama, ali smo odustali zbog velike vrućine koja je vladala toga dana, a i zbog obaveštenja koje smo dobili (užasan uspon itd.) Nastavili smo starim putem ka Leskovcu, obroncima Kukavice. Usput smo obišli staru crkvu u Mrtvici (od pre dve godine i manastir) koja se nalazi na steni sa izuzetnim pogledom na Grdelicu. Sama crkva je vrlo interesantna. Odatle smo na kratko izašli na auto put, jer je Panji dosadilo truckanje neasfaltiranim kolovozom. Osim toga smo, kao i uvek, bili u vremenskom cajtnotu: trebalo je toga dana stici do Caričinog Grada. U Leskovcu smo napravili pauzu uz ćevape i čorbicu (dobitnu kombinaciju nismo menjali). Do Lebana ničeg interesantnog. Tu negde nas je i mrak uhvatio. U samom gradiću je bilo vrlo živo. Prvo smo zauzeli busiju u poslastičarnici i isprobali sve vrste sladoleda, a onda se prebacili u kafić (muzika uživo, i to dobra). Da beše vode (restrikcija) noćili bismo u hotelu i uživali u lebanskim pilićima do kasno u noć. Ovako, nešto pre jedanaest uveče izađosmo iz varošice i odlučismo da noćimo pored nekog potoka, jedno 7-8km dalje. Ujutru smo brzo stigli u Prekopčelicu, a odatle do Caričinog Grada je bilo još oko 2km. Tamo smo zatekli ekipu francuskih arheologa, i jedno stotinak naših robova koji su tu nešto kopali. Francušcići su ili nešto pisali ili se 'ladili pićem pod suncobranom a ovi naši udri raznim alatkama po Justinijanovom gradu. Odatle smo krenuli ka Radan planini. Penjanje je bilo naporno, i tek negde oko tri sata smo stigli na jedan kraj planine. Pauzu smo napravili u motelu Radan, gde se odmorismo uz kaficu i nezaobilazni "bambus". Tu dobismo i instrukcije za dalje. Ostavismo motel teška srca (u njemu je bilo samo par usamljenih devojaka) i krenusmo preko Dobrih Voda, novim putem (još u izgradnji) na drugu stranu planine. Zadnjih 5km smo gurali, bilo je vrlo strmo a tucanik nije bio uvaljan. Samo što stigosmo nadomak vrha (kazali su nam da se odatle vidi pola Srbije) koji je bio na 20-30m iznad puta, kad u njega udari grom. Nastala je opsta bežanija (usput sam pao, srećom bez posledica). Nismo se spustili ni par stotina metara kad je počeo pljusak uz "predivne" zvučno-svetlosne efekte. Sklonili smo se pod jedno veliko drvo koje nas je štitilo samo par minuta. Pljusak se smenjivao sa gradom. Po prestanku nevremena krenusmo peške i potpuno mokri, dok su potoci vode išli niz put. Hodali smo jedno 3-4km a onda stigosmo na suvo, tako da smo sledećih par kilometara do Prolom Banje mogli da vozimo. U banji nije ništa padalo, našli smo smeštaj po duploj višoj ceni od uobičajene (150din) jer smo ostajali samo jednu noć. Posle tuširanja i preobuke odosmo na ćevape i pivce u jednu kafanu pored hotela (a u njemu pevanje i igranje, pucanje ne čusmo). Saznali smo da smo pri silasku omašili jednu staru crkvu gde je po predanju Lazar pričešćivao vojsku pred čuvenu bitku, a i da neće valjati da odatle idemo na Đavolju varoš.
|
|
 |
 |
