Vuelta al norte: Vršac, Središte, Gudurica

24-26. septembar 1999.

Vuelta al norte

Beograd - Deliblato - Vršac - planinarski dom u Vršačkim brdima
Planinarski dom - Lisičja Glava - Malo Središte
Gudurički vrh - Gudurica - Markovac - Veliko Središte - Vršac - pl. dom
Mesić - Kuštilj - Bela Crkva - Stara Palanka - Ram - Požarevac
Mesić - Kuštilj - Jasenovo - Grebenac - Kovin - Beograd

mape

Tekst i fotografije: Voja & Jone
Za sajt priredio: Jone

Beograd - Deliblato - Vršac - planinarski dom u Vršačkim brdima (120km)

Voja: Dok jezdim novom, lepo uređenom biciklističkom stazom ispod Kalemegdana - nešto čudno se dešava, bacam pogled krajičkom oka ulevo - kad tamo na ušću dveju reka, fantastičan prizor - galija, prava pravcata galija i još ljudi na njoj!? Prizor je za uramljivanje, jedino što soliteri u pozadini vraćaju u sivu stvarnost. I dok vozim prema Pančevačkom mostu, razmišljam šta se dešava sa onim brodom, nema veze - lep trenutak za početak dugog puta.

U 9:20 nas petoro (Jasna, Jova, Panić, Dragoslav i ja) krećemo sa mosta u pravcu Deliblatske peščare, laka trema, radoznalost i osmeh na licu obuzima sve. Sigurno se spuštamo sa mosta u Banat ali jedan već posustaje - Panićev bicikl nije izdržao - krpljenje gume - dobar početak!

Posle monotone vožnje kroz Pančevo, skrećemo na put za Dolovo i posle 13km stižemo u pitomo mesto u peščari, idealno za odmor - sedimo u nekom kafiću u debeloj hladovini i pretresamo kartu i vino sa koka-kolom.

Prozor u Dolovu
U Dolovu

Uzjahali smo naše dvotočkaše žedno gutajući nova prostranstva pustinje. Svuda okolo široki vidici, jedino što ponekad kukuruz od tri metra ometa prizor. Na pedesetom kilometru ulazimo u Mramorak, tu se snabdevamo hranom i pićem i umivamo se na jednoj česmi. Idemo dalje!

Koja luda kombinacija... ni-nanana, ni-nanana od Vaya Con Dios, dva podivljala točka pod tobom i zeleno-plava daljina svuda oko tebe! U takvim trenucima se shvati - život je isuviše kratak za tako lep ugođaj!

Slikamo se pored crkvice-krajputašice, koja je novijeg datuma, pijemo vodu sa česme u njenom podnožju i bacamo se na nove kilometre. Sve smo dublje u peščari, predeli okolo su sve više zatalasani a tišina je sve gušća i ulazi u svaku poru, čak i Vaya Con Dios - gubi dah!

Pred samim Deliblatom je jezero - Crna Bara - a na obali crkvica, verovatno iz prošlog veka, i česma ispod nje. Prijatan predeo za kratku pauzu i slikanje. U parku u centru mesta sedimo na klupama, jedemo sendviče i okrepljujemo se "bambusom" (vino + coca-cola).

Crkvica od opeke na izlasku iz Dolova

I dalje sa osmehom na licu (a što da ne?), slikamo se sa grupicom dece i nekim metlama na školskom odmoru, najednom - psssss... Verovatnoća je čudan pojam, kakve veze ima moja pedala i Dragoslavljev ventil? To verovatno ne zna ni Klaudija Šifer, s kojom bih i imao neke veze pre nego sa dotičnim ventilom! Uglavnom, izgubili smo dobrih dva sata oko krpljenja gume kod seoskog vulkanizera.

Jone: Zaista sam bio duboko ipresioniran izuzetnom tehnikom kojom je Voja, prilikom nameštanja za fotografisanje, iz veoma teške pozicije uspeo da svojom pedalom zakači ventil na prednjem točku Dragoslavovog bicikla, i potom ga isčupa iz gume. (Da bi se stekla ovakva vrhunska tehnika vladanja biciklom potrebne su godine - ne pokušavajte tako nešto na svoju ruku i bez prisustva punoletnih osoba!)

Dragoslav i Voja imaju simpatičan običaj da na višednevna putovanja kreću bez rezervne unutrašnje gume, a mi ostali imali smo imali ili manje točkove ili mnogo uže gume. Zato je preostalo jedino da pokušamo sa stavljanjem nedonoščeta za mog trkačkog Magarića (19mm) na Dragoslavov točak (spoljašnja guma 28-30mm). Potrudili smo se da posle montaže svojski pumpamo, kako bi se crevce dovoljno raširilo i počelo da u trosobnom stanu obavlja istu ulogu kakvu bi imalo u garsonjeri na Magariću.

No samo što je krenuo, Dragoslav je opet bio na felni. Jadna "Barumka" nije izdržala šok boravka u ogromnom prostoru, i prekrila se stotinama sitnih pukotina.

FreeBikeri u akciji čišćenja školskog dvorišta u
Deliblatu
Širok smešak na Dragoslavovom licu, trenutak pre nego
što će se začuti šištanje. Voja podmuklo pozira u pozadini.

Nisu sve propuštale vazduh, naravno - posle svakog narednog pokušaja krpljenja bila je to uvek neka nova ;) Na kraju smo se vratili do vulkanizera i on je na kritični deo stavio ogromnu zakrpu, dugačku otprilike kao petina obima gume. Da opet ne bi procurelo kroz neku pukotinu, napumpali smo mlako, tek toliko da može da se vozi. Na delu bez zakrpe spoljašnja guma je izgledala gnjecavo no ipak pristojno, ali na delu ispod koga je bila mamutska zakrpa felna je skoro ljubila kolovoz. Metalni konjić je stoga klecao pri svakom obrtaju i Dragoslav je u tom ritmu nestajao ili se pojavljivao na vidiku. Prvo bi uz jedno "plop!" zaronio negde u podzemlje a onda bi se uporno i trijumfalno - flip! - pojavio na putu. Do sledećeg "plop"-a.

Voja: Nekako zakrpljeni, ulazimo u srce Deliblatske peščare, tu su sada već guste šume - bagrema, hrasta, breze i povremeno četinara, ni "p" od peščare! Naime, početkom XIV veka je uredbom Bečkog dvora ovo područje pošumljeno i zatravljeno. Tako je otklonjena realna opasnost da pod uticajem vetrova pesak proguta dobar deo Banata.

Dok "Gipsy Kings" ovladavaju mojim vijugama, venama i pedalama, mi smo sa sve većim osmehom sve dublje u jedinoj evropskoj peščari. Iz senki šuma poneka divlja svinjam srna ili zec posmatraju čudni šareni karavan.

Najednom... Dragoslav once again! Pssss... Krpljenje gume, neplanirana pauza od nekih pola sata, negde oko Cvijićevog visa (179 mnv).

Sunce je već daleko na zapadu, senke su sve veće a šume i livade sve rumenije. Posle izuzetno prijatne vožnje po vijugavom asfaltu, blagim udolinama i uzvišenjima, oko šest sati stižemo u Šušaru, poslednje naselje u peščari. Ispred jedne prodavnice sedimo pola sata, okrepljujemo se sokom i sendvičima, pa nastavljamo dalje.

U srcu peščare

Deliblatska peščara

Nazivaju je i evropskom Saharom. Kao kombinacija tla, klime, flore i faune, jedinstvena je u Evropi. Nastala je krajem pliocena i početkom ledenog doba, posle oticanja vode iz Panonskog mora kroz Đerdap. Ima oblik elipse dugačke oko 60 i široke oko 25km, sa dužom osom usmerenom u pravcu jugoistok-severozapad. Granice su joj na jugoistoku kod sela Dubovca i Grebenca, na severozapadu u blizini Kovačice, Uzdina i Samoša, na severoistoku kod Izbišta, a na jugozapadu kod Mramorka, Dolova i skoro kod Pančeva.

Košava i živi pesak predstavljali su paklenu kombinaciju i činili gotovo nemogućim obradu zemlje i opstanak naselja u ovim krajevima. Zato je Vojno veće bečkog dvora početkom XIX veka donelo odluku da se na ovom području odustane od uređenja plaža i čekanja da se more vrati, te da se pesak umiri pošumljavanjem. Zato je peščara danas prekrivena šumama - uglavnom mešavinom bagrema, breze i bora. Požari su tokom poslednje dve decenije uništili velike površine borovnjaka, ali kada se po toplom vremenu prolazi ovuda još uvek se može itekako uživati u onom zanosnom mirisu po koji obično odlazimo mnogo dalje.

U peščari se nalazi ogromno lovište (lovišta) kao i izletišta Devojački bunar (8km od Vladimirovaca) i Čardak (kod Kovina).

Voja, Panja i Jasna na izlasku iz peščare
U blizini Šušare šume se otapaju na ovakvim zatalasanim livadama, nalik onima na Zlatiboru. Nismo odoleli, i za trenutak smo sišli sa puta..

Oslobodioci
Banata

Jone: U peščari put neprestano skakuće po brežuljcima. Na usponima i nizbrdicama asfalt je dobar, ali je zato na mestima na kojima nizbrdica prelazi u uzbrdicu (i na kojima se stoga zimi, u proleće i tokom kiša zadržava voda) redovno izlokan i sa naslagama peska koji odozdo dolazi po svoje. Ovakva mesta se često nalaze iza nepreglednih krivina, a i kada se vide izdaleka teško je naterati se na kočenje pri kraju nekog spustića, onda kada je zalet tako potreban da bi se lakše savladala uzbrdica koja se vidi iza. Zbog svega ovoga postoji opasnost da se na vrhuncu sjajnog raspoloženja uleti u rupu ili pesak (ili u rupu ispunjenu peskom) i padne.

Ima još: auspuhlije su ovde retka divljač i lako se može desiti da se stigne do Izbišta, a da se usput ne naleti ni na jednog. Ali isto tako nema garancije da neko neće i naići, a put nije širi od staze oko jezera na Adi Ciganliji. To treba imati na umu kada zadovoljstvo u krivudanju i sečenju krivina ponese - bilo bi krajnje glupo da se na vožnji kroz peščaru sretne jedan jedini auto, i da se baš sa njim sudari...

Voja: Od Šušare počinje i jedini ozbljniji uspon, koji ide preko Zagajičkog brda. Ali je to kratkotrajno i vredno truda, jer odmah sa vrha počinje strmoglavo spuštanje punim jedrima ka plavičastim obroncima Karpata iznad pitoresknog starog grada Vršca. Dok bešumno letimo u noć, poslednji obrisi sunca nam pružaju svu širinu zelenog i plavog - a mi polako prelazimo u svet senki i nestvarnog.

Jone: Uspon na Zagajičko brdo propisno nas je zagrejao, a pomalo i zaduvao. Visinska razlika koju treba savladati je solidna, a ako su tačni rezultati (doduše još uvek nezvanični) najnovijih merenja izvršenih sa satelita, ovo brdo ima nadmorsku visinu od 258m, što je devet metara više nego što se do sada verovalo.

Zagajičko brdo
(249 mnv)

Voja: Kroz Izbište i Uljmu smo projurili jer je počela trka sa vremenom - Vršački put nije nimalo interesantan, naročito noću, u jurnjavi sa kamionima i autobusima.

Prošli smo i Vlajkovac i za nekih dvadesetak minuta ušli u pitomi Vršac, pun poznatih domaćih mirisa, valjda zato što sam u ovom gradu proveo lepe godine, trgujući sa izuzetno korektnim i vrednim mušterijama.

Jone: U Vršcu očigledno ima puno ljubitelja cikloturinga. U par navrata se desilo da neki prolaznik počne da viče, a potom i siđe sa trotoara te krene da trči ulicom za nama. Ipak nismo imali onoliko vremena za nova poznanstva koliko smo želeli - Voja nam je u tim situacijama nametao izuzetno jak tempo, kako ne bismo zakasnili na večeru u planinarskom domu .

Voja: Odmorili smo se u bašti pivnice uz hladno "Šampion" pivo i uz smeh na račun katastrofalnih guma Dragoslavljevih!

Jone: On je na onakvoj gumi prešao pedeset flop-plop kilometara do Vršca. U grad smo stigli posle sedam uveče, taman na vreme da kupi novu gumu. Jednu, naravno - toliko mu je u tom trenutku trebalo ;)

Šta kaže statistika?

Ako je zakrpa bila dugačka petinu obima gume, Dragoslav je od Deliblata do Vršca vozio 40km u "flop" (tj. "visible") režimu, i 10km u "plop" režimu.

Tako mu i treba, dodaje statistika.

Voja: Noć nas je uveliko uvela u svoje dveri, a do planinarskog doma nas je čekalo još desetak kilometara uzbrdice. To je bilo i nešto najlepše posle sto dvadeset kilometara vožnje.

Pun mesec nad nama osvetljavao je makadam kroz planinu, usputno zadržavanje u vinogradu sa pogledom na uzavrelu varoš u dolini, uz duboki naklon drevnim bogovima Dionisu i Bahusu za slatki ukus na nepcima.

Jone: Od katedrale u centru Vršca do raskrsnice kod Vršačke kule treba se peti šest ipo kilometara. Tu prestaje asfalt, i do doma treba po makadamu preći još oko tri ipo kilometra. Ovaj komad puta je blago zatalasan, uz par nešto strmijih delova dugih po stotinak metara i uz jednu jaču nizbrdicu (pred samim domom). Pretprošle godine je makadam sređivan i doveden u pristojno stanje a ove godine je očigledno ponovo nešto rađeno, jer je sada odličan. Čak sam i ja sa tankim gumama vozio po njemu kao po jastuku.

Voja: Stigli smo i do planinarskog doma, gde su uobičajena veselost i pljeskavica sa pivom za večeru, delovali skoro lekovito. Noć smo proveli u vojničkom šatoru jer u domu nije bilo mesta zbog skupa planinara Vojvodine. Ali mi smo zaspali u trenutku, čini mi se da sam se pre probudio nego što sam zaspao!

Vršac

Prvi zapisi o Vršcu potiču s početka XV veka, kada se u ove krajeve naselio veliki broj Srba pod despotom Đurađem Brankovićem. Naselje se tada zvalo Podvršac (nalazilo se pod vrhom na kome je bila jaka odbrambena kula). Mesto i tvrđavu osvojili su Turci 1552. godine. Evlija Čelebija opisuje Vršac 1666. godine kao bogatu i naprednu varoš koja ima vodovod, amame, džamije i škole. Po oslobođenju od Turaka, pored srpskog je izgrađen i nemački deo grada; u administrativnu celinu ujedinjuju se tek 1794. Godine 1817. Vršac stiče prava beneficiranih gradova Austrije.

U gradu i okolini (Kremenjak, Klozluk, Ludoš, At) se nalaze brojna nalazišta iz praistorijskog vremena. Prema arheološkim nalazima, vinogradi su postojali još u doba Rimljana.

U Vladičanskom dvoru, sagrađenom 1759 godine, nalazi se umetnička zbirka Banatske eparhije, sa delima Teodora Kračuna, Arse Teodorovića i drugih domaćih i stranih autora, kao i zbirka srednjevekovne primenjene umetnosti.

Saborna srpska pravoslavna crkva građena je 1785. godine i pored izvanrednog ikonostasa poseduje i dva rada Paje Jovanovića. Pored nje postoji još i srpska pravoslavna Nikolajevska crkva. Rimokatolička crkva je podignuta u periodu od 1860. do 1865. godine, njena spoljašnja obrada u neogotskom stilu je završena 1902. a unutrašnjost 1912. godine. To je prava katedrala, najuočljivija i najatraktivnija građevina u gradu.

Narodni muzej se diči bogatstvom arheološke zbirke u kojoj su u svetu poznati predmeti: dupljajska kolica i narukvice sa lokaliteta At. Tu su i zbirke posvećene vrščanima Paji Jovanoviću i Jovanu Steriji Popoviću.

Zgrada "Dva pištolja" sagrađena je sredinom XVIII veka kao svratište. U njoj je jedno vreme boravio Karađorđe i kao nadoknadu za troškove boravka ostavio vlasniku dva pištolja koji se danas nalaze u Narodnom muzeju. Od ostalih vrednih građevina u ambijentalnoj celini centra treba pomenuti zgradu stare apoteke (apoteka je otvorena 1784. godine), staru gradsku kuću, Vladičanski dvor (iz 1759.), zgradu u kojoj se danas nalazi skupština opštine (1860.) i neorenesansnu zgradu na mestu rodne kuće Jovana Sterije Popovića

(prema knjizi "Blago na putevima Jugoslavije")

Prilikom posete Vršcu vredi svratiti i u vršačku pivnicu (nalazi se u centru ). Na severnom delu grada nalazi se prilično veliko veštačko jezero sa uređenom plažom, ulaz se simbolično plaća.

Kula

Vršačka kula je ostatak većeg utvrđenja koje je postojalo na bregu iznad grada, i koje se pod imenom Vers (otuda "Vršac") pominje u XVIII veku. Turci su ga prvi put zauzeli 1456, a posle privremenog povlačenja ponovo su ga opseli i osvojili 1552. godine. Posle Karlovačkog mira je utvrđenje napušteno i oštećeno.

Sa vrha kule puca sjajan pogled desetinama kilometra daleko. Ona je zaštitini znak Vršca, i uvek nekoga ima na tom mestu. Nekada su to šetači, zaljubljeni ili zamišljeni, koji iz centra grada za pola sata mogu dovde da se popnu malom stazom između kuća i kroz šumu. Nekada su to alpinisti kojima su drevne zidine lepo vežbalište, nekada paraglajdisti koji odatle kreću na let ka šarenom ćilimu polja oko Vršca ili iz minuta u minut kruže iznad kule, koristeći povoljna strujanja vazduha. I planinari su stalni gosti - ovde se sastaje i rastaje, odmara i sačekuje.

Pl. dom - Lisičja Glava - Malo Središte (9km)

Voja: U deset sati sledećeg jutra krenuli smo na vrh Lisičja glava (590 mnv). Usput je bilo dosta srušenog drveća pa smo morali da prenosimo bicikle, što i nije bilo tako atraktivno. Posle dobrih sat ipo stigli smo na vrh, i posle kraće pauze spustili se kroz gudure vršačkih brda prema selu Malo Središte. Opet srušena debla, ponekad čučeći moramo da guramo bicikle!

Jone: Ne bRe... jedan član momčadi je bio za trenutak zastao da se olakša, a pošto je bilo vrlo strmo, držao se za bicikl da ne padne. Izdaleka je to zaista moglo izgledati kao "čučeće guranje bicikla" ali se u suštini radi o sasvim drugom fenomenu, poznatom kao "čučeće ******". Imam fotografiju kao dokaz, i na zahtev mogu da je okačim na Internet. (Na zahtev mogu i da je ne okačim, al' to će već morati da se plati.)

Do Lisičje glave se inače penje prekrasnom šumskom stazom po kojoj se može sa uživanjem voziti i drumski bicikl. Neposredno pred samim vrhom to ipak postaje posao samo za MTB, a čupavo je postalo tek kad smo sa vrha krenuli ka Središtu.

Voja: Na nekom malom potoku se umivamo, usput beremo trnjine i kupine, koje nas okrepljuju po onoj vrućini. Najzad smo stižemo u Malo Središte i odmaramo se u hladovini crkve manastira Središte, čiji su konaci u izgradnji.

Jone: Majušna manastirska crkva je izgrađena skoro, na mestu gde se po predanju nekada nalazila jedna mnogo starija crkva. Gradnja i živopisanje su trajali samo tri meseca. Konaci su dvospratna (plus potkrovlje) građevina modernog kova, nekoliko puta veća od same crkve.

U severnom temelju crkve nalazi se izvor. Treba otvoriti vratanca da bi se iz bazena koji se nalazi iza zahvatila hladna voda.

Od doma do manastira prešli smo nešto manje od osam kilometara. Na ovo treba dodati sigurno još jedan kilometar, koliko smo otprilike nosili (ne gurali - nosili) bicikle, najpre niz strmu padinu u šumi, potom kroz žbunje trnjina. Naročito je ovo poslednje bilo nezgodno, jer je pedarala trebalo dizati na kuk ili do grudi, kako se ne bi kačila i zaglavljivala u bodljikavim granama. Ja sam imao samo laki rančić jer sam krenuo na izlet posle koga ću se vratiti u dom, ali Voja, Panja i Dragoslav su imali u planu da nastave ka Beloj Crkvi, i sve svoje stvari su imali na biciklima ili na leđima. Naporno, zaista.

Voja: Tu se društvo i razilazi. Panić, Dragoslav i ja vozimo put Vršca kroz nepregledne plantaže vinograda...

Jone: ... a ja sam krenuo na Gudurički vrh, čuku koja sa svojih 641 mnv predstavlja najvišu tačku Vojvodine.