Sa nekom novom energijom, koju uvek dobijamo izlazeći iz manastira, jurimo ravnicom put Bele Crkve, ostavljajući za sobom vršački planinski venac. Posle petnaest kilometara stižemo u selo Kuštilj na obali reke Karaš. Šteta što nemamo vremena jer mesto obećava svojim izgledom i položajem, imam osećaj da postoji neka mnogo dobra kafana na reci, sa mnogo dobrom ribljom čorbom.

Prolazimo kroz Vojvodince bez zadržavanja jer se jurimo sa suncem ko će pre na počinak. Ali noć nas stiže već posle sedam kilometara, u selu Dobričevu, gde ispijamo hladnu koka-kolu u dvorištu lokalne prodavnice.

Dragoslav na potoku u blizini Središta

Pošto direktan put za Belu Crkvu ide neosvetljen kroz njive, normalno, odlučujemo se za duži, magistralni put Vršac-Bela Crkva. Posle dvadeset jednog kilometra, prolazeći kroz Banatsku Suboticu, Jasenovo i Crvenu Crkvu, najzad stižemo u Belu Crkvu, okruženu sa šest jezera. To je varoš poznata po karnevalu cveća i po somovima jezerskim.

Imali smo sreće jer smo našli prenoćište u kampu na gradskom jezeru, što preporučujem i svim putnicima-namernicima. Iznajmljivanje šatora u šumarku na obali jezera staje samo 30 dinara, plus taksa po osobi od 10 dinara, što nas je pojedinačno izašlo samo 20 dinara (manje od 2 DM)! Uz to ide korišćenje tuš-kabine, roštilja i poljskog kreveta. Pa gde to ima?!

Bela Crkva

Prvi put se pominje 1335. godine kao mesto u Kraševskoj županiji. U tursko doba je bila u kadiluku susednog grada Hrama (današnje Banatske Palanke). Od osnivanja austrijske Vojne granice postaje središte srpsko-ilirsko-banatskog pukovskog okruga - vojni grad zvaničnog imena Vajskirhen (Weisskirchen). Od 1777. godine je slobodna varoš.

U ataru Bele Crkve ima više nalazišta iz mlađeg kamenog i metalnog doba (Selište, Mišićev Jarak, Dupljaja).

U centru grada, formiranom u XIX veku, postoje srpska i rumunska pravoslavna crkva kao i katolička crkva. Zanimljive su zgrade vatrogasnog doma, magistrata (1830.) i zgrada štaba XIV Ilirsko-banatskog graničarskog puka iz 1841. godine (danas Dom JNA). Muzejska zbirka sadrži arheološki materijal, etnografsku zbirku sa rumunskim i srpskim materijalom i slikarstvo domaćih autora.

(prema knjizi "Blago na putevima Jugoslavije")

Posle popijene kafe i kupanja u prilično hladnoj vodi koja nas je osvežila, oko jedanaest sati stižemo u Staru Palanku, sedimo u lokalnoj kafani i hladimo se "bambusom", isčekujući skelu koja ide na svakih sat vremena. Ovo izuzetno mesto ima čak tri kafane na obali. Tu je i novo veliko zdanje koje će biti carina - granica sa Rumunijom je par stotina metara daleko. Sa desne strane je Karaš, čiji je tok sistemom kanala pomeren tako da ušća i nema.

Od dokonog kelnera, raspoloženog za razgovor, dobili smo mnoge informacije koje ni jedna turističla agencija ne bi mogla da nam obezbedi. Od priče o Stanetu Dolancu, koji je svojevremeno odvezao šleper divljači u Sloveniju i trgovao jadnim papkarima, preko crnog maga iz Crvene Crkve, koji je uz pomoć seoskog popa činio čuda za ništavnih 10.000 DM (!), do tajanstvenih šlepera sa građevinskim materijalom koji danonoćno odlaze kojekude u Deliblatsku peščaru, gradeći nešto veliko i zabranjeno za javnost, itd, itd, itd.

Preporuka - ko nije bio na moru a nije ni sada u mogućnosti, treba da dođe na ovo mesto, da oseti snagu i prostranstvo Dunava, buru i bonacu, dah prohujalih vremena sa zvukom rimskih kočija koje nekuda žure.

Spuštamo se prema Dunavu i uz obalu Dunavca vozimo dosta dobrim utabanim zemljanim putem, sve vreme uz vodu. Posle nekih devet kilometara nalazimo pristojno mesto za raspaljivanje vatra naspram sela Kličevac. Dok se pored starog drvenog čamca gostimo pečenim kobasicama na štapićima i crnim vinom, akumuliramo lepotu iskričavog Dunava preko koga s vremena na vreme prelete divlje patke. A iza nas zadovoljno pase stado goveda.

Nema laži, nema prevare: goveda pasu

Sa punim stomacima sedamo na naše dvotočkaše i lenjo vozimo po sve lošijem putu nekih deset kilometara do Starog Kostolca, gde bezuspešno pokušavamo da nađemo ostatke rimskog grada Viminacijuma. Nekoliko kamenih sarkofaga nađosmo u krugu termoelektrane!?

Pa se zapitam - šta je su civilizacija i tehnološki napredak, da li je to rušenje svih vrednosti vaspostavljenih davno pre nas i uvođenje novih? Bojim se da jeste! I nije li sve ovo loše što nam se dešava - samo kazna od tih istih "starih Rimljana"?!

Razočarani saznanjem da su "rimske dvokolice" svuda - po njivama, temeljima štala, obora ili kuća - ali neprimetne, odlazimo za Kostolac, pet kilometara dalje.

Prolazimo stari rudarski gradić bez zaustavljanja, nastavljamo ka šesnaest kilometara udaljenom Požarevcu kroz stiški kraj, prebogat kukuruzom, povrćem i voćem. usput uberemo poneku krušku ili šljivu za osveženje.

Kasnimo na voz za Beograd od šest sati, pa moramo da čekamo lokalni za Malu Krsnu, koji polazi u pola osam. Sedimo u nekoj lokalnoj kafani pored železničke stanice Mala Krsna, čekajući voz i uz više piva ("Jagodinsko") razglabajući o politici, istoriji, poznavanju prirode i društva, itd, itd.

Viminacijum

Nalazi se u blizini rudnika Kostolac. Jedno od najdragocenijih antičkih nalazišta u Srbiji. Pripada grupi najpozntijih rimskih kolonija na Balkanu i bio je od izuzetnog strateškog i ekonomskog značaja za Rimsko carstvo od II do V veka. U njemu se nalazilo sedište VII Klaudijeve legije.

U Viminacijumu je 211. godine Septimije Sever proglasio carem svog sina Karakalu. Od 293. godine kao jedini grad u Gornjoj Meziji, prostranoj rimskoj provinciji oko donjeg toka Dunava, dovija pravo kovanja novca i od te godine počinje računanje viminacijumske lokalne ere. U IV veku postaje episkopsko sedište. Za vreme najezde Huna pod vođstvom Atile, do temelja je razoren 441. godine. U VI veku, za vreme Justinijana I, postaje značajna baza Vizantije. Naseljavanjem Slovena na Balkansko poluostrvo prestaje i slava ovoga grada.

Arheološki radovi koji se već godinama preduzimaju na ovom lokalitetu obogatili su antičke zbirke u Narodnom muzeju u Požarevcu i u Narodnom muzeju u Beorgadu. Požarevački muzej ima osobitu zbirku rimskih sarkofaga koji potiču uglavnom iz Viminacijuma.

(prema knjizi "Blago na putevima Jugoslavije")