18. avgust
Dan deseti

Kakvo ledeno jutro u dolini!
Pored nas je žuborio izvor. Na vreći za spavanje, u svakom naboru i udubljenju bile su "barice" vode. Kada sam ugledao da je Sunce osvetlilo litice iznad doline, izvukao sam se iz vreće i odjurio putem uzbrdo da bih što pre stao pod Njegove tople zrake! Posle, kada se Sunce podiglo, sve stvari smo rasprostrli po livadi da se prosuše. Za to vreme smo se druzili sa Maretom, doručkovali i mutili Nes-kafu.

U 10:15 h samo krenuli za Šavnik. Tu smo stigli za manje od pola sata, kupili hranu u prodavnici i krenuli asfaltnim, ali vrlo strmim putem uzbrdo. U Gornju Bijelu (1003 m.n.v) smo stigli u 13:20 h. Umivanje i pranje stvari u reci. Upoznali smo čoveka koji se vratio u rodno mesto pošto su ga sa porodicom proterali iz Bihaća. Pozvao nas je u goste. Počastili su nas sokom od hajdučke trave koji je bio izvanredan! Posle smo i ručali kod njih. Jedva smo otišli od njih, i to opet gurajuci bicikle, ka planini Lola.

Planina Lola kod Šavnika

Kasno popodne prolazili smo pored katuna Milete Dragića koji je sa ženom, dva sina i dva rođaka (ispomoć preko leta) napravio pravi odbor za doček pošto nas je još izdaleka ugledao. "Morali" smo da se kod njih zadržimo i prespavamo. Prethodnih noći vuk im je ordinirao po toru, pa su izgubili nekoliko ovaca. Nisu hteli ni da čuju da nas puste da nastavimo put i spavamo u planini. Nakrkali smo se najboljeg kajmaka, moračkog lisnatog sira (neopisivo dobar!), kiselog mleka i domaceg hleba. Spavali smo u mlekaru okruženi plitkim činijama sa kajmakom i ostalim mlečnim proizvodima.

19. avgust
Dan jedanaesti

Obilan doručak kod Dragića u Stirnom Dolu.
Nastavili uzbrdo da guramo preko livada prepunih ogromnih zrikavaca. Bespućem preko Mlečnog brda stižemo do visoravni Lukavica sa nepreglednim pašnjacima iznad kojih se kao džinovski kameni talasi kostreše vrhovi Veliki (2034 m.n.v.) i Mali Žurim. Do Kapetanovog jezera smo stigli za dva sata i trideset pet minuta, prešavši 18,2 km sa prosekom od 7 km/h. Jezero je kao na Mesecu! Rupčaga u kamenjaru popunjena vodom. Neverovatan prizor. Sunce prži, a nigde hlada. Napokon smo se smestili pored neke kućice uz jezero, prezalogajili ostatke klope i malo se odmorili slušajuci nestvaran eho psećeg laveža koji se odbijao o litice oko jezera. Inače, ovčarski psi koji su se tokom ovog dela ture pojavljivali s vremena na vreme, ličili su blago rečeno na nakostrešene gromade koje kad vidite, pošto se prethodno pomolite blagom Bogu, samo vam ostaje nada da nisu gladni i da neće biti onoga "bež'te noge (točkovi), posraću vas"!

Nešto posle 17 h vratili smo se u Lukavicu i odatle makadamom krenuili ka Nikšiću. Napokon nizbrdica! A kad smo se dokopali asfalta... Juuuhuuu!!! Rekord "staze"! Ciklokompjuter je upamtio maksimalnu brzinu od 68 km/h! Nenad je uspeo da ga dotera na celih 70 km/h!

U Nikšiću nas je neki stariji covek uputio kako da stignemo do Glave Zete. Kaže, radio je on na brani tamo... Zatim nas je odmerio, pitao odakle smo i zaključio: "Ma, niste mi vi dovoljno viješti da savladate one serpentine do dolje." Neša, vidno iznerviran stavom matorca, ubeđuje ga da jesmo "viješti" i da se on o tome ne brine. Spavali smo u dolini ispod manastira Ostrog, pored neke napuštene kuće.

20. avgust
Dan dvanaesti

Posle vetrovite noći budim se sa bolom u vratu, ali posle kraće vožnje zaboravljam na to.

Spuštamo se do Glave Zete, gde smo uživali u vrelima reke Zete. Oduševili su me nepregledni drvoredi čempresa. Na obali pored potpuno prozirne vode iznad koje je bio razvučen drveni, smešno uvrnuti mostić, rasla su ogromna stabla smokve. Bile su taman za njam-njam!

Levom obalom Zete, sporednim, nešto užim ali dobrim asfaltnim putem, otišli smo, uz neprekidnu jurnjavu sa lokalnim avlijanerima koji su nas ganjali, u Danilovgrad. Posle odmora u bašti solidne pekare i telefoniranja iz pošte, krenuli smo uz brdo usponom "bez kraja" i na 40°C (u hladu)! Morali smo često da se zaustavljamo, pili smo kišnicu jer nije bilo izvorske vode, a hlad i od omanjeg žbuna predstavljao je "osveženje" i dobro mesto za predah. Posle 30km Golgote stigli smo u Čevo. Tu smo u birtiji uz put popili po pivo i totalno se kontuzovali. Stigli smo u 16:50 h, a ka Cetinju krenuli u 17:30 h, onako poluošamućeni. Stali smo da odmorimo na jednom prevoju, i kada su pored nas prozviždala dva đetica na Vespi, nisam mogao da odolim, pa sam se dao u "poteru" za njima (naravno - nizbrdo)! Onaj što je sedeo pozadi maše rukama "ka no tica", samo što ne poleti. Stižem ih i ljubazno pitam: "Kako je momci? Je l' uživate?!" Kad se nisu polomili u krivini! Bratee! Prepao sam ih, ne zna se! Vozač se brzo snašao, pa kaže: "Lako je tebi kad imaš te kočnice!" E, baš mi je bilo lako kad su prozujali pored mene na prvoj uzbrdici!

Još pre Cetinja osetio sam sve veće gađenje prema vodi, a u isto vreme sam shvatao da sve više dehidriram. Usta su mi skroz ispucala, a i grlo je bilo suvo. Ali i sama pomisao na vodu... Fuj! U Cetinju smo večerali u motelu "Zicer". Uveče smo malo obilazili prodavnice po gradu, i na kraju sa velikim buljukom dece na svim mogućim biciklima kao pratnjom, izazivajući opštu pometnju u saobraćaju i znatiželju prolaznika, krenuli ka Lovćenu. Pre Ivanovih korita našli smo finu livadu za prenoćište. Tog dana smo prešli 95,54 km i to za sedam sati i dvanaest minuta (prosek oko 13,2 km/h).