| 19. jul '98. Put u Vršačke Himalaje
Vožnja sporednim putevima, osim dela do Pančeva i posle izlaska na Vršački put (14km), asfalt vrlo dobar do odličan, oko 4km makadamskog (dobrog) puta na kraju. Posle Pančeva, saobraćaj slab, slab... sve do izlaska na put za Vršac. Od značajnijih uspona, jedan srednji i jedan velik uspon. Možda najlepša tura u široj okolini Beograda. Potreban je jedan vikend (ukoliko neko ne namerava da pređe 230km u jednom danu). Odlazak u petak popodne ili u subotu pre podne, povratak u nedelju popodne. Lambros Hudeludis iz "Železničara" često organizuje vikende u domu u Vršačkim brdima, pa eto kombinacije. (Ako vam se ovo ime, svakako karakteristično, odnekuda mota po glavi: to je jedan od uhapšenih na početku demonstracija "Zajedno", '96. Za jaja se dobijalo 7 dana u Padinjaku, a za pisanje parola po fasadama RT Kajgana ili Skupštine - 25 dana. Lambros je izvukao prvu nagradu ;) Ali je dobio i zadovoljštinu: on je jedan od alpinista koji su posle skinuli petokraku sa zgrade Skupštine Srbije.) Tokom vikend-izleta Lambros na Vršačkoj kuli drži i demonstraciju alpinističkog penjanja (kula se nalazi na vrhu Vršačkog brega, 4km pre doma, oko 400m iznad Vršca). Svako se može oprobati u penjanju uz tridesetak metara visoke zidove kule, sa čijeg vrha puca vidik desetine kilometara daleko. Nije potrebno nikakvo prethodno poznavanje alpinističke tehnike, osiguranje je potpuno. Ponekad Lambros uspeva da se dogovori i sa momcima iz lokalnog paraglajding kluba, koji sa istog mesta poleću dole ka Vršcu, pa se može leteti sa njima na dvosedu. Među ostalim mogućnostima je i pešačenje Vršačkom transverzalom (pravo je čudo koliko divljine može da se nađe na 300 do 600m nadmorske visine - okolina izgleda kao da je u pitanju neka "ozbiljna" planina, toliko snažno deluju šumovita i strma brda). Uobičajena je i tura do manastira Mesić, do koga se može i biciklom - asfaltnim putem, kroz bogate vinograde naše Provanse. Ima u tim vinogradima i par lepih bočnih puteva, koje takođe vredi overiti. MTB-om bi se mogli dodatno istraživati šumski putevi i staze, kojih ima dosta. Tako ovakav vikend, zavisno od želja i mogućnosti, može biti do poslednjeg minuta ispunjen šetnjama, vožnjama i uzbuđenjima. Uzimajući u obzir i koliko u Vršcu ima toga što bi trebalo videti, ova tura se ne može "potrošiti" ni posle mnogo ponavljanja. Prenoćište u domu u Vršačkim brdima košta petnaestak dinara (par maraka). Za pet dinara dobija se toliko čorbe da četvoro mogu fino da jedu. I pića su jeftina. Sobe nisu najčistije (posteljina... ko ovo ne podnosi, najbolje da ponese svoj čaršav, ili nešto odgovarajuće), na zidovima su tragovi višegodišnje krvave borbe sa komarcima (leti poneti "Autan" ili nešto slično, sve će biti ok). Sa dvorišne strane je lep plato sa stovima i stolicama koji je praktično deo domskog kafančeta, ali se tu može neobavezno sedeti, jesti, sunčati, razgovarati... Zgodno je napraviti ovu turu i u septembru, onog vikenda kada se održava aero-miting u Vršcu, ili tokom svečanosti berbe grožđa. - * - U Vršac se, naravno, može stići i glavnim putem, posle osamdeset tri-četiri kilometra, ali to nije to... trasa kroz Deliblatsku peščaru je duža za oko 20km, ali nudi neuporedivo više zadovoljstva. Na auto-putu ka Pančevu treba na raskrsnici u blizini tog grada skrenuti desno (na suprotnu stranu od one ka kojoj pokazuje putokaz "Centar"),uzbrdo, na nadvožnjak i obilaznicu. Posle par kilometara nailazi se na skretanje (desno) ka Dolovu, Mramorku i Deliblatu. Od Pančeva do Dolova put je relativno jednoličan, sa dugim pravim delovima. Od Dolova do Mramorka postaje sve zanimljivijije. Mramorak je veoma živ vikendom jer je tada u glavnoj ulici (koja izlazi bočno na put kojim se vozi) vesela i uzavrela buvlja pijaca - mnogo sveta, trotoari i uzani kolovoz zakrčeni tezgama, robom, kibicerima. Mene ova slika uvek podseti na neku orijentalnu gungulu. Ako je još i sunčano, Mramorak je u subotu prepodne definitivno jedno od najveselijih mesta nadaleko i naširoko. U blizini Deliblata kolovoz postaje naprosto sjajan. Na kraju se, posle kratkog spusta i pred samim ulazom u mesto, dolazi do prelepe velike bare obrasle trskom. Put prolazi tridesetak metara od obale, zastanak, užina i malo izležavanja na travi su obavezni. Pogled na Deliblato i crkveni toranj u centru je šlag na bar... na torti. Kad se jednom krene dalje, posle petstotinak metara nije loše napraviti novu pauzu :) Treba sići sa glavnog puta i ući u glavnu uličicu Deliblata (paralelna putu, na strani ka jezeru, izlazi i na jezero). U njoj je par prijatnih kafanica, a nabolja je zavučena u prolaz pored škole - gledati pažljivo. Recept za upotrebu: pivce na sto, zavaliti se u stolicu, uživati u miru ovog mesta. Posle na glavnoj raskrsnici u Deliblatu treba skrenuti na levo. Nekoliko kilometara dalje uzani put ulazi u rezervat Deliblatske peščare, i počinje glavno zadovoljstvo. Za one koji možda još nisu bili tamo: peščara i nije peščara - odavno je pošumljena a ovaj put vijuga, penje se i spušta, kroz samo njeno središte. Čini se da se prolazi predelima Zlatibora, Kopaonika ili Divčibara - a sve to na stotinak metara nadmorske visine. Ovo je jedino mesto na kome sam par puta tokom letnjih vrućina osetio onaj neverovatni, jedinstveni miris borova, kakav inače postoji samo u Dalmaciji. Pretpostavljam da peščana podloga dodaje neku svoju notu, ali kako da sve to toliko liči na onaj miris, zaista ne bih znao da kažem. Kako li je tek mirisalo pre velikih požara koji su se dogodili u poslednjih tridesetak godina, onda kada je borova bilo mnogo više... Na samom izlasku iz peščare i nadomak sela Šušara, sa leve strane zemljanog useka kojim prolazi put, nalaze se stotine rupa i u njima čitava kolonija ptica. Neobično je i to što su ovi "stanovi" na samo par metara iznad puta, a ima ih i gotovo uz samo tlo. Kroz Šušaru se vozi pravo malo više od kilometra, a onda treba skrenuti desno. Na ovom skretanju paziti na Blesavog Klinca koji ima običaj da se igra na travnjaku pa da onda đipi na put i baci se pred bicikl, sve gledajući unazad i dovikujući se sa drugovima ;) Valjda je u međuvremenu malo poodrastao i uozbiljio se... A možda je pametno pregurati bicikl na ovom delu? Posle Šušare se dešava greben iz vedra neba. Usred ravnice, iz čistog banatskog mira i ničim izazvan, pruža se visok i dugačak talas koji treba uzjahati, da bi se sa vrha odmah spustilo u ravnicu na drugoj strani. Neobičan je i atraktivan pogled dok se prilazi: izdaleka se vidi kako se tanka i ravna linija puta pod pravim uglom penje i spaja sa oštro ocrtanom linijom prevoja - elementarna kiklopska geometrija :) Uspon je dosta veliki, ali se zato sa druge strane dešava divan spust, uz lako dostižnih 60-70km na čas (mada je meni uvek teško da se odlučim između toga i laganog trošenja stečene visine, uz uživanje u lepom vidiku). Spust ka Šušari, kada se vraća nazad, nije ovako brz - ali je još lepši. Posle spusta ide lenjir od desetak kilometara, i treba se psihički pripremiti na beznadežno obrtanje pedala po ovakvoj komadini puta. U Uljmi se izlazi na put za Vršac, a u Vršcu se treba malo raspitati za put ka kuli (nije teško izaći na njega). Tu počinje iskušenje: iz samog centra uspon polako postaje sve veći, a kada se posle par kilometara izađe iz grada i skrene ka Kuli, postaje ubitačan za onoga ko je pre toga već prevalio dug put. Treba izdržati sledećih tri-četiri kilometra. Od kule treba još preći oko 4km laganog makadamskog puta, koji se pomalo i penje i spušta, sve do doma.
|
|
| |
|
| Druge priče sa putovanj ovim krajem: "Vuelta al norte" Druge priče sa mojih putovanja na dva točka... |
|
| |
|
 |
 |