11. jul '98.

X-files: Rtanj
Borsko jezero - Brestovačka banja - Zlotska pećina - Podgorac - Valakonje- Rtanj (65 km)


Tekst:  Jone

Prošlog vikenda mi se ukazala prilika da transportujem bicikl u gepeku planinarskog autobusa kojim se išlo do Rtnja - mestašca u ogromnoj senci istoimene planine na koju se svake godine za Dan planinara Srbije izvodi masovni noćni uspon. Tako se Jasna i ja na brzinu spakovasmo i krenusmo u posetu jednoj od najčudnijih naših planina.

Rtanj, naime, sa svojih 1560 mnv nije preterano visok, ali se kao ogromna strma i gola piramida uzdiže visoko iznad svega unaokolo kao nešto čemu tu nikako nije mesto, što tu nikako ne bi moglo da postoji, i što toliko odudara od okoline da nije čudo što je podloga brojnim pričama o letećim tanjirima, tajanstvenim svetlostima i drugim misterioznim pojavama.

Išlo se putem preko Požarevca, Petrovca na Mlavi i Žagubice do Borskog jezera, potom putem Zaječar - Paraćin do skretanja za završni deo ka Rtnju, a ja sam bicikl izvadio i sklopio na Borskom jezeru. Odatle sam vozio do Rtnja, nekih šezdeset i kusur kilometara.

Prvih četrdesetak kilometara od Požarevca do iza Petrovca) su prilično dosadna deonica, i sa uglavnom lošim kolovozom (mada bi i sa biciklom moglo da se preživi). Između mesta Malo Laole i Ždrelo (posle Petrovca) na livadi odmah uz desnu stranu puta je neuređen izvor termalne vode. Voda, temperature trideset i nešto stepeni, izbija u jakim mlazevima iz nekakvih zapuštenih debelih cevi postavljenih na okrnjenu betonsku ploču i potom pravi bazen od kojih dvadesetak metara dužine. Jeste da sve izgleda bedno i čergarski - svuda okolo izđikljala trava, odmah pored već se neko dosetio i da podigne "kafanu" (skrpljenu nadstrešnicu u nastavku prljave i polutrule kamp-prikolice, vlasnik i osoblje spavaju ispod prikolice i unaokolo po livadi, a kad naiđe "klijentela" brzo ustaju i otvaraju lokal), ali je masaža mlazom tople vode fenomenalna. Nema gužve (samo par ljudi - osim ako neki turistički autobus, poput našeg, ne zabasa ovamo i još se zaustavi). Kažu da je voda dobra za reumu i za kožu. Beše tamo i jedan lokalni žustri čiča koji je vredno vodom punio velike plastične kanistere. Kako reče, koristi je za redovno polivanje svojih prasića koji su posle na pijaci zbog svoje rumene i zdrave kože uvek bez konkurencije najlepši. Podrazumeva se i da ni jedno prasence još nije stiglo da se požali na reumu.

Posle Ždrela počinje uspon u Homoljske planine, dosta je žestokih kilometarskih uspona, posebno posle Krepoljina i kod Žagubice. Ali zato ima i puno mesta sa sjajnim pogledom na prostranstva Homolja i severne Beljanice. Asfalt je u načelu bolji, ali povremeno sa lošijim deonicama.

U Žagubici vredi svratiti na vrelo Mlave - lep motel u hladu drveća, odmah pored velikog prirodnog bazena tamno zelene boje, u kome se tiho i neprimetno rađa ova reka.

Put do Borskog jezera završava se dužim spustom. Prvi put sam bio na ovom jezeru i bio sam zaista iznenađen njegovom lepotom. Definitivno tu ima i pomalo od morske atmosfere. Pored jezera je odličan kamp koji takođe liči na neki od morskih kampova, a tu je i veliki hotel. Jezero opasuje lepa staza za šetnju (a i vožnju). Sve u svemu: mesto na koje apsolutno vredi doći.

Odavde sam biciklom krenuo ka Rtnju, putem preko Zlota, Podgorca i Valakonja. Taj put koji vodi preko planine Maljen je uzan ali dobar, krivuda s brda na brdo, i nema naročitog saobraćaja na njemu. I lep je, naravno :)

U centru Zlota sam skrenuo sa puta ka Rtnju i odvezao se do nekih tri kilometra udaljene Zlotske pećine, evropske "metropole" bakarnog doba. Na ovo mesto obavezno treba otići, jer osim pećine (za posetu kojoj doduše treba da postoji dovoljno velika grupa) tu je i ubava kafanica okružena bogatim zelenilom, i sa terasom nenamateljivo okačenom nad jezercem na Zlotskoj reci. Prošlo je dosta vremena otkako sam poslednji put dolazio ovde - i bilo je lepo kao u i sećanju (a to je, zna se, jako teško). Ovde sam sustigao i planinare iz autobusa (u stvari je čitava ova vožnja bila u znaku stalnih prestizanja, sustizanja i ponovnih susretanja sa poznatim ljudima, a to jako volim - prava žurka na putu :)

Odmah pored ulaza u pećinu počinje uzana i strma betonska staza kojom se kroz obrastao krš za nekih petnaestak minuta može stići do atraktivnog vidikovca na litici. Ovo je i prilika da se okuša najjača brzina na MTB-u: sa dosta snage i još toliko spretnosti, moguće je do vidikovca stići i biciklom (što meni nije uspelo ;) Od vidikovca se dalje može ići peške, uzanom kozjom stazom - potrebno je još otprilike petnaest minuta do pećine visoko u kršu. Kroz pećinu se može proći (stotinak metara) i izbiti na drugoj strani na sam vrh litice. Atraktivno, nema šta.

Negde oko Podgorca se prvi put u daljini pojavljuje moćna silueta koja na svakom sledećem uviranju u pogled zauzima sve veći komad neba. Deo puta od izlaska na magistralu Zaječar-Paraćin u mestu Valakonje do skretanja za Rtanj (nekih 18km) nije nešto posebno - uglavnom dobar i širok put, ali sa dosta saobraćaja. Zato od skretanja za Rtanj sledi 7km lepog uzanog puta koji se penje kroz šumu pravo u čeljusti planine. Pred samim ulaskom u Rtanj prolazi se pored avetinjskih praznih zgrada nekadašnjeg rudnika. Masivne zidine, zarđale dizalice i mrtve mašine, pojačavaju čudno jak osećaj usamljenosti i neodređenog iščekivanja koji leže po ovom putu. Čeka li se u prvom sumraku nešto teško, čudesno ili tužno? Odgovor biva zaboravljen kada se oko ogreje na toploti prvih svetala Rtnja.

A Rtanj je mestašce sa šarmom. Velike kamene dvo ili trospratnice u kojima je nekada bila uprava, ili su u njima živele porodice rudara. Pa onda male kućice sa baštama. Sve to u zelenilu strme planinske padine, opremljeno sa dve-tri kafanice od kojih je ona sa baštom u dvorištu jedne, takoreći, vile - sjajna. Pa onda dečije odmaralište. Pa onda kuća u kojoj domaćini kuvaju i služe originalni rtanjski čaj (fantastičan) i gde se može kupiti i sušeni čaj za poneti kući. Pa onda tišina. Povrh svega: puno mirnoće koja leži unaokolo - tihi, neizazivajući, ali čvrsti kontrast oporoj snazi planine što se neprestano survava i navaljuje da zdrobi mestašce.

Uspon na Rtanj

Eh, iako nije vezano za bajking, ne mogu da odolim a da ne kažem nešto i o usponu na Rtanj.

Pre polaska se niko nije mnogo odmorio - uglavnom se sedelo po kafanicama, ili u "čajdžinici". Malo dremanja tu i tamo, i mnogo razgovora sve do pola sata pred ponoć, kada se okuplja na polaznom mestu. A okupilo se oko dve stotine ljubitelja noćnog uspona iz čitave Srbije, neki u osmoj, neki u šezdeset i nekoj godini života.

Kreće se najpre kroz šumu; posle nešto više od sat i po izlazi se na golu stranu piramide i njom se onda vijuga sve do vrha. Svaki drugi-treći čovek ima upaljenu baterijsku lampu. Ne znam da li je lepše kada ove svetlosti pretvore šumu u začarano carstvo lutajućih odblesaka, a drveće u katedrale mekog sjaja u kojima među vlažno sijajućim stenjem plešu usplamtele grane i stabla, ili kada se od tih svetlosti na otvorenim, golim leđima planine formira dugačka treperava zmija, koja kao Mlečni put traje u tami svemira, između isto tako ustreptalih plamičaka ostalih galaksija - Soko Banje, Boljevca, Dobrujevca... rasutih negde daleko ispod.

Bio sam na nekoliko noćnih uspona, od Rtnja i Ozrena do Mojsijeve planine na Sinaju, i uvek je postojao taj isti osećaj da se u noći i na visini brišu granice između zemlje i neba, da je svaki korak naviše ogroman, a da se dole mogu videti ili bar sa sigurnošću naslutiti (te se tako na njima može i ogrejati) svetla svih gradova sveta. Kao da su Rio, Honolulu, Kairo i Atina sasvim blizu i staju pod raširenu šaku, a mrmljanje noćnog života u njima, veselost svih otvorenih barova i sva živa noćna muzika ovog sveta, prijatno greju dlan. Da, i u nekom zabitom kraju zabite zemlje Srbije, negde na musavom Balkanu, može se, gledajući u svetla nekog mesta, osetiti i opipati puls kontinenata.

Planina na koju se noću popelo, najviša je na svetu. Zbog osećaja da se penje iznad svih vrhova i limita, zbog osećaja da se čitava Zemlja najzad svodi na našu meru, trebalo bi bar jednom u životu probati ovo. Vedra noć - to je sva sreća koja je potrebna da bi doživljaj bio nezaboravan.

Na vrh Rtnja se stiglo oko četiri ujutro, pa se drhturilo na onom vetru koji isteruje sunce nad zemlju, dremuckalo i čekalo na izlazak crvene kugle. Onda se posmatralo buđenje naselja, otetih iz mračnog ponora noći i rasutih po ćilimu polja, duboko dole.

Za nedelju sam imao u planu vožnju putem prema Paraćinu a potom skretanje na Kučaj preko Straže i Koprivnog brda do kanjona Kločanice, sa nastavkom ka Jagodini preko Strmostena, Resavice, Pasuljarskih livada i Ravanice. Ipak, posle uspona i gotovo dve neprospavane noći (pred polazak na ovaj vikend, potrudio sam se da, po "dobrom" starom običaju u ovakvim slučajevima, spavam samo tri sata), osećao sam da bi ova planinska tura od 120km bila bi prevelik zalogaj. Umesto toga sam se pridružio umornom masovnom hrkanju pod jutarnjem suncem, na cvetnoj livadi podno planine. Da nije bilo tog hrkanja, slika desetina obamrlih tela razbacanih po travi u prečniku od par stotina metara, učinila bi da pred san poverujem kako sam se namah našao na nekom bojištu na kome tek što je minula neka neznana ali strašna bitka...

Do izmaka dana sam još sretno dopustio da budem vođen na domaće kiselo mleko i gibanicu (restoran na samoj raskrsnici puta za Rtanj i magistrale Zaječar-Paraćin; status: obavezno!), potom na izvor Grze i u Manasiju. Biće vremena za Kločanicu sledeći put...

 

Druge priče sa putovanja ovim krajem: "Pao Rtanj"

Druge priče sa mojih putovanja na dva točka...