|
Vozili: Rade Obradović, Negovan Spasić, Nebojša Stevanović i Jone Tekst i fotografije: Jone Ako niste raspoloženi da čitate priču (ovo dole), pogledajte sažvaćak - u njemu su samo podaci koji vam mogu koristiti ako planirate vožnju ovom trasom. mapa, profil visina (100Kb) Onaj ko ne zna kako izgleda Rtanj može tokom sledećeg putovanja autoputem ka Nišu da između Ražnja i Aleksinca obrati pažnju na planine sa svoje leve strane. Ne može se pogešiti: najatraktivnije što se vidi - to je to. Tridesetak kilometara udaljeni veliki greben završava se strmom kupom skoro savršenog oblika. Površine grebena i kupe su gole, pokrivene samo travom i pokojim žbunom koji ne uspeva da sakrije belu golotinju kamena na kome leži. Stoga sa tog predela u daljine uvek toči titravo beličasto svetlo, i stoga on uvek izgleda pomalo nestvarno, kao da je odeven u sunčanu izmaglicu i kad sunca nigde nema. Neobična pravilnost kupe najviše dolazi do izražaja kada se od Bora ili Zaječara ide ka Paraćinu. Sa te strane se greben ne vidi, i nebo lomi samo ogromna, pravilna senka. Vrh se nalazi na 1560 metara nadmorske visine što i nije neka cifra sama po sebi, ali je planina blagoslovena time da se i visinom i oblikom daleko izdvaja od svega unaokolo. Zato izgleda atraktivno i čudno - kao da joj tu nije mesto, kao da je, onako surova i gola, preneta iz mnogo viših predela skoro na rub pitome Šumadije. Ili kao da je stvorena davnim kapricom neke moćne volje čije se prisustvo još može osetiti. Neobičnost i posebna atmosfera kojom zrači učinili su je centralnim motivom srpskih X-files priča, pa svedočenja o letećim tanjirima i neobičnim svetlosnim kuglama koje kruže oko vrha, kao i o drugim čudnim i strašnim pojavama vezanih za nju, ima na pretek. Takav kakav je, Rtanj je neodoljiv za planinare, pa se svake godine krajem jula, u vreme punog ili skoro punog meseca, ide na noćni uspon do vrha. Okupi se dve-tri stotine planinara iz čitave Srbije, krene se malo posle ponoći iz istoimenog rudarskog naselja u severoističnom podnožju planine, i na vrh se stiže oko četiri ujutro, tačno pred izlazak. A za izlazak sunca na Rtnju kažu da je doživljaj koji se dugo pamti. Ali, kad planina spava, njen san se u vidu oblaka vije oko vrha i na poslednjih stotinak metara visine. Taj oblak je najgušći onda kada se najslađe sanja - pred zoru i u rano jutro. Zato treba imati sreće i pogoditi noć u kojoj Rtanj muči nesanica, eda bi se izlazak sunca stvarno i video. Na planinarskom usponu sam do sada bio dva puta, i mada su noći bile lepe i vedre, gore su nas oba puta sačekali kiša i studeni vetar. Tek kad bi se sasvim razdanilo a sunce probudilo planinu i rastopilo njen san, mogli smo da uživamo u pogledu. Glavna atrakcija uspona, osim mesečine, zvezdanog neba, tihih zaduvanih razgovora i pogleda sa visine na svetlucavu prašinu Boljevca, Soko Banje i drugih okolnih mesta, jesu baterijske lampe. Kad se iz šume izađe na čistinu, na golet završne kupe koja se tada uzdiže iznad glava još čitavih pola kilometra, i do čijeg vrha u tom trenutku treba još oko dva sata pešačenja, pred zadivljenim očima se u punoj snazi pojavi duga svetlosna zmija: skoro svako od onih par stotina učesnika sa sobom nosi baterijsku lampu, i svetlosti tih lampi obrazuju telo koje vijuga, polako se penjući u nebo. Na završnom delu uspona uzana staza je složena u serpentine, pa je prizor nezaboravan i pruža hranu za svakojake uzlete duha - koliko će ko visoko otići, zavisi samo od mašte. Na to inspirativno mesto se u vreme ovogodišnjeg planinarskog pohoda uputila i mala družina bajkera/planinara: Rade Obradović, vozač ženske "Beocikl" krntije koja već zaslužuje da uđe u legendu s obzirom na to gde je sve stigla, Negovan Spasić-Spale, jedan od direktora "Planet bajk"-a (i jedan od retkih direktora koji definitivno nisu urasli u fotelju :), i ja. U Soko Banji smo sa sastali sa četvrtim učesnikom hepeninga, našim partijskim drugom Nebojšom Stevanovićem kome je to bilo vatreno krštenje - prva tura nakon što je, tri meseca pre toga, na buvljaku pazario vrhunski bicikl poznate firme "Premier" (model "Pronto", težina nekoliko stotina kilograma) i rešio da popravi posledice dugogodišnjeg pušenja i sedenja u kancelariji. Luđe vatreno krštenje za nekoga takvog se teško može zamisliti, s obzirom na to kakav teren i kakav uspon su nas čekali, ali ciklonautska sonda za putovanje kroz vreme kaže: Neša je ovu avanturu preživeo i čak ju je produžio višednevnim putovanjem po istočnoj Srbiji, kasnije tog leta prošao je i čitav "Put kojim se ređe ide" i stigao do mora, dobio partijsko ime Neša Hrana, i u sreći i veselju nastavio da okreće pedale i dopunjava svoju biografiju na dva točka. Plan je bio da od Soko Banje preko Mužinca i Šarbanovca priđemo Rtnju sa južne strane, uključimo se na planinarsku stazu, popnemo se na vrh i na njemu prespavamo, u zoru ustanemo i sačekamo planinare koji će se tokom noći popeti gore. No u Soko Banju smo silom prilika stigli tek oko šest popodne - beznadežno kasno, kako će se posle pokazati, da bismo na vreme stigli na vrh.
Iznad Šarbanovca smo zašli u lavirint šumskih puteva. Za videla je sve teklo relativno glatko, ali je onda pao mrak (što se s vremena na vreme dešava čak i tokom najbrižljivije isplaniranih tura ;) i snalaženje na nepoznatom terenu je postalo težak zadatak. Uzbrdica je bila i stalna i jaka, putevi izuzetno loši i razbijeni, a nismo prošli ni bez obilne količine blata. Kroz nekoliko prvih bara koje se nisu mogle obići uspeli smo da proletimo, ali nas je onda dočekala deonica sa blatnjavim kadama dovoljno širokim i dubokim da nas upecaju. Rade se šampionski uvaljao (rekalo bi se da je tu postojala i neka prirodna predispozicija), a ni mi ostali nismo mnogo bolje prošli. Kočnice, menjači, lanci i točkovi su se ulepili i blokirali, pa se bez stalnog zaustavljanja i dosadnog čišćenja (drvce u ruku and mrkaj-čačkaj, mrkaj-čačkaj...) nije moglo dalje. Nebojša se na-teh-na-neh (Čiroki lengvidž, prim. prev.) mučio sa svojim kao valjak teškim biciklom, natovarenim izvesnom količinom odeće i opreme, i tonama onoga što će kasnije postati njegov zaštitni znak - hrane. Pravi milinijum, samo što u ovom slučaju to nije značilo "voziti uz intenzivan osećaj miline oko srca", nego je značilo "militi kroz mrak uz nepoznati, strmi, sjebani, blatnjavi put". Oko jedanaest uveče smo nekako stigli do usamljene pojate ispod gole kupe Rtnja. Pojata je bila reper koji nam je par sati pre toga pomenulo izbečeno društvo lovaca iz jednog džipa ("Biciklima na Rtanj? Ovde? Sada? Je l' vam neko već rekao da niste normalni?") Na mesečini smo jasno mogli da vidimo polukilometarsku gromadu kupe, koja se sada nadvijala nad nama. Gromadu da, ali stazu po njoj ne. Nadalje više nije bilo čak ni onog lošeg puta kojim smo išli do tada. Izviđanje je dalo obeshrabrujuće rezultate. Najbolji je bio: kozja staza koja se toliko strmo pela da nije dolazilo u obzir da njome čak i guramo bicikle, a usto se ubrzo izgubila u travi i među kamenjem. Iz pojate se niko nije javljao. (Ujutro se pokazalo da su unutra bili jedan deka i jedna baka, ali su ćutali i pravili se da nisu tu. Ništa čudno s obzirom na doba noći, i na to da smo banuli niotkuda. Može se zamisliti kako se to dvoje osećalo u onoj pustari dok su okolo trupkali, šuškali i šarali svetlostima lampi neki opasni ludaci na biciklima.) Postalo je jasno da od uspona te noći neće biti ništa, pa smo sa žaljenjem podigli kamp i bežeći od sve jačeg vetra i hladnoće zavukli se u šatore. U neko doba probudili su me glasovi. I pre nego što sam se potpuno rasanio, znao sam šta je po sredi: planinari. Pitanje je bilo samo koliko su blizu. A izgledalo je da su vrlo blizu - mogao sam u tihom žamoru i ponekom glasnijem poviku da razaznam pojedinačne reči. Izleteo sam iz šatora onako kako Robinzoni na pustim ostrvima izleću na plažu kad čuju avion, da upale vatru ili ispale poslednju signalnu raketu. Ali vetar me je prevario, donoseći glasove sa mesta koje je bilo visoko iznad nas. Ipak je bio dovoljan jedan trenutak da zaboravim razočaranje: bila je tu. Prvi put sam je posmatrao sa strane i iz daljine, i mogao da je vidim čitavu, da uživam u čaroliji i lepoti njene ukupnosti. Na goloj strani planine, prava kao strela i koso opružena naviše, svetlosna zmija se polako i mirno pela ka zvezdama. Tihi žamor je bio njen glas, njeno disanje dok je njušila stene i birala put. Stajao sam i blenuo. Najčešće u Gornjem Milanovcu i u kraju oko njega, ali i drugde po Srbiji - od Porodice Bistrih Potoka na Rudniku, do Zvezdarskog brda u Beogradu - može se naići na skitnicu po imenu Boško Drljić. Boško spava kojekuda, po ulazima zgrada ili na klupama u parkovima. Spava i po šumama: tada kleči na kolenima, oslanjajući se čelom uz stablo nekog drveta. Tako će mu, kako kaže, propasti samo kolena a ne i bubrezi, kičma i ostalo što mu je više potrebno u njegovoj velikoj misiji: Boško je naime srpski jogin, i čovek sa zadatkom. Istovremeno je i najslobodniji čovek koji se može sresti naširoko i nadaleko, jer nema ništa i nije mu potrebno ništa. Kad se razgovara sa njim brzo se uvidi da, osim što ima osmeh deda-Mraza, spada u onu vrstu ljudi kojima je proviđenje dalo direktnu vezu sa vandimenzionim i vanvremenskim rezervoarima duha i genijalnosti, iz kojih su zahvatali i pili svi veliki talenti i umovi sveta. Brzo se uvidi i da spada u onu podrvrstu genijalnih koje je taj dar, umesto na stazu dostignuća i lovorika, povukao na stazu donkihotovskog (i opet genijalnog) ludila: pre dvadesetak godina je prodao svoju radnju u Sarajevu i krenuo tragom novinske vesti prema kojoj se u Srbiji pojavila ogromna zmija. Od tada skita i pokušava da nađe i ubije tu zmiju, koju zove Nirdala, Moćna Novembarka. Samo Nirdalinim ubistvom, čvrsto veruje, biće svet spasen od propasti koja je blizu, i čiji je zloslutni vesnik i glavni uzročnik upravo ona. Gledajući zmiju koja se ove noći plela u zvezde iznad mene, pitao sam se šta bi Boško rekao da može da je vidi. Da li bi uzdrhtalog srca i urlajući da se ohrabri, opijen pruženom prilikom za slavu, čast i uzvišeno žrtvovanje, pojurio gore u konačni boj i obračun za spasenje svetsko? Ili bi poznao da se ne radi o Moćnoj Novembarki nego o Moćnoj Julijani čiji život traje samo jednu julsku noć i koja, poput mnogih drugih božjih stvorenja, svetu niti preti niti mu šta donosi - nego je ispunjenje i cilj njenog kratkog postojanja da, pijući noćnu rosu i ližući rtanjski čaj, kao losos koji neodoljivom silom instinkta uz brzake i vodopade biva vučen ka mestu mrešćenja, i ona stigne do vrha planine i sklupča se na njemu. I da tamo drhturi na vetru sve dok ne iskopni na prvom svetlu zore, ostavljajući ipak mrest na onim neopipljivim i neobjašnjivim mestima zvanim "duše", odakle će se tačno za godinu dana, kad se ponovo ujedine letnji nemir, pun mesec, vlažan vetar i propupele zvezde, ponovo roditi. I sakupiti, i sastaviti - da ponovo odživi svoj život feniksa, dug jednu noć. I Spale i Rade su izašli iz šatora. Uključili smo svetiljke - ushićeni, dobrovoljni brodolomnici na pučini rtanjske noći. Moćna Julijana se odazvala: pogledala nas je i zasijala svojim mnogim očima, disanje joj se nakratko pretvorilo u glasno siktanje. Posmatrali smo se tako neko vreme, svesni jedni drugih, nedostižni jedni drugima. Pomislio sam da ćemo možda gledati kako se savija na serpentinama sve do vrha, ali je ona zamakla na zapadnu stranu planine. Ostalo je samo da se vratimo snu. |
||||||
No nije ispalo loše: od početka uspona po kupi do vrha treba preći rastojanje od tri kilometera, i mi smo to uradili za manje od sat i po, brže nego što Julijana obično postiže. Prosečna brzina od 2,1 km/h govori ponešto o uslovima ;) I mada je to predstavljalo prilično kidanje, na dosta mesta se bogami i vozilo - iz inata i zbog principa.
Od mauzoleja su sada ostali samo pod, nekoliko stepenika na prilaznom stepeništu, i jedan visoki zid s kamenim prozorom kroz koji se pruža izvanredan pogled. Taj prozor stoji ni na nebu ni na zemlji, uramljuje svet i deli ga na dve polovine - onu na kojoj si, i onu na kojoj nisi.
(*) Disclaimer: izraz "nije naročito opasno" jeste na mestu za gore pomenuti spust, ali važi isključivo za one koji poseduju blagoslovenu sposobnost da voze onoliko brzo koliko im sposobnosti i kvalitet bicikla dozvoljavaju. Spust sa Rtnja nije za one druge. (**) Godinu dana kasnije, bez bisaga i sa tom finom "trideseticom" u zadnjem pogonu, uspeo sam da vozim čitavom dužinom staze do vrha osim na mestima na kojima su strme, 180 stepeni savijene krivine serpentina bile jače od mog truda da održim ravnotežu. Vožnja se zbila jednog sunčanog popodneva, nakon što smo podigli kamp kod pojate i spremili se za noć Moćne Julijane. Uspešno pedalanje uvis bilo je tako duboko i lepo iskustvo da sam morao da ga ponovim i te noći, krenuvši za svetlucavim Julijaninim repom :)
|
||||||||||||||||||||||
|
|
||||||||||||||||||||||
 |
 |