| 25. septembar '98. Dnom Panonskog mora
Putevi: uglavnom dobar i odličan asfalt, nekoliko deonica od po par km sa zakrpama (ništa strašno). Saobraćaj intenzivniji (podnošljivo) na delu do posle Borče, potom neposredno pred Zrenjaninom, i na delu od Horgoša do Palića. Na svim ostalim deonicama prijatno slab. - * - Za vožnju ove dužine, poslednji dani septembra su već bili nedovoljno dugi. Ali je ovaj put trebalo da bude svojevrsno finale jedne lepe sezone, kondicija je bila odgovarajuća, i odlučio sam da krenem na jednu od onih vožnji na koje se kreće pretežno radi kilometara i isprobavanja sebe. Pretežno... no ipak je ovaj put doneo i dovoljno lepih trenutaka. Predviđena maršruta je bila duža nego da sam krenuo preko Novog Sada i Subotice, ali sam želeo upravo tu veću kilometražu, uz koju je išla i vožnja po manje opterećenim putevima. Krenuo sam rano ujutro (na Magariću), kako bih negde do večeri stigao (eventualno;) do Palićkog jezera. Već posle skretanja za Opovo (za deo Bgd-Opovo, pogledati "Opovo '98"), osetio sam kako voda Panonskog mora postaje dublja, prostranija i hladnija. Ptice i ribe su dobile otegnut akcent, ljudi su plivali na onaj karakteristično otegnut način, putevi su otegnuto vijugali preko dna - između otegnuto građenih kuća, i pored jablanova i topola koji su jedini iz dubine strasno i odlučno stremili naviše. Slabo sunce je još uspevalo da provrti brojne tanke kanale sa površine, i poslednja toplota se mogla osetiti na onom delu tela koji bi bio okrenut na pravu stranu. Glasan razgovor i smeh još su uvek pripadali letu - šapat, hladovite zatone, zaklonjene i tajanstvene kutke, već je bila osvojila jesen. Jedno uho golicalo je svetlo, drugo štipala sena; na jednom ramenu sedela su sećanja na prošle mesece, na mlado, rano, zeleno, svetlo i toplo - na drugom su pritiskale ozbiljne note zrelog, poznog, zlatnog, prigušenog. Jedno oko još je videlo avgust i bogato olistale krošnje - drugom se već prikazivala sudbina posustalog lišća na granama umornim od tereta. Jedan obraz još je brideo od plavih vidika i vrućeg kamena, drugom se već prikradala, i po njemu šarala, po koja bela slutnja dolazeće zime. Pometenog borbom godišnjih doba koju sam tako jasno osećao na svom levom i desnom uhu, u levoj i desnoj nozdrvi, na grudima i na leđima, na obrazima i u očima, Zrenjanin me je dočekao smejući mi se svojim mostovima i lepim starim zdanjima. Onda mi je ponudio klupu u parku okruženom fasadama elegantnim kao balske haljine; utrapio mi je u ruku sendvič, postavio par golubova da mi se nađu pri ruci ako mi nešto ustreba i da čiste mrvice iza mene, kako bi park ostao uredan. Golubovi su lenjo plivali po vodi unaokolo i ispuštali mehuriće vazduha, zamišljeno me posmatrajući. Povremeno su odlazili gore, na površinu, da udahnu; potom bi se vraćali do moje klupe. Mir, lagano klizanje vremena, otegnutost, otegnutost... Dostojanstveno su, sa štapovima u rukama, plivali unaokolo uživaoci penzija, proplivavali su srednjoškolci i studenti, plivkale su u krugovima ozbiljne devojčice sa šarenim tatama okačenim o ruku, plivale su leđno bake sa unucima, lagano mašući nogama i zaokrećući na stomak oko vrhova žbunja u potrazi za školjkama i sedimentnim krečnjačkim formacijama zanimljivih oblika. Jedna beba, ispala iz prevrnutih kolica, lagano je tonula ka travnjaku, odakle ju je savesni prolaznik gurnuo naviše - ka mami koja je, ništa ne sluteći, pripremala papu u krošnji drveta. Namerno sam ispustio nekoliko mrvica (procenivši da u kljucanju golubova postoji nešto više od službene revnosti i želje da se očuva javna podvodna čistoća), potom sam ispustio i par mehurića u znak pozdrava (u Panonskom moru svi razumeju jezik mehurića, i nema jezičke barijere između živih bića), pa krenuo dalje. Melenci, jezero Rusanda, Novi Bečej... Tu negde se već i plašljiva morska jegulja Tisa prvi put osmelila da priđe sasvim blizu i onjuši me oprezno. Odmah je ponovo pobegla u sigurnost gustiša, ali sam joj bio dovoljno zanimljiv da okrene zamnom uzvodno, prateći me začuđeno - s vremena na vreme sam mogao nazreti kako se šunja u blizini, s vremena na vreme sam čuo kako krcka granje dok se provlačila kroz šipražje, s vremena na vreme je prigušeno tapkala kroz trave ili lukavo šljapkala muljem, s vremenana vreme je opet prilazila i pokušavala da gricne gume bicikla. Na ulazu u Bečej sam osetio strašnu glad (beše već izmaklo pola puta) i, nesposoban za lov kakav već jesam, svratio u prvu prodavnicu da kupim (mnogo, jako mnogo) plodova mora. Izabrao sam puno malih pašteta od morske peradi, puno dubinskog hleba, i izabrao slatko, ah slatko, pakovanje medenih morskih srca; za piće Colu di Mare. Život na dnu Panonskog mora čini ljude nepojmljivo ljubaznim za nas suvozemce: "Izvolite, hvala, da otvorim, da nasečem, da zavijem u morsku algu, kako da ne, naravno, svakako doplivajte opet, doviđenja". Nije to tako bilo samo ovde, ili još ponegde u okolini - tako je svuda u ovim predelima mirne vode. Okeansko vaspitanje koje smo mi ovde zaboravili pre milion godina, kad smo se nasukali na tvrdo. Devet kilometara od Bečeja prema Bačkoj Topoli nalazi se potonuli brod kapetana Dunđerskog, Titanik našeg podmorja, takoreći. Otišao na dno progrizen i izbušen sa svih strana oštrim zubima crvenih drugova, živi život nostalgične olupine otkako je obnovljen, otvoren za podvodnu javnost, i dat posetiocima da noće u njemu.No nisam krenuo na tu stranu, nego ka Bačkom Petrovom Selu i Adi. Ada... Ada je bila najlepše mestašce kroz koje sam prošao. Park do parka, cveće, buketi smisla za lepo, otisci dobrih namera posvuda, nešto malo i kuća u svemu tome. U Adi se prave strugovi, ali sam pomislio da ovde ustvari prave parkove, koje posle prodaju (transport uključen) na tržištu zelenila. Ada flertuje, Ada me je gledala i nije skretala pogled kao što neka mesta čine. Na jednom mestu u centru sretoše me tri elegantna dućana uglavljena ispod niskih krošnji koje su bile popadale po firmama i po trgovačkom interesu. Dućani behu prilepljeni jedan uz drugog, obojeni svaki u različitu jarku boju - fasade sa obala amsterdamskih kanala, hirom morskih struja nanete u Panoniju, ovde dale sjaj starim, prizemnim, skromnim zidovima za koje su se bile zakačile. Iz tih zidova, zauzvrat, dobile dušu. I boju za slikanje veličanstvenih izraza na licima onih unutra, koji su davno zaboravili šta uopšte prodaju, i u kome od ta tri dućana zapravo rade. Butik visoke pariske mode, kolonijalna roba, abažuri za lampe... nije važno šta: oni sigurno već godinama dolaze na posao i zadovoljno i rasejano ulaze na prva slobodna vrata, i sedaju za prvu slobodnu tezgu, počinjući rad za taj dan. Gledajući te radnje kojima kupci nisu bili potrebni i koje su živele od prijateljstva, i sâm sam, već u onom kratkom trenutku promicanja pored, zaboravio šta se tamo prodavalo. Pamtim samo da, šta god da je to bilo, bilo je umetničko do poslednjeg grama, metra ili nabora, i izgledalo je savršeno nepotrebno u tom gradiću. A ta savršena nepotrebnost i neodvojiva rasejana prisutnost onih unutra bili su u polumraku krošnji (drugde je još uveliko bio dan) ponosno osvetljeni električnim svetlom, kako bi se jasno stavilo na znanje da ne očekuju da budu kupljeni - da bi se čak i uvredili ako neko to samo pokuša. Odmah na izlasku iz Ade pretekao me je jedan od onih velikih podvodnih traktora sa kabinom koji redovno vuku za sobom po dve-tri prikolice sa velikim točkovima, i koji po putu uglavnom voze iznad trideset na sat. Ovaj je već bio odmakao kad mi je palo na pamet da mi je ta brzina upravo po meri, i da bih mogao da mu se prilepim na nekom parčetu puta. Trebalo mi je nekoliko minuta žestokog tempa da ga pristignem, ali kad sam se približio na par metara od zadnje prikolice, mogao sam da odahnem i da uživam u "tegljenju". Ko nije probao, ne može da zamisli koliko znači kad nešto visoko preko dva metra seče morsku vodu ispred bicikla. Svoju dotadašnju brzinu od 32-33km/h održavao sam sada sa onom lakoćom sa kojom se vozi 20 kilometara na čas; bilo je dovoljno da desetak puta okrenem pedale, da bih potom sledećih nekoliko sekundi mogao da se odmaram, ne zaostajući pritom nimalo iza prikolice. Ne kažem, međutim, da ovo nije opasno i da bih se usudio da preporučim tako nešto: iznenadno naglo kočenje traktora, ili neka rupa na putu, mogu da prouzrokuju neugodne posledice. Srećom, put je bio dobar a donji postroj prikolica dovoljno visok da mogu da osmatram kolovoz nekih desetak metara ispred (bolje reći ispod). Tako sam, boreći se stalno protiv ugodne opuštenosti (navih budilnik za svaki slučaj) i trudeći se da me ne hipnotišu točkovi i traka asfalta koju su neprestano bljuvali ka meni, za tren prešao 16 kilometara do Sente. U Senti sam se sa žaljenjem oprostio od traktora (ne verujem da je vozač uopšte primetio da sam bio tu), skrenuo levo i, prošavši na samom izlazu pored jedne ogromne picerije sa velikom ogradom i baštom (sve u stilu hacijende), izbio na uzbrdicu do Gornjeg (logično) Brega. Negde iza Kanjiže upitah jednog ronioca koji je okopavao korale za skretanje ka Malim Pijacama (veselog li imena). Po izgovoru prepoznadoh Albanca (potom sam susreo i razgovarao sa još nekoliko njegovih sunarodnika: u ovom kraju, kojekako, postoji njihova mala kolonija). Ljubazno mi je, u par mehurova, objasnio kuda da krenem - ipak sam promašio i otišao do Horgoša, što je produžilo put za nekoliko kilometara. No, nije mi bilo žao - Horgoš mi se takođe svideo, a i nekako se simbolično i značajno smestio u čitav lanac od Beograda. Na magistrali od Horgoša do Palića morao sam da se ponovo navikavam na gušći saobraćaj. Putničke i teretne podmornice, kitovi i lagani brzi bakalari zujali su pored a put je, začudo, upravo ovde bio pomalo neugodno iskrpljen na nekim mestima (ili se to samo moj umor javljao?) Veče me je sustiglo u centru Palića, a sa njim me je hladnoća podsetila koliko je kasno doba godine. Krenuo sam kroz drvored pravo ka jezeru, u potrazi za kampom i krevetom - toplim, po mogućnosti. Idući ovuda, najpre se (na desnoj strani) naiđe na stari kamp u kome su sada izbeglice; nešto dalje, već na sporednom putu koji vodi ka Ludoškom jezeru i Kanjiži, nailazi se (sa leve strane) na kamp koji, gle čuda, i služi kao kamp. Ispred stoje jedna od onih "put u Kaliforniju" kola sa arnjevima, ispod čije cerade noću gori svetlo - tako je i po mraku ulaz jasno vidljiv. A kamp je, onako, fini. U delu uz nisku drvenu ogradu je reprezentativni prikaz za prolaznike: negovan travnjak i par kamp-prikolica, desno je "recepcija", kafanica i WC-i sa tuševima i umivaonicima (čisto). Dublje u unutrašnjosti, nekoliko metalnih kontejnera (onih u kakvima se spava na gradilištima), igra ulogu depandansa sa po dve dvokrevetne sobe u svakom. Noćenje u prikolicama ili kontejnerima ;) je koštalo petnaestak dinara (onomad je to bilo, hm... oko 2,5DM) a spavanje u šatoru 5 dinara (manje od 1DM) po osobi. Vlasnik (valjda), šef recepcije, šef sale, šef obezbeđenja, portir, direktor marketinga, concierge, hostesa, i jedini radnik je tip čiji izgled najbolje može da se opiše šifrom "Bad Spenser". I brada je tu, samo je kilaža u ovom slučaju nešto malo manja. Da živi u USA, sigurno bi bio vlasnik jednog od onih naselja kamp-kućica sa uredno potkresanim živim ogradama i negovanim malim baštama ispred domova u kojima trunu donja američka klasa i životni luzeri najrazličitijih vrsta. Da živi u USA, sigurno bi se oblačio u kožu i bez sumnje bi vozio "Harlija". U Panonskom moru, on je vlasnik malog kampa sa gradilišnim kontejnerima i vozi cvilećeg "Tomosa", izmučenog i zastrašenog svakodnevnim naporom da preživi probijanje kroz morsku vodu sa krupnim vlasnikom na leđima. U slobodno vreme Bad je genijalac: kao lokalnom boemu, rad u kampu mu je dobro pokriće za danonoćno sedenje u kafančetu i ispijanje vina sa... sa onim ko već naiđe od poznatih (a poznaje svakoga). Prijateljski tip, jednom rečju. Zatekao sam ga na l'resepsionu, kako dvojici Kineza, koji su upravo bili pri plaćanju, strpljivo pokušava da objasni sve suptilne finese računa. Kinezi su gledali u cifru i ispuštali mehuriće. Ponavljali su sve što je Bad govorio - odnosno, revnosno su kopirali njegove mehuriće, vežbajući lokalni izgovor. Bojeći se da ne budu pogrešno shvaćeni, kopirali su i njegove gestove: Bad odmahne rukom - Kinezi odmahnu rukama, Bad počeše nos - Kinezi počešu noseve, Bad izvadi i mahne uzorcima maraka i dolara, pokazujući šta se očekuje od gostiju, Kinezi... to jest, oni su uglavnom mahali rukama i češali noseve. Posle me je odveo do mog kontejnera (kamp kućice su bile "okupe").Unutra me je u momentu usrećila blagodet zagrejane sobe: "Ah, grejanje... radi li noću?", upitao sam. Bad se za trenutak zamislio i rekao: "Pa ne, ne baš cele noći, uveče isključimo ... hm... tako nekako to ide...". Ok, pomislio sam, i to je premija, zgoditak, bingo. Kasnije, pošto sam se raskravio, presvukao, jeo, opružio, zagrejao, jeo, ponovo opružio - palo mi je na pamet da... pa, zar ne bi bilo malo blesavo da u ovakvom kampu, u kontejnerima, postoji nekakvo centralno grejanje? Potražio sam po sobi, i naravno, nije ga ni bilo. Tj. nije bilo centralnog, ali su kontejneri imali ugrađen ekološki solarni sistem grejanja u vidu limenog krova koji je sunce zagrevalo tokom dana, i koji je uveče još zračio toplotu. Kad sam razmislio, utvrdio sam da i nemam ozbiljnih primedbi na Badovo objašnjenje ;) A kakve samo reflekse ima taj čovek! Ujutro je, kolima, stigao ostatak društva. I sunce, ponovo. Bio je 26. septembar, vinski dani na Paliću. Puno sveta u parku i oko jezera, muzika posvuda, plesovi šarenih sukanja, belih košulja, crvenih marama. Otmene vremešne vile i palate, lepi stari štrand sa muškim i ženskim delom (nekad bilo), terasama i klupama. Sjajan zoološki vrt. Mnogo lepih restorana i kafana uz obalu ili rasutih po velikom parku, da se nađu i za dnevne i za večernje sate - ako je Subotica stara dama, Palić je, kao njeno izletište, oduvek imao pravo na dobar deo njenog sjaja. Bazali smo, kupovali širu, kupovali vino. Ispijali na drvenom gatu iznad vode. Odlazili da pričamo sa Badom. Vraćali se da jedemo najbolje mađarske i banatske kolače, i gledamo izložbu najlepših kukuruza, najrumenijih jabuka, najkrupnijih tikava (neverovatan prizor, vaistinu). Naišli na vinsku česmu iz koje je teklo najbolje (i još hladno) palićko belo, i na kojoj je svako mogao da napuni čašu (gužva nije ni izdaleka bila onolika koliko bi se moglo pomisliti). Sedeli na podijumu elegantnog paviljona za orkestar i gledali prolaznike. Čekali noć da bi videli kakav je park tada, odlazili ponovo na jezero. Lako je odrediti gde prestaje Panonsko more, a gde počinje Palićko jezero: tamo gde se završavaju travnjak i staza, i gde prestaje uski kameni zid, tamo je jezero.Tamo gde se mogu zabiti štapovi za pecanje, tamo gde sede pecaroši, tamo je more. Na onoj strani sa koje uz udice i najlone pužu vredne ribe i po koja pecaroška priča - tamo je jezero. Tamo gde u sumrak odlaze zaljubljeni da se grledu i vodedu tajne razgovore - tamo je gat, šnala na pučini morskoj. Ono gde se ogledadu, napeto isčekujući da vide svoje stopljene likove (potvrdu iskrene ljubavi) - to je voda jezera. Tamo gde lepršaju najlonska krila dasaka za jedrenje, tamo je Palićko jezero; tamo gde se u suton ona sviju na počinak - tamo je debelo, mirno Panonsko more. Uh, ovo je ispalo dugooo... ali je i vožnja bila duga, svašta je stalo u nju - pa je tako svašta moralo da uđe i u ovaj tekst;) Zato o Subotici neki drugi put - taj grad, uostalom, zahteva i vredi posebnu poruku. Što se samog pedalanja tiče: 230km, sa prosečnom brzinom od 28.4 km/h (sa svim odmorima nešto oko 26.5 km/h). Dal' je mnogo, dal' nije, nema veze - meni je bilo baš onako... drago, hebeš ga :) Dim!
|
|
| |
|
|
|
|
| |
|
 |
 |