13. jun '98.

Do Opova i nazad
Beograd - Pančevački most - zrenjaninski put - Opovo - Sefkerin- Jabuka - Pančevo - Beograd (oko 88km)

Tekst:  Jone

Zgodna tura za sticanje kondicije na početku sezone. Teren je, naravno, uglavnom ravan a uzbrdice minimalne, pa ovo prilika i za one koji bi da pređu svojih prvih 90km u jednom danu. Putevi su sa solidnim ili dobrim asfaltom (osim par kraćih deonica) a deo od Opova do blizu Pančeva je posebno lep.

Zrenjaninski put do skretanja za Opovo: automobili, automobili, posle Borče uži i lošiji asfalt. Sve u svemu, ni gori ni bolji od avalskog puta. Ko želi century (stotku), može kod skretanja za Kovilovo (5km iza prvog skretanja za Borču) da skrene desno i vozi do Jabučkog Rita (tamo i nazad do ZP - 22km).

Od skretanja za Opovo počinje pravo zadovoljstvo, na narednih približno 34km puta. Sabraćaj je mnogo slabiji, asfalt je pretežno dobar do odličan, a predeli povremeno zaista slikoviti. Opovo je lepo mesto, sa finim parkom (put vodi pored), zgodnim za prvu malo dužu pauzu. Treba se, radi održavanja higijene ušiju, iz sve snage truditi da tom prilikom zazvone zvona na crkvi koja se tu nalazi. Sa zadnje strane parka je poslastičarnica. Ovo pominjem samo da znate gde možete da zatražite čašu vode ako ustreba - ni iz kakvih drugih podmuklih razloga.

Sefkerin ne zaostaje mnogo po prijatnoj atmosferi, a ni Glogonj. Ipak, put kroz Glogonj je kockast (tj. sa kockom :) u dužini od otprilike 1.5 km, pa će zbog truckanja možda nedostajati koncentracija za posmatranje okoline ;)

Na samom ulazu u Jabuku valja ostaviti put, skrenuti desno u bočnu ulicu (levo je jedna niska, zanimljiva i pomalo čudna šumica od, rekao bih, planski sađenih vrba) i odvesti se pravo do Tamiša. Potom treba skrenuti levo i voziti uličicama uz kanal. U jednom trenutku može se učiniti da se vraćamo nazad ka putu, no sve je u redu jer se Tamiš i dalje šunja iza reda malenih banatskih kuća sa nasmešenim fasadama i dvorištima koja u sparnom letnjem nedeljnom popodnevu, u vremenu od dva do pet, sigurno spadaju u ona mesta u kojima je sav posao oko stvaranja sveta uspešno završen: spokoj koji vlada tamo u svakom slučaju je dostojan surogat totalne entropije :)

Kada se ponovo izađe na sâm kanal, neposredno pre mesta na kome asfalt privremeno (na dužini od nekih tridesetak metara) ustupa mesto zemljanom putu, potražiti jednu sasvim određenu klupu ispred jedne sasvim određene bašte - postoji u Jabuci samo jedno mesto na sokaku iznad vode sa koga se najlepše vidi okuka Tamiša zarasla u bogato amazonsko zelenilo. Sedeći na ovakvoj klupi Puškin bi sigurno napisao nekoliko večnih stihova, a običan svet može umesto toga bez griže savesti pojesti kakvu debelu i masnu kobaju (vegetrijanci), popušiti par cigareta (oni koji su bili ostavili pušenje) ili buljiti u vodu, čačkati nos i, uopšte, izgledati glupavo (oni koji su dugo patili pod teretom neke genijalne ideje). Antialkoholičari se ovde mogu napiti kako odavno nisu a dobra vest je da i oni koji baš ništa ne osete, posle odmora apsolutno ravnopravno mogu nastaviti napred i levo, sve do ponovnog izlaska na put ka Pančevu.

U Pančevu se prolazi pored buvljaka, ne baš prijatnim putem (priprema za ono što sledi), a zatim na prvom semaforu treba skrenuti desno i preko starog mosta izaći na auto-put ka Beogradu. Završni deo ove ture je, nažalost, jedan od najgorih komada "puta" u Beogradu i okolini - od završetka auto-puta do raskrsnice ispred Pančevačkog mosta treba preći 4km svinjca koji, ne samo što je uzan, nego i od te bedne širine treba odbiti po gotovo metar uz obe ivice zbog toga što se po tome gotovo ne može voziti: "asfalt" (bilo bi bolje da ga i nema) u talasima na kojima bi pozavideli i kalifornijski surferi, kombinovan sa šestoslojnim zakrpama koje su kombinovane sa gomilicama kamenja, koje je kombinovano sa nanosima zemlje i (valjda radioaktivne - tako bar izgleda) šljake... Jedina olakšavajuća okolnost je što nećete verovati da se uopšte vozite tuda ;)

No, ovo je ipak Srbija, a treba uzeti u obzir i realnu činjenicu da je Pančevo planinsko selo sa stotinak stanovnika, iza koga i nema poznatog i do sada kartogarfisanog sveta. Tako da je dobro što je ova država u uslovima izuzetno razređenog vazduha i stalnih lavina izgradila makar svinjac u tom pasivnom kraju, čineći time mnogo za lokalne gorštake.

-*-

Da zaključim: ružni utisci ipak ne mogu da izblede lepe trenutke sa vožnje ovom trasom koju može da pređe svaki legalni vlasnik prosečne fizičke kondicije. Tura je pogodna za prvu dužu vožnju u sezoni, ili za one koji prvi put voze više od 50-60km. Post-ride simptomi su u oba slučaja: bolovi u nogama (srećom, na njih se uglavnom zaboravi zbog bolova u dupetu), opšta fizička klonulost i neodređena ideja da više nikad ne bi trebalo sedati na bicikl. Srećom dva andola leče ovo (ideju svakako) a potom nastupa faza tihog zadovoljstva samim sobom ("...hebote, samo kad se živ iščupah iz ona 4 km...").

Zašto ne obratnim smerom? Stvar ukusa - ja više volim da manje zanimljiv deo puta odradim na početku. Čini mi se da povratak zrenjaninskim putem ne bi bio pravi način za završetak jednog prijatnog dana, a ona 4km svinjca su ipak samo 4km ;)

Idealan broj učesnika: tri (toliki je kapacitet one klupe u Jabuci).

Druge priče sa mojih putovanja na dva točka...