20. april 1998.

Do Idvora i nazad
Bgd. - Pančevo - Jabuka - Glogonj - Sefkerin - Opovo - Baranda -
- Sakule - Idvor - Kovačica - Crepaja - Pančevo - Bgd. (138 km)

Tekst: Jone

Ova tura je lepša od ture Opovo-Jabuka-Pančevo (Opovo '98) utoliko što se izbegava zrenjaninski put i sve vreme se vozi lepim sporednim putevima (osim onog, jel'te, parčeta između Pančevačkog mosta i početka autoputa ka Pančevu), ali je i duža za 50 km.

Asfalt na čitavom putu od svinjca (referenca: "Opovo '98") nadalje je vrlo dobar do odličan. Najbolji je deo posle Kovačice: put koji je u principu sporedni, a ima dve moderne široke trake, sa glatkim asfaltom i žutim pojasevima na ivicama. Saobraćaj slab do umeren, okolina živopisna, u slučaju lipsavanja jednolična. Lepa, uredna mesta, zgodni parkovi za predah.

Zanimljivo je da su putevi na većem delu ove trase izgrađeni samodoprinosom lokalnog stanovništva, (valjda negde šezdesetih godina). U jednoj reportaži o Sakulama meštani su pričali da su ranije bili gotovo odsečeni od sveta (zimi i bukvalno), a morali su svakodnevno da nose mleko, sir, kajmak... čak u Beograd na pijacu. Zato su pregli da naprave put(eve), koristeći lopate i krampove, a za prevoz materijala kolske zaprege. Država se odužila tako da im do sada nije preorala ni jedan od puteva koje su napravili. Nije, doduše, te puteve još uvek ni kategorisala među republičke saobraćajnice (o čijem održavanju bi onda brinula Direkcija za puteve), tako da su oni i dalje briga lokalaca - tim više zadivljuje njihovo dobro stanje (logična posledica?)

U Idvoru se može posetiti rodna kuća Mihajla Pupina i nekadašnja školska zgrada - danas muzej Mihajla Pupina.

Kovačica: lepo i sjajno uređeno mesto, u kome su Slovaci većinsko stanovništvo. Treba samo videti kako izgleda glavna ulica... No, i ostale su slične - široke, sa negovanim travnjacima između trotoara i kolovoza. Tu je i lep park, pa čuvena galerija naivaca koju zaista vredi videti. Uz malo sreće, u radnjici preko puta ulaza u galeriju (takođe slike), naići će se na ljubaznu slikarku - meštanku, koja će otvoriti galeriju čak i ako nije radno vreme, a potom će rado tumačiti posetiocima slike i različite stilove, pričati o životima slikara, o životu u Kovačici, o tome kako se sećanja na postojbinu zgrušavaju na platnima u motive i poruke. Ovakvo prijateljsko ćaskanje bez pretenzija kazaće više, i doneće više razumevanja, od pet knjiga i deset suvoparnih predavanja o naivnom slikarstvu.

U glavnoj ulici se, posebno nedeljom, može videti svet u narodnim nošnjama. Žene o ramenima nose još i tajanstvene i ozbiljne velike crne tašne. Ruku pod ruku, svečano i predano, obavlja se ritual popodnevne šetnje i međusobnog sretanja.

Tu je i jedan prototip provincijskog bioskopa koji je postao moja fiks-ideja otkako sam ga prvi put video: zamišljam da su unutra drvene škripave stolice i da mirišu dolibelovska sećanja generacija... No nikako da se nađe prilika da svratim (*). Repertoar je dobar, a filmovi se, kako mi rekoše, ne titluju. Koliko ko ukapira - toliko mu je.

Eh, da - imaju i hotel.

P.S. U sklopu priprema za turu, obavezno uvežbavati da se "Baranda" izgovara sa otegnutim akcentom na drugom "a" - bez pravilnog izgovora vožnja ne može da uspe!

(* Svratilo se, svratilo - godinu dana kasnije :)

Druge priče sa mojih putovanja na dva točka...