| 8. septembar 1997. Do Carske bare i Ečke
(Za deo puta od Beograda do Idvora, pogledati priču "Idvor '98".)
Farkaždin - neposredno pre ulaska u ovo selo nailazi se na jedan od najlepših kutaka u Banatu za koje znam: sa niskog nadvožnjaka otkriva se, pravo uz put i između drveća, pogled na beli crkveni toranj u centru mesta, a levo i desno se Tamiš baškari u par rukavaca. Na farkaždinskoj strani su ti rukavci urasli u šumu topola, priljubljenu uz otvorenu ravnicu upravo na onoj strani na koju se naiđe kad se dolazi iz Idvora. Tako vodene trake na ovom mestu malo dele i malo spajaju svet šume i svet ravnice, svet jakog svetla i svet mekanih polusenki. U taj se svet treba svakako spustiti. Mogu se provesti sati sedeći uz neko drvo i gledajući kako se, na njihovom omiljenom mestu u mrtvaji, svađaju ili šepure blistava jata belih plovki. Ili se može prepustiti nekoj stazi koja vodi kroz dremljivi hlad. Uz desnu okuku kanala, par stotina metara dalje od puta, iz šume počinje da izviruje dugački komad peščane obale za koju se već na prvi pogled vidi da je kao stvorena za kampovanje. Kasnije sam saznao da je to i mesto na kome meštani prave feštu za prvi maj, pa još i u par drugih zgodnih prilika. Svi ostali dani pripadaju ponekom pecarošu ili zanesenom posmatraču mirnog proticanja vremena kroz ravnicu na drugoj strani vode. Biciklom se može proći ovuda i nastaviti još malo dalje uz kanal, zatim se može na zgodnom mestu (stvar inspiracije :) skrenuti levo, i posle kilometar i nešto provlačenja šumskim stazama, poljskim putem i farkaždinskim sokacima, izaći ponovo na asfaltni put. Dalje treba preći 7km do Zrenjaninskog puta (nešto veći saobraćaj), pa posle narednih 10km na zrenjaninskom putu loviti skretanje za Belo Blato. Odmah posle skretanja počinju novi kilometri uživanja - lepo vikend naselje, pa ulazak u rit i prelazak preko mosta sa koga se pruža najlepši pogled na Belo Jezero, na trsku, na crkvene tornjeve, na podne u Banatu. Malo iza hotela "Sibila" (u kome odsedaju lovci iz inostranstva, najviše Italijani), na sada već uzanom asfaltnom putu ka Belom Blatu, nailazi se na diskretan putokaz za skretanje u Carsku Baru. Bara je dom brojnim pticama močvaricama, i pandan Obedskoj. Od proleća do jeseni kroz nju se može hotelskim brodićem, a na kopnu kratki šumski put brzo stiže do pred par drvenih nadstrešnica za vikendaše. Potom se stazom od drvenih oblica kroz gustu trsku može preći na ostrvo (valjda?) i dalje lutati kroz džunglu, osluškujući ptice. Belo Blato je slepo crevo - mestašce u sredini rita i na kraju sveta. Okruženo je vodom, trskom, drvećem, puzavicama, pticama, cvrčcima, žabama, poklopljeno sparinom kao tegla celofanom - lepo vidiš nebo kako se plavi sa spoljne strane. Do sela se dolazi uzanim asfaltnim putem i potom čudnim drumom od betonskih ploča. U selu se pije voda žuta kao da je uzeta pravo iz bare, dremljivo se sedi u crkvenoj porti, ćutke se razgovara u parku. Kad se ponovo pređe onih nekoliko kilometara do "Sibile", treba okrenuti na divan put koji vodi posred bare (ovde razlivene u goloj ravnici), da bi se potom preko Lukinog Sela stiglo do Ečke. U ovom mestašcu postoji srpska pravoslavna crkva iz 1711. godine, i rumunska pravoslavna crkva iz 1854. Tu je i dvorac iz 19. veka, danas galerija likovne kolonije Ečka, a malo dalje su ostaci visoke kule, napola pojedene silnim žbunjem koje je žvaće i vari sitnim i upornim korenjem. E posle već treba ponovo preseći zrenjaninski put i krenuti nazad ka Beogradu putem za Orlovat. Oko Uzdina ima par lepih bara koje se vide sa puta, i opet su tu velika jata pataka. Negde u toj travi kroz koju se gegaju patke, otkrivena su - samo da se zna - naselja iz mlađeg kamenog doba. A u samom seocetu Uzdinu, u rumunskoj pravoslavnoj crkvi, nalazi se najveća zbrika ikona Konstantina Danila. Imaju još i galeriju rumunskog naivnog slikarstva. |
|
| |
|
| Za deo puta od Kovačice
do Beograda, pogledati opet
"Idvor '98". |
|
| |
|
 |
 |