4-7. septembar 2003.

Kolač za poneti

Kragujevac - Gledić - Vrnjačka Banja - Goč - Pleš - Jošanička banja
-Željin - Kopaonik - Jošanička Banja - Ušće - Kraljevo - Kragujevac (330km)

Vozili: Bojan Radović-Boki, Vladimir Stanojević i Dušan Stojanović
Tekst: Dušan Stojanović (partijski pseudonim: Dule Kilogram)

Html obrada: Vlada, Dule, Jone


Parče Šumadije, parče Kopaonika, između malo Gledićkih planina, filovano sa malo Goča rastopljenog u Moravi i seckanog Željina da se nađe pride. Smesa se lako i lepo formira i podeli se u modlice oblika bisaga koje se ravnomerno raspodele na sve konzumente. Po želji dodati malo prijatnog severca, večernje svežine, jabuka pored puta i pogleda na Mars koji nije nikada bio bliži... Najbolje je služiti sa bananama i ohlađenom Guaranaom. Može se jesti u jesen ili proleće po asvaltnoj ili makadamskoj podlozi. Tri drugara: Boki, Vlada i ja, isprobaće ovaj recept i gustiraće ga na-teh-na-neh četiri dana. Beše to milinijum na biciklama po centralnoj Srbiji. Priča počinje ovako:

Boki: "Dule, jel' planiraš neku turu?...Ide mi se negde biciklom..."
Ja: "Pa ne znam, možemo nešto da organizujemo...pitaću Vladimira kako stoji sa vremenom. Odavno imam želju da isprobam preko Goča da stignem do Kopaonika"
Boki: "Uuuuu, to bi bilo dobro...strava!"
 
Malo kasnije kod Vladimira kući:
 
Ja: "Kume, 'ajmo na turu, sledeći četvrtak... planiram ludilo: Goč-Kopaonik?"
Vlada: "Neee znam, videću...možda..."
Ja: "Ajde bre, biće haos! Jel' radiš?"
Vlada: "Pa da, ali Zorica (vlasnica projektnog biroa prim.a.) ide na odmor sledeće nedelje."
Ja: "Pa jel' možeš onda?"
Vlada: "Pa valjda ću moći..."
Ja: "OK, onda planiraj: četvrtak, petak, subota i nedelja"

U srcu Gledićkih planina

Četvrtak, 4.9.2003. negde oko 11.30 ispred moje zgrade:

"Duleeeee!". Izlazim na prozor i vidim dva poznata tipa na biciklama: "Evo me Kume, silazim. Dođi gore da mi pomognes oko bicikle!" Na izlazu iz zgrade sreće me starija komšinica: "Jel' opet negde ideš?" "Malo do Vrnjačke banje", kažem ja. "Ako, ako... srećan put!

Posle petnaestak minuta već smo grabili dobro nam poznatim putem prema Grošnici. Lagano hvatanje daha, odmeravanje da li je sve namešteno kako treba i upoznavanje sa predviđenom rutom. Put nas je vodio uzbrdo do Adžinih livada, što je toga dana predstavljalo i najtežu deonicu. Od Adžinih livada prestaje asvalt i put se pretvara u makadam koji nas vodi u samo srce Gledićkih planina.

Deonica između sela Bajčetina i Gledića je nešto što treba odvozati bar jednom godišnje. Mir netaknute prirode je prožet pokojim kućerkom, livade razbacane po planinskim kosama upotpunjuju ovaj vitraž sastavljen od svih nijansi zelene boje. Ljudi je malo jer se zaista treba potruditi i stići ovde, ali svaki trud i napor se isplati. Priroda natapa sva čula, opija dušu i sama vožnja pada u drugi plan, a kupine pored puta... čini mi se da su svake godine sve veće.


Stubal - Manastir Sv. Petke
Tu negde smo dostigli i visinski zenit od 730 m.n.v. Silazak u Gledić je impresivan jer kada se čovek okrene i pogleda sve te vrhove ima osećaj da je izašao iz ogromne centrifuge, da se tu vodila velika borba i da je sa ratnog polja iscureo jedan put kojim smo mi tog popodneva izašli čistijih čula i prašnjavi od makadama.

Gledić. Malo planinsko selo koje ima lepu česmu u centru pored koje smo se okrepili i napravili pauzu da načnemo poneki sendvič. Lepo i pametno smo potrošili toga dana silazak sa Gledićkih planina, prošavši kroz Godačicu i izbijajući kod Čukojevca na dolinu Zapadne Morave. Skrenuli smo levo i prošavši Stubal stigli u manastir Sv. Petke koji je zaista nešto neuobičajeno. Oko manastira su bili u toku radovi, a u samoj crkvi smo bili svedoci oslikavanja zidova. Interesantna je priča o "svetom kamenu", delu oltara stare drvene crkve, koji se nalazi iza samog manastira.

Odmah na izlasku iz sledećeg sela, Ugljareva, vodi nas put desno prema Moravi i mostu preko nje. Divanili smo na mostu, hvatali odsjaje popodnevnog sunca, posmatrali ribe i pecaroše. Na kraju mosta, sa druge strane tabla: "Dobrodošli u Vrnjačku banju". Tako i beše. Ubrzo smo se našli u banji i vozali se glavnom promenadom. Ljudi izmileli sa svih strana su ispunili staze, a prijatan vazduh sa Goča je širio pluća. Lako smo pronašli kuću Jasnine drugarice Ane.


Diverzantska trojka na mostu

... i konačno Banja

Pod skutima Goča

Anin otac, prijatan čile, beše oduševljen našim načinom putovanja: "Ako deco, samo dok ste mladi. Ja sve što sam uradio, uradio sam dok sam bio mlad, sada..." Uveče je pala šetnja po banji i kreveti koji su nas nekom magnetnom magijom brzo i lako privukli. Svako od nas je već bio u vreći i sanjao sutrašnji dan. Da sumiram: Kragujevac - Gledić - Ugljarevo - Banja 58km i oko 550m uspona.


Petak, 5.9.2003.

Iz Banje smo posle jutarnjeg bureka krenuli oko pola dvanaest. Polako smo grabili novim asvaltom koji je vojska napravila pre par godina prema Starom Goču. Dobar put iza svake krivine sve više dobija na visini. Na jednom mestu se otvara vidik prema moravskoj dolini i sve podseca na ogromni tobogan. Posle 14 kilometara stižemo podno vrha Krst gde se nalazi ski staza, pravimo pauzu u jednom planinskom restoranu koji ima interesantan enterijer. Ne žuri nam se i ostajemo na Goču do četiri popodne.

Pri spustu na kratko svraćamo do hotela "Beli izvor". Hotel ušuškan u šumi zaista deluje kao istrugnut iz neke alpske razglednice. Izgrađen pedesetih, ali dobro održavan, ima fenomenalnu ogromnu terasu sa niskim tremom, okružen sportskim terenima predstavlja idealno mesto za beg od civilizacije. Tu vredi doći na nekoliko dana definitivno.


Sa ski-staze na "kozju" stazu - Goč


Spust sa Goča nas je vodio kroz Stanišince, Mitrovo polje i Bzenice. Lagano smo veslali dolinom Rasine koja mili ispod skuta Goča, ide dalje na jug prema Brusu i vraća prema Kruševcu, jer nije red da jedan takav grad kao što je Kruševac nema reku.

Na prolasku kroz selo Pleš deslilo se nešto... nešto nam je privuklo pažnju. Neobičan ribnjak bačen kao biser u ovaj sasvim zabiti kraj je odudarao svojim sjajem. Beše tu svega: starih seoskih kola, klupe za sedenje koja je pokrivena osušenom paprati, dva kladenca kroz koja teče voda, drveni most preko Rasine kao prilaz celom kompleksu... Gazda vizionar, hedonista, radoholik je sve to uredio po svom ukusu, a prija svačjem oku. Kao i svaku lepotu koja je prava i skrivena i ovu treba pronaći, potruditi se i stići do nje ušuškane negde između Željina i Goča, a onda je konzumirati u velikim količinama.

Prelazimo Rasinu ispod starog grada Koznika i penjemo se obroncima Željina kroz Koznicu prema selu Ploče. 10km uspona nas je dovelo na prevoj Karaula (1113m) gde je vec poceo da pada mrak i vec po potpunoj tami smo se oko 18km spuštali do Jošaničke banje. Goč i Željin su pali i ostaje nam "još" uspon na Kopaonik. To "još" je bilo negde oko 24km uspona.

Nije nam se žurilo i posle čaja nastavljamo prema kapiji Nacionalnog parka oko pola deset.



Pleš - ribnjak

Pogled na Koznik sa prevoja Karaula(1113m)

Malo vožnje, malo guranja po mraku i praćenje Velikog Medveda koji nam je čas bio s desna, čas s leva se pretvorilo u psihološku i fizičku igru. Pričajući sutradan o tome sva trojica smo jedan drugom priznali da je na tom usponu svako prošao kroz neku krizu i zaključili da nas je to samo ojačalo.

Guduranje na Kopaoniku

Kada su se pojavila svetla na Gobelji svima nam je bilo lakše jer smo znali da je cilj tu, i bio je, jer smo se ubrzo našli na raskrsnici ispod "Putnika" gde su nas dva policajca dočekali u Ladi "Nivi" sa pitanjem: "Ovde ste došli pamet da tražite?". "E momci ne znate vi sa kim imate posla, a pameti imamo dovoljno, pa ako vam nedostaje mozete da idete za nama i da skupljate", pomislih ja. Posle spusta do vikend naselja našli smo se u vikendici naše drugarice Jelene. Bilo je oko dva po ponoći. Posle tople supe i obilnog obroka utonuli smo u san.

Dakle, Vrnjačka banja - Stanišinci - Pleš - Jošanička banja - Kopaonik 92km i oko 2700m uspona. Tri planine: Goč, Željin i Kopaonik - malo li je?

Subota, 6.9.2003.

Dan odmora. Popodne smo krenuli malo prema Konacima i nekom od planinarskih domova. Na Kopaoniku se mnogo rade putevi. Novopazarci asvaltiraju trasu prema Rudnici. Malo smo divanili oko Konaka i uputili se prema "Rtnju". Taj se put pretvorio u kratkotrajno guduranje po kopaoničkim šumama, ali smo stigli u "Rtanj" na pivo. Ambijent vam je verovatno poznat, a informacija koju smo dobili je da je dom vraćen posle više godina studentima i da se sada obnavlja. Vratili smo se u našu vikendicu i na cajgeru je pisalo 17km.

Atmosfera iz "Rtnja"


Nedelja, 7.9.2003.

Malo sam se plašio kako će ta nedelja izgledati jer nam je po mom računu predstojalo 160km puta kući. Ipak smo dosta vozili predhodnih dana i nisam znao kako će Vlada i Boki to sve podneti i vraćala mi se priča o krizama koje smo imali tokom uspona na Kopaonik.
 
Rano smo ustali i oko pola devet krenuli. Uspon do raskrsnice kod "Putnika" i spust prema Jošaničkoj banji je bio fenomenalan. Negde na Kadijevcu smo iskoristili priliku da slikamo Mijatovića jaz koji se toga dana lepo ocrtavao na Kozjim stenama ispod Kukavice, jednog od kopaoničkih vrhova. Kroz banju smo projurili i ubrzo se našli u Biljanovcu. Tu smo zagrlili Ibar i nismo ga puštali sve do Kraljeva, ispratili smo reku do Morave kao mladu do mladoženje.
 
Put Ibarskom magistarlom je protekao dobro. Dogovor je bio da ja idem poslednji, jer imam retrovizor pa mogu na vreme da vidim šlepere. Procedura izgleda ovako: ja vidim šleper i kada mi se približi podignem levu ruku, on mi svirne i uspori, a ako je krivina (pogotovu desna) vozi iza mene i tek onda me obilazi. To je recept koji odlično funkcioniše i nikada nisam imao problem da vozim po ovom putu. Kratka pauza u Ušću nam je donela nešto novo: otkrili smo recept zvani Guarana i banana. Pojedeš dve banane i zaliješ limenkom Guarane, sedneš i voziš!

Kozje stene - Mijatovića jaz

Ibarska klisura - Maglič
Već posle prvih kilometara vožnje po magistrali bilo je jasno da neću morati da brinem. Boki i Vlada su udarali tempo od 24km/h. Vozili su jedan drugome "u točak", a ja sam ih pratio 50m iza. Pravili smo kratke pauze, upijali Ibar, ljuljali se na visećim mostovima, uživali u pogledu na Maglić i veoma brzo stigli do Kraljeva. Tu smo napravili malo dužu pauzu kod "Milutina", naravno Guarana i banana. Dolinom Gruže grabili prema Kragujevcu i u samoj Gruži opet Guarana, ali bez banane. Čekao nas je još uspon na prevoj Vučkovica i spust dolinom Lepenice u Kragujevac. Taman smo s prvim mrakom stigli kući. Bilo je negde oko pola osam uvece. Dakle oko 11 sati smo proveli u putu i od toga vozili 8 sati, 160km. Vredelo je. Osećaj je bio sjajan.

... i konačno kuća.

Šta da kažem na kraju? Bilo je fenomenalno i naš kolač je zaista potrajao. Meni je taj 07.09. bio 26. rođendan i ne postoji lepši poklon od toga da sam tog dana prepedalao 160km. Tek kao informacija za one koji mi kažu da sam "mator".

Dule Kilogram          

Primedbe, ispravke, komentari... izvolite.

Druge priče sa Duletovih i Vladinih putovanja na dva točka...