|
Ponekad ima svojih prednosti rad za kompaniju u kojoj se može napraviti mnogo prekovremenih sati. Tu skoro je moj šef predložio da iskoristim nešto od nakupljenog vremena, i dogovorili smo se da to budu dve nedelje u aprilu. Naravno, najbolji način da se iskoristi odmor jeste putovanje biciklom. Kako je Nizozemska u aprilu obično pokrivena kišnim oblacima, gledao sam ka jugu u potrazi za mestom gde bih vozio. Na osnovu više obaveštenja i od putnika i od lokalnog stanovništva, stekao sam utisak da je opet moguće putovati biciklom po Jugoslaviji. I tako sam se posle konsultacija sa Stašom i Sonjom pripremio za vožnju. Radojica, Sonjin otac, bio je tako ljubazan da mi pošalje formalno pismo-pozivnicu, i moja viza je brzo stigla. U voz "Eurositi" iz Kolonja do Budimpešte primaju i bicikle, pa je to trebalo da bude i polazna tačka mog puta.
I dok je vreme napolju bilo neobično lepo, spremao sam se za start. Na web-u sam pronašao da je vreme u Jugoslaviji tokom aprila slično onom u Nizozemskoj. U Sjenici je tih dana prema izveštajima povremeno padao sneg. Odlučio sam da sa sobom ponesem punu zimsku opremu i sve vreće potrebne za pakovanje u vozovima u kojima nema potrebnog mesta za bicikle. Sve je to učinilo bicikl beznadežno pretovarenim. Konačno sam krenuo iz svog doma, rano uveče, da bih u Ahenu uhvatio voz u četiri sata ujutro. Ahen je najbliža železnička stanica sa dobrom vezom sa Kolonjom, ali u to nehumano vreme. Na putu ka Budimpešti je sve funkcionisalo u skladu sa mojim željama. U Budimpešti me je čekala Ester. Zajedno smo otpedarali do njenog stana. Bio je dan izbora u Mađarskoj, i njena majka Ana je rukovodila lokalnim izbornim mestom. Dok smo je čekali, Ester mi je sa mladalačkim entuzijazmom pričala detalje jedne napete trke. Konačno je i Ana stigla. Postoji samo par vozova na relaciji Budimpešta-jugoslovenska granica u kojima prihvataju bicikle, a ni jedan od njih ne prelazi granicu. Zato moj plan da vožnju počnem iz Novog Sada nije bio izvodljiv. Uputio sam se ka budimpeštanskoj železničkoj stanici Ferenc. Ester mi je pokazala prvi deo puta, ali ipak nisam mogao da pronađem stanicu. Izgledalo je da u Budimpešti jedva da ima žive duše sa kojom bih se mogao sporazumeti, a čitav grad je loše obeležen putokazima. U međuvremenu je prošlo vreme polaska voza, i počeo sam da se raspitujem za veću stanicu Deli pu. Ni nju nisam uspeo da pronađem. Slučajno sam naleteo na stanicu Njugati pu, a voz za Segedin je čekao. Tako sam hitro kupio kartu i ukrcao se. Dnevno svetlo je već bledelo kad sam stigao do mađarsko-jugoslovenske granice. Granična procedura je brzo obavljena. Carinik je pitao samo kojim putem nameravam da krenem. Vojvodina Znao sam da u selu Palić, malo pre Subotice, postoji kamp. Našao sam ga posle malo raspitivanja unaokolo. Bio sam jedini gost. Ujutro sam nastavio do Subotice, a tamo sam najpre otišao do železničke stanice. Prvi voz u kome su se mogli transportovati bicikli polazio je sledećeg dana, pa sam promenio plan. Subotica zavređuje nekoliko sati razgledanja, a imao sam i prvi prijatan razgovor sa nekim od lokalaca. Na odlasku iz grada prošao sam pored autobuske stanice. I gle, primili su me u prvi autobus za Novi Sad. Za bicikl sam doplatio vozaču. Desilo se da je jedna od prvih stvari na koje sam naišao u Novom Sadu bila prodavnica bicikala na uglu Bulevara Oslobođenja i ulice Lasla Gala. Vlasnik i osoblje su govorili dobrim engleskim, i pitao sam ih koje su mape pristojne za jednog putnika na biciklu. Ni jedna nije bila do kraja preporučljiva za moju maršrutu, ali jedan od mehaničara je uzeo svoj bicikl i odveo me do knjižare u blizini Sportskog centra Vojvodina. Vlasnik ove radnje je ličio na vlasnika prodavnice bicikala, i mehaničar je bio srdačno pozdravljen. Završio sam sa par mapa i sa jezičkim priručnikom na engleskom. |
||||||
On je lepo izgledao spolja, ali je bio zatvoren. Tako sam se vratio na glavni put Novi Sad - Beograd. Kampovao sam malo dalje od puta. Tokom noći je počela kiša pa sam odlučio da se na brzinu spakujem i da doručkujem u narednom selu. Posle doručka sam krenuo dalje. Uskoro sam otkrio da put kojim sam išao nije preporučljiv za bicikliste. Iako paralelno sa njim ide i autoput, kamionski saobraćaj je gust a usput se ređaju mnogi spomenici i krstovi. Posle nekog vremena sam ugledao ostatke sićušne "Zastave", razbacane na rastojanju od nekoliko desetina metara.
Ali sve to je bilo samo upozorenje na situaciju u Beogadu. Tamo sam satima lutao unaokolo pokušavajući da pronađem centar starog dela grada. Preskočio sam razgledanje i pokušao da pronađem put do stana jednog prijatelja. Vozio sam bicikl po mnogim gradovima, po zahuktalim i haotičnim prestonicama, ali nije se desilo da sam bio uplašen, sve dok nisam morao da se suočim sa beogradskim špicem. Za pola sata sam bio na zemlji dva puta. U oba slučaja su se vrata automobila otvarala tik ispred mene. Posle prvog sudara sam morao da zamenim kuku za kačenje zadnjeg menjača, a posle drugog se moj bicikl skratio za par santimetara - srećom udario sam pravo, tako da je prednja viljuška bila jednako savijena sa obe strane. Uplašen sam stigao do Bojanovog stana i ostao tamo skoro čitavo veče.
Kako sam još uvek imao nameru da stignem do Mladenovca pre mraka, zahvalio sam na gostoprimstvu i nastavio svoj put. Posle izlaska iz doline Dunava pejzaž je bivao sve divljiji. Zgodan vetar u leđa pomogao mi je tokom dugog uspona. Odmah iza Mladenovca sam kampovao u žbunju, uz neki neasfaltirani sporedni put. Narednog jutra nije bilo naročito daleko do Topole. Topola je mitsko mesto za mnoge Srbe - to je kolevka prvog srpskog ustanka protiv Turske vladavine. U kripti memorijalne crkve na vrhu brda Oplenac, nalaze se grobovi dinastije Karađorđević. No pre svega je trebalo da se pobrinem za sebe. Ušao sam u jedan kafić i naručio čaj. Očigledno je neka lokalna srednja škola bila u blizini, jer je kafić bio pun mladih. Pošto sam ispio čaj i nadoknadio zaostatak u pisanju svog dnevnika, krenuo sam napolje. Neki od šesnaestogodišnjaka su me diskretno pratili, pa smo na kraju kratko popričali ispred kafića. Onda su oni morali da krenu u školu, a ja sam nastavio uz oplenačko brdo. Dok sam u vodiču čitao o crkvi, ponovo su se pojavila dva tinejdžera, Marijana i Đurica. Oni su potom bili moji vodiči po crkvi i u kripti sa grobovima. Padala je kiša kada su se njih dvoje vratili ka centru Topole, a ja počeo uspon do starog rudarskog grada Rudnika. Ponovo sam se malo zagrejao čajem. Kada sam se spustio sa rudničkog prevoja (518mnv), desilo mi se prvo bušenje gume. Put se polako sušio dok sam se spuštao ka Čačku. Tamo sam posle malo raspitivanja pronašao stan porodice Petrović. Sonja je bila na nekom seminaru u Francuskoj, ali njeni roditelji su bili kod kuće. Bilo je vreme da se opere prljava odeća. Sa Radojicom sam imao dug razgovor o situaciji u Jugoslaviji. On mi je takođe kazao i jednu srpsku izreku o pouzdanosti mapa i seljaka. Narednog jutra Radojica mi pokazuje grad. U bašti hotela "Beograd" su ostaci starog rimskog termalnog kupatila. Posle ručka se upućujem ka prevoju Karaula (662m), idući putem koji prolazi pored bombardovane fabrike. Posle nekoliko kilometara jedna mala "Zastava" prolazi kašljući, pa se zaustavlja a jedan putnik izlazi i nastavlja da pešači dok se auto tiho kotrlja unazad. Vidim razlog: asfalt nestaje. Idem dalje. Neko vreme je moguće voziti bicikl, ali put je još blatnjav od jučerašnje kiše. Imam ozbiljne probleme sa prianjanjem guma, i konačno sam prinuđen da hodam i guram bicikl. Ispod samog vrha asfalt se ponovo pojavljuje, i mogu da vozim sve do glavnog puta.
Bez problema nastavljam ka Ivanjici. Prema mapi odatle do Sjenice idu dva puta. Sporedni vodi kroz planine zapadno od grada. Glavni put na mapi ide južno. Lokalci mi savetuju taj, i krećem njime. Dok ulazim u Kumanicu, dvadeset kilometara južno od Ivanjice, zaustavlja me jedan čovek. Pita da li imam rezervni ventil, onaj na biciklu njegovog sina je otkazao. Moram da ga razočaram - koristim različit tip ventila. On mi savetuje da ne nastavljam putem kojim sam krenuo i koji je u nastavku neasfaltiran i pokriven snegom, već da se vratim u Ivanjicu i koristim zapadni put. Ne slušam njegov savet i nastavljam dalje. Na kraju krajeva, prema mapi je ovo glavni put. Na samom izlasku iz sela kolovoz ispred mene je potpuno pokriven popadalim stenama. Put zaokreće u levo Nastavljam kratkim neasfaltiranim komadom. Ako je to sve... Posle oko deset kilometara podižem kamp, dok sunce zalazi.
Ujutro me primećuje jedan farmer. Dolazi do mene, i jedan drugom nazivamo dobro jutro. Posle kraćeg razgovora o mojoj maršruti, potvrđuje mi da sam na pravom putu ka Sjenici. Pakujem opremu i krećem. Oko dva sata uspona, i stižem na prevoj. Na tom mestu ima nešto snega i pomalo je studeno. Procenjujem da je visina 1400-1500 metara. Počinjem sporo spuštanje. Jedan putokaz označava put ka reci duž blatnjave staze. Iznenada se pojavljuje selo Bele Vode, koje bi trebalo da bude na potpuno drugom mestu.
U Sjenici diskutujem sa dva policajca o narednom delu putovanja. Kažu mi da je direktni put za Prijepolje neasfaltiran: treba da skrenem desno, ka Novoj Varoši. Napuštam gradić. Posle nekog vremena put skreće desno i dostiže svoju najvišu tačku. Ali odatle nije nizbrdo, pejzaž je talasast. U međuvremenu je postalo mračno. Jedan od policajaca mi je rekao da na putu postoje hotel i kamp, i nastavljam sve dok nisam našao hotel. O kampu ne znaju ništa, ali u hotelu mogu da prenoćim za 15 eura.
Crna Gora Narednog jutra tik iza prvog brda nailazim na kamp koji je policajac pominjao. Nalazi se tačno naspram još jednog hotela. Odatle do Bistrice je samo nizbrdo. Moj originalni plan je bio da sledim dolinu Lima do Bijelog Polja i potom reku Taru kroz njen kanjon, ali sam u Mađarskoj i sada oko Sjenice izgubio toliko vremena da iz maršrute moram da izbacim neke "ćoškove". Stoga u Prijepolju okrećem na zapad i počinjem uspon na još jedan prevoj. Na vrhu (1273m) je granica između Srbije i Crne. U tehničkom smislu je to interna granica, ali sa crnogorske strane se obavlja puna granična kontrola. Odvode me na stranu i ispituju. Čak zapisuju moje ime u beležnicu i interesuju se da li u Nizozemskoj bicikli moraju da budu registrovani. Ne moraju, kažem, i oni se potom zadovoljavaju mojim grubim opisom planiranog itinerera. Posle desetak minuta me pozdravljaju i spuštam se do Pljevalja.
Pljevlja su očigledno rudarski gradić - prolazim pored velikog kopa malo pre samog mesta. Gradić ima jaku orijentalnu atmosferu. Vidim džamije, na ulicama je dosta muškaraca. Na kraju krajeva, bosansko Goražde je samo osamdeset kilometara dalje. To objašnjava veliki broj uniformi na ulicama. Ali ja ne želim da idem tako daleko na zapad i okrećem na jug, ka kanjonu Tare. Ponovo treba preći jedan prevoj, i ponovo je to lep prevoj. Dugo vozim po visoravni pre nego što ću sići u kanjon Tare. Crnogorci tvrde da je kanjon drugi po veličini u svetu. Još nekoliko zemalja tvde slično za svoje kanjone, ali ovaj je svakako najveći u Evropi. I predstavlja divan prizor. Tokom spusta se nekoliko puta zaustavljam da bih uživao u vidiku. Na Đurđevića Tari je vrlo poznati most preko reke. U Drugom svetskom ratu je za njega vođeno nekoliko bitaka. Na severnom kraju primećujem jedan karavan iz koga služe hranu. Već je oko šest popodne pa sledim njuh i naručujem pečurke. Dok čekam da se pripreme, pravim puno fotografija kanjona - zaista je prelep. Nekih petnaestak minuta kasnije, obed je spreman. Vidim kako se pojavljuje velika riba. Posle provere u mom jezičkom vodiču, shvatam da su ruska reč za pečurke i srpska za ribu skoro iste. Nije važno, riba je ukusna i vrlo lepo spremljena. Dobro nahranjen, prelazim most. Na drugoj strani me zaustavljaju na policijskoj postaji. Treba da pokažem dokumenta, ali nastavljam kroz par minuta. Most je na nadmorskoj visini od oko 700m, varošica Žabljak na 1450m. Hukćem uzbrdo. Nekih dvanaest kilometara dalje stižem na greben. Već je mračno i svetla na biciklu. U nastavku me put najpre vodi nizbrdo, potom ide prilično ravno na sledećih desetak kilometara do Žabljaka. Veče je lepo i mirno. Na nebu nema oblaka, tako da mogu da se divim zvezdama. U Žabljaku vidim policijski auto parkiran pored puta. "Lonely planet" (čuveni vodiči za putnike sa rančevima na leđima - prim. Jone) pominje hotel "Durmitor" kao jeftin i zgodan, ali mi policajci kažu da trenutno nije otvoren. Jedini koji radi je "Žabljak", na glavnom trgu. I jedini sam gost u njemu. Za hotel u skijaškom centru, cena je umerena - 28 eura. Ujutro shvatam zašto je Žabljak bio glavno partizansko uporište. Visoka zaravan je okružena visokim planinama, od kojih su neke još pokrivene snegom. U doba tehnologije Drugog svetskog rata, odbrana ovakvog mesta je bila lak posao. Ali vratimo se modernim vremenima. Pokušavam sa telefoniram kući iz govornice na glavnom trgu, ali moja srpska telefonska kartica ne radi - moram da kupim crnogorsku. Skoro sve u Crnoj Gori je različito u odnosu na Srbiju, čak i novac. U Srbiji je valuta dinar, dok se Crna Gora dobrovoljno pidružila zoni eura. Napuštam Žabljak i nastavljam preko visoravni. Čini se da put vodi pravo u visoki planinski zid. Malo pre nego što ću stići do njihovog podnožja, nailazim na malu dolinu. Put me vodi njome, a lepi vidici se smenjuju. Nekoliko kilometara duboko u dolini je raskršće, dva puta vode do Šavnika. Biram onaj koji se sužava i krivuda, spuštajući se kroz dolinu. Pitam jednu ženu da li taj put vodi za Šavnik: "Samo pravo i skrenite desno na glavnom putu." Ok, sledim taj savet. I zaista, stižem na glavni put za strelicom za Šavnik na desno. Kolovoz prati reku Pridvoricu i vozim njime nizvodno. Posle nekoliko kilometara počinje ponovo da se penje, udaljavajući se od reke. Ulazim u novi kanjon, skoro isto toliko lep kao i kanjon Tare, ali ovaj se ne pominje ni u jednom vodiču. Kišni oblaci brzo skrivaju sunce koje je sijalo do tada.
Uskoro mogu da vidim Šavnik i silazim ka njemu. Tamo ispijam čaj u jedinom kafeu. Kiša prestaje, proveravam svetla na biciklu: prednje je bilo mrtvo kada sam poželeo da ga koristim u jednom tunelu. Neki lokalac mi se pridružuje u poslu. Sijalica. Kako Marfijev zakon nalaže, to se nije desilo nikada kada sam nosio rezervne sijalice. Ovog puta ih nisam imao, pa je ova jedina pregorela. Pokušaću da je zamenim u Podgorici, glavnom gradu Crne Gore. Ponovo se penjem ka izlazu iz doline. Dok prolazim selo Mokro, počinje oluja sa gradom. Naravno, do jedinog kafića u dolini stižem tek kad grad prestaje da pada. Ali ipak ulazim na još jedan čaj. Na jednom stolu su jaja, pa odlučujem da je vreme ručku. Jedan od gostiju mi daje instrukcije za nastsavak puta. One su mi dobrodošle jer razne mape koje imam pružaju konfuzne informacije o narednom potezu. Na raskršću, oko kilometar dalje, okrećem desno. Nedaleko odatle nailazim na još jedan tunel. Na njegovoj drugoj strani se pojavljuje dolina, odatle je nizbrdo. Tim novim putem zujim do Nikšića, a tamo ponovo pada kiša. Reka Zeta plavi okolne livade. Nema šanse da se "na divlje" kampuje ove noći. Kroz kišu vidim tvrđavu. Silazim sa glavnog puta i idem ka njoj. Neke lokalne devojke govore dobar engleski i objašnjavaju mi da je to nekadašnje tursko utvrđenje. Izgleda da je u toku restauracija. Tvrđava je lako dostupna, i provodim neko vreme razgledajući unaokolo. Ni ovo lepo mesto nigde nije pomenuto u informacijama koje sam pretodno prikupio.
Posle ove loše vesti, vraćam se rimskim vremenima. Mesto je veličanstveno. Lutam unaokolo više od jednog sata, pokušavajući da povežem celinu. Nema čuvara, nema oznaka, nema staza. Samo ja i ruševine. Trošim skoro čitav film. Neki ostaci na sebi imaju još uvek vidljive rimske natpise. Dolazi vreme da nastavim put. Vraćam se na glavni put i vozim do centra Podgorice. Treba obaviti popravke. U centru se raspitujem za biciklidtičku radnju - postoji jedna na rubu grada. Ali za problem sa svetlom šalju me kod dilera Filipsa, u blizini fudbalskog stadiona. Tamo kupujem dve halogene ručne baterije koje će zameniti prednje svetlo na biciklu. Uz pomoć par traka mogu da ih pričvrstim na prednje bisage. Podgorica sama po sebi nije vredna svraćanja. Ceo stari centar je sravnjen sa zemljom tokom Drugog svetskog rata i ponovo u zemljotresu sedemdesetih godina prošlog veka. Odlazim do prodavnice - koja je razočarenje, jedva da ima nečega unutra, pogotovo ne nečega kvalitetnog. Nastavljam ka Cetinju. Samo što sam napustio Podgoricu, žestoka kiša se spušta na mene. Sklanjam se u jednu automehaničarsku radionicu. Nude mi stolicu i rakiju. Jedan od mehaničara je živeo u Nemačkoj, i prevodi ostalima. Posle nekog vremena je ponovo suvo i krećem ka Cetinju. Cetinje je jedini grad u Crnoj Gori koji nikada nije bio osvojen od strane neprijatelja. Vekovima je bio prestonica Crne Gore. Kada se putuje ka njemu, brzo se shvati razlog za to: penjem se dobra tri sata, ponekad umereno, ponekad strmo. U grad se ulazi kroz mala prirodna vrata u stenama. Mesto je još uvek u zimskoj hibernaciji: sva mesta od istorijskog značaja su zatvorena, tako da moram da se zadovoljim spoljašnjošću pojedinih zgrada. "Lonely Planet" je opet beznadežno zastareo. Ali uslovi na licu mesta izgledaju bolji nego kada je pisan. Oko šest popodne se odlučujem da nastavim put, umesto da prenoćim ovde. Jedan policajac koji govori engleski objašnjava mi situaciju sa prevojem: pet kilometara uzbrdo, malo ravno, onda samo nizbrdo sve do Kotora. To bi trebalo da se može uraditi do mraka. Počinjem uspon na prevoj Čekanje (1006m). Uzani put krivuda između stena. Ponekad je vidljiv i stari, makadamski put. Ima čak i nekoliko poljoprivrednih poseda, ljudi uspevaju da izravnaju malo terena i da uzgajaju ponešto. Na prevoj stižem posle jednog sata. Tu treba da okrenem na levo. Na moje iznenađenje, nadalje nije ni ravno ni nizbrdo, nego me čeka još jedan strm uspon. Ovo potpuno uništava moje planove. Počinjem da tražim mesto za kampovanje. U Cetinju sam se opskrbio hranom i vodom, da budem spreman za svaku eventualnost. Ali, kako Marfijev zakon predviđa, nema mogućnosti da se kampuje ovde. U isčezavajućem dnevnom svetlu stižem do vrha i ovog uspona, pa se spuštam na mali plato. Na mapi to izgleda kao malo selo, ali čitav plato je pokriven farmama. I naravno, farmerskim psima. U sumraku su ohrabreni, i nekoliko puta moram da se trudim da budem brži od njih. Upravo kada postaje zaista mračno, stižem do sela Njeguši, na još jednom malom platou. Raspitujem se za mogućnosti spavanja ili kampovanja. Ništa od toga. Ali lokalci mi pomažu da dobro pričvrstim svetla na bisage. Moram dobro da procenim situaciju, i da se pouzdam u godine mog audax iskustva (audax - biciklistički maratoni, prim. Jone) koje me je uvek sigurno vodilo kroz noć. No ovaj spust je drugačiji. Put je vrlo uzan i krivudav. Nema iscrtanih linija na kolovozu, a pored puta je ili bok planine ili provalija duboka stotine metara. Nisam uplašen niti me to "izbacuje iz igre". Jednostavno, potpuno sam skoncentrisan. Zaustavljam se nekoliko puta da se opustim i povratim koncentraciju. Premda je mračno, vidik je izvanredan. Ispod mogu da vidim svetla Kotora i nekoliko drugih gradića i sela u kotorskom zalivu. Voda reflektuje svetla.
Konačno stižem i do prvih svetala Kotora. Odmah se pojavljuje nekoliko pasa za mojim leđima. Uspevam da im pobegnem (u mraku je prilično teško oterati ih vodom). Kada sam konačno u centru Kotora, potrebno mi je neko vreme da se opustim i prebacim se u "govorni mod". Unaokolo je puno mladih ljudi i mesto mi se dopada na prvi pogled. Gradić je još uvek okružen velikim zidom i sve zgrade su stare. Ljudi su na ulicama i uživaju. I to su lokalci, ne horde turista. Prilazim grupi tinejdžera. Neki od njih govore Engleski. Objašnjavaju mi kako da stignem do hotela "Marija". Po ulasku u hotel odmah uviđam da je reč o šik mestu. Recepcija radi i pitam za cenu. Za domaće 20, za strance 34 eura. Nisu preterano raspoloženi da prime biciklistu ali su od pomoći pokazujući mi put do drugog hotela, koji se nalazi odmah iza crkve Svetog Luke (12. vek). Taj hotel, "Randevu", je definitivno bolji. Praktično je to bar, sa nešto soba za iznajmljivanje. Cena je zgodnija: 20 eura, na recepciji pokazuju više entuzijazma, mom biciklu je dozvoljen pristup u sobu. Sve je kako treba da bude. Osvežavam se i počinjem da tražim neki mali restoran. Obilje toga ovde. Šetajući okolo, primećujem i mnogo finih pabova. Ovo je mesto kome se treba vratiti. Možda treba da budem srećan što ga "Lonely Planet" ne pominje.
Ka Herceg-Novom nastavljam bez struganja. Taj grad se često pominje u vodičima, poseduje svu turističku infrastrukturu, ali posle višečasovne vožnje kroz stara i mirna sela, previše je moderan i užurban za moj ukus. Zato se u njemu zadržavam kratko, i idem dalje. Odmah posle Herceg-Novog put ponovo odlazi u unutrašnjost kopna, i penje se. Na vrhu je granica sa Hrvatskom. Dok čekam da bude proveren jedan kamion, razgovaram sa dva posmatrača Evropske Unije. Napuštanje Crne Gore je lako, čak se i ne trude da udare pečat u moj pasoš. Na hrvatskoj strani je drugačije. Granični službenik nije impresioniran, i počinje da pretražuje moje stvari. Posebno ga interesuju moje rezervne naočari i moji lekovi protiv bolova. Trebalo bi da bude interesntnijih stvari u prtljagu jednog bicikliste! Ostali službenici se zabavljaju ispitujući sve pečate u mom pasošu. Posle nekih petnaest minuta carinik je zadovoljan i pušta me da idem. Kišica pada dok krećem dalje. Prolazim dubrovački aerodrom. Čuva ga jako vojno obezbeđenje. U blizini Dubrovnika shvatam zašto je bolje ne koristiti obalski put između Dubrovnika i Splita: dok se primičem slepoj krivini (stene s desna, duboka provalija s leva), tri automobila izlaze sa druge strane, pretičući a da nisu proverili put ispred sebe. Pribijam se uz stene, i izvlačim se nepovređen. U Dubrovniku odlazim do autobuske stanice. Raspitujem se za autobuse koji ka Zagrebu polaze narednog dana. Postoji obilje mogućnosti kasno popodne i rano uveče, karata će biti i sledećeg jutra. Pribavljam nešto kuna i odlazim u omladinski hostel. On se nalazi na kraju male aleje sa dugim stepeništem. Ima puno slobodnih soba, i nosim bicikl naviše uz pomoć nekih od gostiju. Na ovako izolovanom mestu spreman sam da ostavim bicikl i napolju (propisno zaključan). U hostelu vlada fina atmosfera i "padam u seno" tek oko 2 ujutro.
Hvatam malo sna pre nego što stižemo do mađarskog grada Nađkanise. Tu imam četiri sata do sledeće veze. Kupujem kartu za Sombatelji, i odlazim do centra. Posle nekoliko minuta dobijam informaciju da tu postoji i prodavnica bicikala. Nalazim je posle nekoliko minuta. Imaju čak i "Mavic" felne odgovarajuće veličine. Ali subota je, i u prodavnici nema mehaničara. Dok razmišljam da li imam dovoljno vremena da sâm zamenim felnu, momak za kasom telefonira: u gradu ima jedan mehaničar koji radi, i ima vremena. Taj poseduje podrumsku radionicu udaljenu manje od kilometra. Brzo kupujem felnu i odlazim tamo. Dok ulazim u podrum on upravo završava sa jednom mušterijom. Govori elementarni nemački. Dok demontira žice sa starog točka, vodi i nekoliko telefonskih razgovora. Posle nekog vremena ulazi čovek koji počinje da razgovara samnom na nemačkom. On je mehaničarev saputnik na ciklo-turama. Kaže mi da su ih napravili mnogo, posebno po Rumuniji. Mehaničar je bivši trkač koji sada radi kao vatrogasac, i dodatno kao serviser bicikala. Pridružuje nam se prodavac iz radnje, i zajedno provodimo dosta vremena. Plaćam samo nabavnu cenu (1000 forinti, 4 eura) i imam još toliko vremena da kupim nešto hrane pre polaska voza za Sombatelji. U tom gradu posećujem Veru, prijateljicu koja je upravo dobila prvo dete. Za njenog momka Zoltana je to prvi put da vodi dužu konverzaciju na Esperantu. U rano nedeljno jutro Zoltan me prati do železničke stanice. Do voza stižem bez problema. Na malenom graničnom prelazu presedam u "Eurositi" koji me brzo dovodi do blizu doma. U vozu je dosta biciklista, i satima razgovaramo o biciklizmu i biciklima. Sa novom zadnjom felnom, vožnja od Ahenske stanice do kuće je laka.
Ivo Miesen
|
|||||||||||||||||||||||||
|
|
|||||||||||||||||||||||||
| |
|
