Izbili smo konačno i pod Zborište, najviši vrh Tare (1544 mnv). Na prostranoj kosi opervaženoj borovima, uglavljenoj pod sami vrh i među oblake, usred utihle zelene lepote beli se pod jednim drvetom veliko zidano ognjište sa dimnjakom visokim nekoliko metara. Logična stvar na mestu koje se ovako zove. Pokušavajući da se orijentišemo i tražeći unaokolo odakle bi pogled mogao da nam pljusne u Zaovinsko jezero, našli smo skriveni a prostrani proplanak sa tri strane zatvoren laganom kosinom koja se gubila u bukovoj šumi, a sa četvrte zakićen pogledom na jezero. Skoro šest stotina metara ispod nas nalazio se ostatak sveta i mogli smo lepo da osmotrimo veći deo vodenog plavetnila, branu, put oko jezera i celo sunčano popodne koje se taložilo dole. (Ovde gore se sunce još lomilo da li da krene ka zapadu ili da se zakači za vr' i zabušava, pustivši mesec da sam trči par krugova.)

Peđa: Ovo mesto na kome smo se odmarali i bacili pogled na Zaovine zove se Miloševac, a često i Kolibe.

Avenija opalog lišća (J)
Trudeći se da se orijentišemo i odnekud ugledamo Zaovinsko jezero, otkrili smo
ovaj Šanzelize koji se pružao kroz samoću i poslednje krpe snega na vrhu Tare.

Na kraju avenije (J)
Pogled na Veliko zaovinsko jezero i njegovu branu, na put koji silazi sa Mitrovca
i opasuje jezero, na divlje predele VisokeTare. Selo Lazići i Malo zaovinsko jezero
nalaze se ispod brane Velikog jezera(donji levi deo slike).