|
29. april - 5. maj 2001. Novi Sad - selo Orfu na Meček planinama iznad Pečuja - Novi Sad (ukupno oko 240km) Vozili:
Nenad Matić i Dušan
Starčević
Kada sam od svog prijatelja Aleša iz Rogaške Slatine dobio poziv na seminar u Pečuju (Pecs) o komunikaciji među mladim ljudima Jugoistočne Evrope znao sam da to treba iskoristiti osim za upoznavanje ljudi iz EX-Yuge, i za dobru i lepu turu biciklovima. Moj drugar Nenad Matić i ja smo se za par dana, uz pomoć autokarte, dogovorili kako ćemo. Plan je bio sledeci:
Šinobus za Sombor kreće u 7:20 i skoro da je tako i bilo. Dozvoljenih 15 minuta za naše uslove. Kondukter je malo vikao na nas. Klasična priča tipa "ja ne mogu, uhvatiće me inspekcija, šta ćemo sa tim..." Ali do kraja se to sve smirilo, čak nam je naplatio kartu manje nego što je trebalo, a za prtljag nije ništa ekstra naplatio. (Mi smo se naravno pozvali na naše prijatelje koji rade na željeznici. Naime jedan moj drugar osniva udruženje za afirmaciju željezničkog saobraćaja. Jedan od prvih problema kojim će se pozabaviti biće baš transport biciklova vozom.) Sama vožnja je protekla dobro - stigosmo na vreme u Sombor, ali je naše oduševljenje u efikasnost naše železnice splaslo kada smo saznali da je to samo zato što je šinobus bio prazan, inače... U Somboru su nas dočekale nače drugarice sa planinarenja i malo nas provele kroz prelepi Sombor, za koji ćemo u najbližoj budućnosti da odvojimo poseban dan. Divan gradić. Ne vredi pričati - mora se videti!!! Kod njih smo i obedovali sjajnu gibanicu, za koju se kasnije ispostavilo da je ključ uspeha naše vožnje tog dana. Posle toga, negde pred podne, krenusmo put državne granice.
Posle oko sat vožnje po relativno dobrom asfaltnom putu i, prema Sigma Sport Targa cyclomasteru, pređenih oko 26km (iako su znak u Somboru i auto karta govorili o 28km), stigli smo do granice - pre nego što smo planirali. Granični prelaz Bački Breg otvoren je tokom celog dana. Neposredno na izlazu i sela Bački Breg nalazi se prelaz, a stotinjak metara posle njega počinje mesto Hercegszanto. Raspitali smo se kod graničnih službenika (i naših i mađarskih) i saznali da do Mohača ne moramo ići kako smo planirali, već da postoji i nešto bliži put. To nas je obradovalo. Carinici su nas dosta začuđeno posmatrali ali nam nisu nam pravili nikakvih problema. Overili smo pasoše, promenili marke u forinte (1dm = 130 forinti = 30 dinara), dosuli vode i nastavili put. |
Put nas je vodio kroz miran kraj. Kolovoz izvanredan, nije bilo puno automobila, a i oni koji su prolazili pored nas činili su to na primeren i bezbedan način. Velika promena u odnosu na vozače u Jugoslaviji. Posle tridesetak kilometara stigli smo do skele na Dunavu, kod mesta Mohač. Prešli smo skelom i onda napravili prvu pravu pauzu. Kupili po pivo, natočili malo hladne vode, prošetali se po Mohaču. Nažalost nismo imali više vremena da posvetimo ovom veoma važnom istorijskom mestu. Mohač je divan mali gradić; duž glavne ulice postoje lepo obeležene, široke biciklističke staze po kojima za divno čudo nije bilo pešaka. Ovde smo naišli i na jednu radnju prepunu biciklističkih delova, koja može da bude dobar izvor svakome ko se uputi ovuda i koja je radila iako je bila nedelja (adresa data u prilogu). Posle skoro sat vremena pauze nastavili smo dalje. Put od Mohača do Pečuja dug je oko 35km. Prva polovina je skoro potpuno ravna a kasnije, kako se približava Pečuj, postaje valovit odnosno postoji nekoliko uspona i padova dužine između 500m i kilometar. Usponi nisu posebno teški ali umeju da budu napast. Na jednom od ovih spuštanja postigli smo maksimalnu brzinu od 57km/h. Iako ovaj put ne vodi kroz naseljena mesta, da ne bude dosadno pobrinula se policija. Na samom izlasku iz Mohača zaustavili su nas i pregledali pasoše. Ja sam na svom veoma lošem mađarskom uspeo da objasnim da smo iz Novog Sada, da idemo u Pečuj i tako dalje. Policija (kombinovani odred od dva muškarca i jedne žene, valjda da im ne bude dosadno) se sažalila na našu sudbinu i uljudno su nam pokazali stazu širine jedan metar, na nekih tri metra od ivice puta. To je bila biciklistička staza. Njom smo vozili nekoliko kilometara, da bi onda nastavili po putu. Kasnije smo u još par navrata vozili po stazi, tamo gde je postojala. Većinu puta smo ipak vozili po putu zajedno sa automobilima, ali nam se ova biciklistčka traka veoma dopala i svakako je predstavljala dobar početak. Pred sam sumrak smo stigli u Pečuj. Malo se vozili po gradu, pojeli neke slatkiše, popili malo vode i soka, i spremili se za poslednju etapu. Od Pečuja do mesta na kojem se održavao seminar delilo nas je još dvanaestak kilometara. Posle par neuspelih pokušaja da se sa stanovnicima Pečuja sporazumemo na engleskom i lošem mađarskom, jedna devojka nam je objasnila zašto nas niko nije razumeo. Naime, pri izgovoru mesta u koje smo se zaputili pravili smo katastrofalnu grešku: umesto da tražimo konjsku farmu (tako se zvalo mesto na kojem se održavao seminar), mi smo tražili ... nije ni ona mogla da nam kaže šta, ali svakako nešto strašno, bar po njenom izrazu lica. Objasnila nam je i da imamo još oko 12 km do mesta koje tražimo, ali uzbrdo. Put do hotela je stvarno bio uzbrdo, ali je i lepo prosečen pa ni na jednom mestu nije bio strm nego se pružao u obliku blagih serpentina. Pola smo vozili, ali smo na kraju ipak malo gurali jer nas je stigao umor. Oko deset uveče smo stigli u Racz Lovasfarm. Tamo smo se istuširali, večerali i okrepili slatkišima koje smo dobili od organizatora seminara - smešnih Holanđana koji su tokom celog seminara spominjali naš dolazak biciklovima i bili time oduševljeni. Evo malo statistike:
Kako u povratku kući nismo hteli da idemo istim putem, odlučili smo se za sledeću varijantu:
Prvo je na red došlo spuštanje, protutnjali smo kroz Abaliget. Prelepo mestašce. U neposrednoj blizini postoji veštačko jezero i uređena pećina, a samo mesto je načičkano lepim kućama. Iza Abaligeta nas je čekao mali uspon, ali sve u svemu put je bio ravan (i možda je pleonazam navoditi da je bio kvalitetan), lepo obeleženih linija. Krenuli smo oko 7:30 izjutra i stigli u Dombovar nešto pre deset sati. Odatle smo imali voz za Baju (oko 10:15 - ovaj je krenuo na vreme). Putujući do Dombovara u mestu Sasd smo se upoznali sa kompresorima na mađarskim benzinskim pumpama. Naime, sistem nije kao kod nas (bar takve pumpe nema u Novom Sadu): jednostavno prikačite crevo za vašu gumu i onda na samom aparatu pritiskate dva dugmeta - zeleno i crveno - sve dok na manometru ne očitate željenu vrednost. Veoma komforno. Ne treba zaboraviti činjenicu da su na pumpi postojala četiri kompresora, da nam niko nije pravio problem što duvamo gume na biciklovima, i da su sva četiri kompresora bila ispravna. Valjda će jednog dana tako i kod nas biti... U Dombovaru smo nekako uspeli da nađemo železničku stanicu. Zvuči jednostavno ali nije baš najlogičnije da se stanica nalazi van centra grada - ali baš, baš van, usamljena u žitu. Na stanici smo se upoznali sa jednom od stavki probiciklističke kampanje vlade Mađarske: za transport biciklova vozom postoji samo jedna prepreka, a to je 140 forinti (podsećam da je to nešto više od 30 dinara) koje treba platiti na staničnom šalteru pri kupovini karte. Unesete bicikl do lokomotive ili na sam kraj voza, sednete i uživate u vožnji. Naravno, uživate ako vam ne nedostaje svađa i rasprava sa kondukterom, prepiranje, cenjakanje, vređanje i omalovažavanje od strane konduktera (nas dvojica smo sve to ipak taj dan doživeli, no o tome malo kasnije). Kada smo stigli u Baju već je bilo oko oko dva posle podne, ali je grad s obziom na nesnosnu vrućinu ipak bio dosta živahan. Napravili smo pauzu za ručak, okrepili se mađarskim sirom, sardinama i hlebom, i nastavili put. Na izlazu iz Baje odlučismo da do Kelebije idemo lokalnim putem preko Bacsalmasa, kako bismo izbegli guzvu na magistralnom putu. Na izlazu is Baje nabasali smo na biciklističku radnju i u njoj upoznali prvog Mađara koji je tečno govorio engleski. Zapodenuli smo razgovor sa njime i ispostavilo se da se i on bavi biciklizmom - i to kakvim... Naime, tip je proputovao pola Evrope, Rusiju, Ukrajinu, a prošle godine je bio šesnaest meseci u Južnoj Africi i celu je prokrstario biciklom (prešavši oko 25.000 kilometara). Na tim svojim putovanjima on prezentuje mađarsku kulturu, običaje, istoriju... a istovremeno prikuplja slične informacije o zemljama kroz koje prolazi. Onda o tome priča po osnovnim školama u Mađarskoj. Veoma lepa ideja. Nažalost nije imao e-mail ali nam je dao adresu, pa ako je neko zainteresovan da ga kontaktira, neka se javi. Prepuni utisaka posle razgovora sa jednim takvim čovekom krenusmo dalje u, kako će se kasnije ispostaviti, najtežu etapu naše cele ture. Pomenuti Mađar nam je rekao da između mesta Bacsalmas i Bajmoka postoji granični prelaz, ali koji radi samo do 18 časova. No ako njega promašimo nema veze, rekao je, tu je put do Kelebije. Mi smo odabrali da idemo na taj prelaz, želeći da što pre stignemo u Jugoslaviju gde bismo onda trošili dinare umesto da menjamo marke. Tako je i bilo. Put od Baje do Bacsalmasa neću opisivati jer i mi pokušavamo da ga zaboravimo - nepregledne njive, čeoni vetar, praznina na putu, i tako nekih trideset i više kilometara. Stigavši u Bacsalmas krenuli smo ka prelazu. Tek tada nas je stigla depresija: deset kilometara ničega, prav put, sa leve strane kukuruz, nebo, sa desne strane oranice, nebo... Naišli smo na napuštenu, razbijenu benzinsku pumpu, prošli pored farme krava (u jeku slinavke i šapa) i na kraju negde oko šest sati na opšte zaprepašćenje i mađarskih i naših carinika stigli do graničnog prelaza. Posle malo smeha bez ikakvih problema pređosmo granicu i stigosmo u Bajmok. Na lokalnoj železničkoj stanici smo saznali da imamo još oko sat i po vremena do voza Subotica - Novi Sad, ali na naše zaprepašćenje bilo je i još oko trideset kilometara do Subotice (kasnije smo analizirajući mapu shvatili da samo napravili gresku, i skretanjem na onaj mali granični prelaz put nepotrebno produžili za nekih desetak kilometara). Nastala je prava jurnjava jer ipak nismo u treningu, i pred kraj dana nam makar i po ravnom nije bilo baš lako držati tempo od trideset kilometara na sat. No ipak smo stigli - nekih pet minuta pred dolazak voza. Ušli smo na stanični peron direktno, i doživeli ono što sam gore već pomenuo. Naime stanična gorila sa etiketom (još uvek nisam siguran da je to bila akreditacija) je počela da nam preti kako će zvati miliciju zato što smo uterali biciklove na stanicu. Pitali smo ga: "A kako da uđemo u voz sa biciklovima ako ih ne donesmo na peron?" Rekao nam je da je to nemoguće uraditi u tom vozu jer ne postoji neko posebno, ultraspecijalno mesto za biciklove kakvo će imati voz koji ide sutra ujutro. Tada smo shvatili koliko nam je Evropa daleko. Na kraju se umešao neki lokalni kondukter koji nam je objasnio da mi to u vozu treba lepo da "podmažemo" ovog kondora i da će potom sve biti ok. To nam nije bilo rešenje, i mi smo ih lepo pozdravili i seli malo da se izduvamo. Voz je kasnio. Za to vreme od nekih petnaest minuta pored nas je prošlo jedno pet železničara i svi su nas gledali nekim čudnim pogledima, prvo nas, pa biciklove... te mi odustasmo od povratka vozom. Prvo smo hteli da nađemo neko prenoćište i da ujutro pedalamo do Novog Sada, ali smo onda okušali sreću na autobuskoj stanici gde nas je prevoznik EKSPRES bez ikakvih dodatnih taksi, prepiranja i preklinjanja primio u autobus zajedno sa biciklovima (ovim putem im se zahvaljujemo). Za nepuna dva sata bili smo u Novom Sadu, odakle smo krenuli par dana ranije. Toliko za ovu moju prvu priču o bicikliranju. Nadam se da nije bila dosadna i da će vam poslužiti ako ikada budete pravili biciklističke ture u ovom delu sveta, koji iako na prvi pogled deluje krajnje dosadno, to uopšte nije! Ako nekog interesuje još nešto vezano za ture u ovom kraju Mađarske neka se slobodno javi na moj e-mail: starcha@neobee.net i starcha@eunet.yu . Dušan Starčević, 2001.
|
