|
maj 2001. Kosmaj ipak nije tako daleko Tekst : Dragana
Malbašić Dakle, pošto je malo treme u pitanju (a s obzirom da je prva priča), pitanje je kako početi... Odlazak na Kosmaj definitivno nije ambiciozan zahvat, ali ova priča je namenjena onima koji nisu potpuni početnici i kojima je već dosadilo da ih napadaju automobili po gradu, a vozili su nebrojeno puta do ostružničkog mosta ili čitavu Avalu smatraju zanemarljivom uzbrdicom... Pa, hajde, neka krene nekako ovako - sa pomalo ličnom notom za početak. Ko izdrži dalje od ovog, možda se neće pokajati. Znači, sledi nešto kao uvod:
Znači, kao što bi priča obično trebalo da počne - u subotu odlučismo da bi nedelja bila savršen dan da se ode do Kosmaja i nazad, a sve to u ime ambicioznih kondicionih priprema koje definitinvno prevazilaze brda i doline Košutnjaka. Po karti bi ta destinacija trebalo da iznosi oko 55 km, što bi se u ovoj kombinaciji naravno množilo sa dva. Svakako, da bi čovek uopšte smatrao da je nešto započeo, mora da prođe preko Avale. Za one koji su bivali tamo, nema šta da se kaže, ali za entuzijastu početnika trebalo bi reći da skretanje u levo koje vodi do vrha Avale (a dokle dolaze i autobusi GSP-a puni izletnika i lokalnog stanovništva) zaboravi i nastavi pravo, sledeći bez dileme put kojim je i stigao dotle. Ovo je poslednji trenutak da se sedne tu negde u okolini, popije neko piće i lagano vrati nazad zajedno sa lovačkim pričama o veličini grdne Avale i još grđeg Kosmaja i muci junačkoj da se doveze dotle. Ako ste to prevazišli i odlučili da se može i dalje, prvo sledeće iskušenje blizu toga pojavljuje se u vidu račvanja puta i rešiće se tako što bi se ovog puta apsolutno trebalo uhvatiti levog kraka koji nastavlja da opasuje podnožje Avale. Ovo će se ispostaviti kao manje-više pristojan put sa diskretnim nagibima koji su još uvek daleko od pravog zagrevanja. Sve to dalje ide prilično solidno, sa ponekom rupom tu i tamo sve do table sa desne strane puta na kojoj se označava područje rasadnika Rušanj, odakle počinje nešto lošiji put. Moram da priznam da mi nije baš jasno zbog čega se te dve stvari povezuju, ali situacija na terenu i ne traži puno objašnjenja. Ukratko, od rasadnika počinje malo truckanja. Za one koji vole video igrice to može da liči i na zabavu koja se u ovom slučaju kratko objašnjava jednom rečenicom: izbegni rupu, ali pazi da te raspomamljeni automobil ne pregazi. Ovaj put se, u svakom slučaju, sledi do skretanja za Trešnju i lovišta Srbijašuma, sa nekoliko uzbrdica tu i tamo. To "skretanje" nekako ispada kao vrh sedla koje deli stvari na ono što ostaje sa jedne i ono što dolazi sa druge strane. Tek sad imate utisak da ste krenuli ka Kosmaju. Držeći se i dalje svog načetog pravca (izuzev ako odjednom ne dobijete želju da se skrenuvši tu levo prema lovištu ne pozabavite krivolovom), utisak drugačije priče dobićete čim počnete jedan prilično solidan smučarski spust prema selu Ralja koje se nalazi nisko u kotlini. Spust je prilično dug i nekoliko puta sam dodala u sebi i "dosadan", što njega nije omelo da ostane tu i strpljivo sačeka naš povratak - kada to dosadno nizbrdo postaje dosadno uzbrdo . Bacivši par puta pogled u nebo spazila sam paperjaste bele oblake koji su se lenjo raspoređivali po plavom nebu i od Miodraga koji je jurio istom mukom kao i ja dobila informaciju da se ti oblaci nazivaju "ovčice". Dopalo mi se kako zvuči. Dole u Ralji, posle nekih 40 km puta, stali smo da nešto popijemo i pitamo konobaricu za još neki put do Sopota, sem ovog koji je uredno ucrtan na svakoj karti, a koji tako ucrtano vodi prema Mladenovcu. Žena nam je rekla da: "Tu kod pumpe ima jedan put za koji se skreće u desno i koji je malo uzbrdo..." Naravno dileme nije bilo. Kad se tu zaokrene, kod pumpe se pojavljuje situacija koja liči na makaze, tj, put se pretvara u slovo Y gde smo se mi uhvatili onog desnijeg, malo višeg, takozvanog puta malo uzbrdo. Odmah tu, na početku, zapitala sam se da li je to bilo baš pametno jer je put delovao mnogo uzbrdo, ali više nije bilo vremena za razmišljanje. Srećom, posle par stotina metara (?) nagib je postao manji tako da sam uspela da primetim i staru Narodnu kuhinju, od koje je sada ostao samo naziv na oronuloj fasadi. Verovatno će i njega uskoro Sunce i kiša izbrisati, a meni se nekako u glavi pojavila misao: "Čiko, jel' sav ovaj leba tvoj?..." Jedini znak života je bila bela zavesa na spratu kojom je vetar povremeno zamahivao, tek toliko da označi da unutra verovatno ima još neko ko može nešto da kaže o posleratnim godinama kada se odatle iz kazana osećao miris nekog kuvanog jela za proletarijat. Ali, put nas je ponovo vratio u ovaj maj mesec i doveo do pruge na kraju sela gde smo skrenuli desno, prešli šine i tu zavili oštro levo. Razigrani put se opet pretvorio u raskrsnicu gde se desno ide za Babe, ali mi smo odoleli iskušenju i kako nam je konobarica rekla - "kod vojske nastavili pravo" da bi započeli jedan zgužvani (vrtoglavo gore-dole) juriš na Sopot. Prosto smo klizili novim asfaltom koji još nije spoznao značenje reči "rupa". Ovaj put je definitivno bio nešto više od "dosadnog" i bacio nas je na svom kraju u centar Sopota, pravo na jedan espreso u kombinaciji sa kapućinom, tek da se za minut-dva uzme vazduh za 10-tak km uspona do vrha Kosmaja. Pa, počeo je i taj uspon. Ošišani vrhovi Kosmaja su nam se mrgodili, a ovčice na nebu su se u međuvremenu pretvorile u teške sive nemani, tako da sam se naizmenično pitala kakav li je uspon i da li će nas na kraju politi nekakva kiša kao nagrada za trud. Vožnja ko vožnja, i šta da se priča... Lagano uzbrdo, praćeni slikovitim pejsažima, pored motela "Verona" (u sred ničega možete se i okupati u njihovom bazenu), stigli smo do manastira Tresije. Manastir je, videlo se odmah, u procesu obnove. Crkva je još u izgradnji, dok je ponosno nadvišuje veličinom i spratovima novi-novcati konak. Ipak, tu odmah na ulazu u dvorište dah zaustavlja veliko mesingano zvono koje, podignuto na debele grede još uvek leži na zemlji čekajući trenutak kada će ga podići u zvonik i kada će moći da ispusti dugo susprezani urlik koji će odvanjati u skutima Kosmaja. Još jedno, manje zvono, nešto dalje je takođe čekalo da ga donatori svojim prilozima konačno poklone crkvi. Nije ostalo ništa drugo, nego se prisetiti Tarkovskog, Andreja Rubljova i zapitati se da li je i ova dva zvona možda izlio neki dečak iz potrebe ili prosto igrajući se. Maleni oltar je od dvorišta odvojen sa svega dva-tri stepenika i tek na drugi pogled čovek shvati da su i priprata i naos ove neobične crkve upravo ono što je početak hrišćanstva zahtevao: mrgodni Kosmaj. Kupolu nije trebalo oslikavati jer je čini samo nebo koje je uvek drugačije, zidove čini sama planina, svečani tepih - staza od tucanika. Vredelo je malo tu posedeti, na trenutak se zaboraviti i postati minijaturna prolazna tačka prizora. Trebalo je ići dalje. Uspon je još trajao i vrh nas je još uvek čekao. Uspon koji dolazi posle manastira je zapravo prilično loš put, koji vijuga bacakajući se levo-desno i tera vas da ga savladate hvatajući rogove (bicikla, naravno) sve dotle dok vas sama okolina ne ispuni toliko da od vas ostane samo magla koja se uspinje ka vrhu i koja (naravno - s obzirom da je magla), ne može da oseća nikakav napor. Još jedna raskrsnica, skretanje u desno i put prema spomeniku. Naša inteligentna predpostavka je da spomenik podseća na revoluciju, ali nismo pribavili pouzdanije informacije, tako da ostavljamo tu malu dilemu za drugi odlazak. Tu, kod šiljatog spomenika, daljinomer je hladnokrvno pokazao 56 km. Važno je napomenuti da ovaj revolucionarni vrh nije i najviši vrh Kosmaja, ali smo se složili da za ovu turu ostane tako. Ipak, u tom trenutku to je bio naviši vrh toga dana i dozvolila sam sebi da pevušim omiljen mi refren iz crtanog "Knjiga o džungli" dok smo se spuštali niz onaj dronjavi deo puta do manastira, i da se nadam da ćemo moj mučeni bicikl i ja preko svih onih rupa stići u komadu do "crkve" koju je niko drugi do sam Bog izgradio. Na povratku je već bilo kao i na svakom povratku - pomalo setno, razbijeno ponekim trenucima veselja dok smo prolazili pored onih koji su bili na putu ka vrhu, jer smo mi već to obavili i držali smo u džepu ono što su oni tek trebali da dobiju. Da bismo osvežili povratak u skladu sa starim svadbarskim običajem da se kući ne vraća istim putem, u Sopotu smo skrenuli desno, prateći tablu BEOGRAD, što se ispostavilo kao lošija varijanta. Kada smo izbili na taj pravac, setila sam se te deonice sa naše prošlogodišnje vožnje do Topole i Oplenca i prilično se pokajala. Istina, put je blaži, ali je loš i toliko puta već krpljen da se na nekim mestima pretvara u zakrpu i prestaje da bude put, da misli kao put i da se oseća kao put. U sledećoj varijanti bih ga rado menjala za onaj zgužvani uzbrdo put do Ralje. Stigli smo i ovako ponovo do Ralje, gde nas je čekao onaj dosadni uspon od koga su se čak i oni sivi nagojeni oblaci rasplinuli u jednolično dosadno sivilo. Kraju uspona će vam nazdraviti blago pripiti lav sa reklame za restoran "Izletnik" koja se nalazi sa vaše desne strane i posle toga je, od Trešnje, već kao da se vratili u stare cipele. U to ime smo nešto pre skretanja za selo Zuce zastali u jednoj mini poslastičarnici nazvanoj "Rada" i dva puta zvecnuvši viljuškama o limene tanjire (sa kojih je u ta dva puta nestala voćna torta) nazdravili povratku kući. ... A zbog čega je ona zapravo sve ovo pisala?
- pitaće se neko. Pa, to je samo Kosmaj...
|
 |
 |