|
Kako
smo pedarali južnom prugom od Kragujevca do Vlasine i nazad
Ratne 1999. godine smo skovali plan za veliko putešestvije bajsem u neki egzotični predeo naše zemlje. Nismo tačno znali gde ćemo i na koju stranu, ali je jedini uslov za zadovoljstvo bila trocifrena kilometraža. Dočekali smo novu 2000. sa željama za što skoriji dolazak proleća i lepšeg vremena. Počele su pripreme u vidu šivenja bisaga i spremanja opreme, a naš ogranak u Nišu (Stana, Boki i Joca - Kragujevčani koji tamo studiraju) pod uticajem brojnih Leskovčana (Jole i Smiga) nabaciše nam ideju puta na Vlasinsko jezero. Ja sam otprilike znao kako je jer sam tamo bio daleke 1986, ali ostali nisu imali pojma. Sve smo imali, samo da nam se još poklope slobodni termini posle ispita i slicnih aždaja koje nas prate kroz zivot. A to je palo krajem jula. Jedan deo (Jela, Bane, Joca, Džonja) je oklevao sa odlaskom ali nas petoro (Stana, Vlada, Boki, Jasna i ja) smo sigurno išli, a plan je bio sledeci: Boki i Jasna idu vozom do Niša, a Stana, Vlada i ja stižemo biciklima pa ćemo sutradan da nastavimo put Vlasine. Tako i bi. U petak 21.07.2000. naš san je počeo da se ostvaruje.
Prvobitni plan je bio da krenemo u svanuće ali sam znao da neće sve ići po planu. Vladimir je do pet ujutru sedeo i šio bisage a pomagao mu je Stana, njegov brat. Hronično neispavani dočekali su još jedno jutro, a povrh svega je počela da pada kiša (inače jedina koja je pala tog leta). Tek oko sedam smo bili spremni: bisage su bile na mestu, Vladimir je na korpi nosio šator a ja vreću za spavanje i armaflex. Ali kiša naravno ne prestaje. Nestrpljivi krećemo od kuće po kiši i stižemo na benzinsku pumpu u Beloševcu (na izlazu iz grada) gde smo se sklonili jer se kiša pretvorila u pjusak koji je,na našu sreću, trajao oko pola sata. Već je prošlo dva sata od polaska a tek smo na periferiji Kragujevca, svesni da nas čeka ogroman put. Nastavljamo prolazeći Mednu i Donju Sabantu, i ostavljamo iza sebe brdo Žeželj na koje smo se peli kao planinari (Vlada i ja jednom čak i biciklom). Počinje žestok uspon (Sabanta), sve do raskrsnice puta za Rekovac i Jagodinu. Uspon smo savladali bez većih problema ali je to bila samo najava onoga što nas čeka na putu kroz Levač koji nas je toliko plenio svojom lepotom. Od raskrsnice nastavljamo put Rekovca. Priroda izuzetna. Nebo se potpuno očistilo, i bio sam siguran da kiša neće padati do kraja puta. Usput beremo jabuke koje smo vukli po džepovima sve do Niša. Kvalitet puta je dobar i skoro da nema automobila. Na dužini od nekoliko kilometara prolazi se kroz izuzetnu šumu. Cvrkut ptica deluje nestvarno, što u kombinaciji sa kvalitetnim asfaltom odmah dovodi do onih misli: "Ma koja bre Švajcarska, pogledaj ovu lepotu"! Do Rekovca je teren blago zatalasan, tako da vozimo bez većih problema. Prolazimo Rekovac i nastavljamo put Belušića. Na par kilometara počinje uspon koji nije preterano dugačak, a potom se spuštamo u Belušić gde stajemo pored crkve da obnovimo zalihe vode. Svraćamo i u pekaru na burek (imaju samo sa mesom). Posle doručka nastavljamo prema Donjem Krčinu. Iza samog mesta put počinje da se penje, a levo i desno su šumarci. Ima dosta kupinjaka, a ova deonica je prava panoramska jer posle pet-šest kilometara izlazimo na proplanke sa kojih se vidi dobar deo Levča i Šumadije. Očarani smo prirodom: levo od nas je Juhor i njegov vrh Veliki Vetren, a desno nama omiljene Gledićke planine i vrhovi Samar i Dulenski Crni vrh. U daljini se vide Željin, Goč, Jastrebac. Opijeni pejzažom za trenutak zastajemo i uživamo. Put polako počinje da se spušta i posle jedne oštre desne krivine stižemo u Donji Krčin. Produžavamo dalje prema Varvarinu. Kolovoz je na nekim mestima loš pa smo se iznenadili da tu čak prolaze i autobusi. Inače sam put vodi dolinom Kalenićke reke. Okolna brda deluju pitomo, a kukuruz u dolini je zelen kao nigde do tada. Stajemo u selu Orašje u kome kod crkve Sv. Jovana postoji izvor kisele vode. Izvor je uređen ispod jedne vinjage sa starinskom česmom na pumpanje - idealno mesto za odmor. Stižemo u Varvarin i prelazimo preko obnovljenog mosta. Ograda mu je ofarbana istom nijansom crvene boje kao na pontonu u Novom Sadu, ili na mostu u Grdeličkoj klisuri koji smo sutradan videli. Verovatno je to urađeno iz političkih razloga! Put ide kroz ravnicu, kolovoz je od kocke sve do Ćićevca (6km). U Ćićevcu na prvom semaforu skrećemo desno, na put koji vodi prema Kruševcu, i idemo do sela Lučina gde skrećemo na put ka selu. Ovo je malo korišćena deonica ali smo se mi odlučili za nju da ne bismo išli oko 12 km dalje na sever do Kruševca, posle čega bi nas nas čekao uspon na obronke Jastrepca. Osim toga ruta koju smo izabrali vodila nas je iza Mecke - dobro poznatog prevoja na autoputu. Put za Lučinu se penje do kraja sela, gde prestaje asfalt i počinje makadam kojim smo prešli oko 3km pre nego što smo ponovo izašli na asfalt. Ide se izuzetno živopisnom dolinom Ražanjske reke. U selu Međare zastajemo pored nove crkvice gde postoji još jedan izvor kisele vode. Na ovoj deonici nam se desila i jedna nesvakidašnja stvar - u dolini pored puta smo videli srnu. Posle 6km stižemo do novog i starog autoputa (stari ide paralelno sa novim). Ne ulazimo u sam Ražanj već se ispod nadvožnjaka uključujemo na stari autoput, koji je izuzetnog kvaliteta do samog Niša. Vozimo ravnicom prema Deligradu. Levo od nas se polako otvara vidik prema dobro poznatoj piramidi Rtnja, dok nam je sa desne strane Jastrebac koji deluje zaista moćno. Stižemo u Aleksinac i na izlazu iz njega se uključujemo na novi autoput. Vozimo trećom trakom. Znamo da je zabranjeno ali moramo malo da nabijemo adrenalin. Kod sela Toponice se isključujemo sa novog autoputa i starim se spuštamo u Nis. U daljini vidimo greben Suve planine - zaista opasno izgleda. Posle 11km stizemo na cilj. Sledi nam noć odmora, a zatim i nastavak putovanja.
Put je ravan i vodi dolinom Južne Morave sve do Hana. Do Doljevca i petlje gde se uključujemo na novi autoput, kolovoz je od betonskih ploca. Od Doljevca opet vozimo trećom trakom sve do Pečenjevca, odakle je put običan (kolovoz opet od betonskih ploca). U Leskovac stižemo posle dva sata vožnje i u daljini već vidimo da nas čeka izuzetno zanimljiva vožnja kroz Grdeličku klisuru. Vreme je sparno tako da nam se mokre majice suše za deset minuta vožnje. Vožnja kroz klisuru je doživljaj. Asfalt je odličan, tako da gume samo klize. Tuneli su nešto posebno. Pri ulasku u prvi od njih zaboravljam da skinem naočare za sunce tako da i pored upaljenog svetla ništa ne vidim. Priznajem malo sam se uplašio, ali već u sledećem nije bilo frke. Stižemo u Predejane potpuno u formi. Ne osećamo nikakav umor ni u nogama ni u gluteusima, što nas je inače pratilo prvog dana. Počinjemo da jedemo, kad nam prilazi čovek u čudnom odelu i obraća nam se na engleskom. Ja prihvatam razgovor i saznajem da se čovek zove Petar i da je grčki sveštenik koji se vraća u Solun posle hodočašća po manastirima širom Srbije. Hodočastio je NARAVNO PEŠKE. Od opreme ima štap u jednoj ruci, oko ramena malu torbicu - i to je sve. A moj bicikl je zajedno samnom težak preko sto kilograma. Vlada samo jede, a ja Petru pričam ko smo i gde smo se uputili. Ponudismo ga sokom i on nas blagoslovi te ode. Vlada i ja zahvaljujemo Bogu što nam je poslao svog coveka da nas osvešta, i pakujemo se polako pošto smo se neplanirano duže zadržali. I dalje vozimo klisurom, i posle jednog sata stižemo u Vladičin han. Tačno je 100km od Niša. Javljamo se našima u Kragujevac i nastavljamo prema Surdulici. Znamo da je ovo najteži deo puta jer počinjemo polako da se penjemo. Valja preci oko 900m visinske razlike, i od samog pogleda u daljinu gde se vide samo planine diže nam se kosa na glavi. Od Hana do Surdulice je blag uspon od 10km a kolovoz je uglavnom od kocke, što nas polako nervira. Osim toga negde je oko osam uveče, i svesni smo da će nas uhvatiti mrak. Zato smo odlučili da natenane večeramo u pekari na koju su nas uputili meštani. Oko devet sati po mrklom mraku nastavljamo najteži deo puta od Surdulice do Promaje (prevoj na početku Vlasine), dug 18km. Put je od kocke i u prvih deset kilometara uglavnom vozimo sa kraćim odmorima. Srećemo automobile i cisterne iz Bugarske koja je blizu. Prolazimo pored hidrocentrale "Vrla 2" osvetljenim delom puta i nastavljamo dalje. Mrkli mrak, čuje se huk reke Vrle, na nebu milijardu zvezda. Kako se penjemo postaje sve hladnije i hladnije ali zagrejani smo, i dalje u šorcevima i majicama. Oko 10km iza Surdulice stižemo do "Vrle 1", gde je takodje osvetljen deo puta. Stajemo pored brane da se malo odmorimo, pojedemo koji limun i popijemo "multivitu". Gledam u kartu da vidim koliko još ima do Promaje, kad vidimo kako nam prilaze trojica likova. Jedan od njih nosi pušku. Vlada i ja ne naslućujemo da su krenuli po nas. Dok i dalje mirno jedemo limun, onaj sa puškom mi se arogantno obraća: "Šta radite ovde? Zašto crtate mapu brane? Daj da vidim tu kartu!" Vlada i ja ih gledamo i dalje smireni ali ne možemo da verujemo šta nam pričaju. Ja se uctivo obraćam: "Dobro veče, izvolte kartu. To je auto-karta Jugoslavije!" Lik sa puškom ustukne, jer koliko je on mene iznenadio toliko sam i ja njega svojim uljudnim nastupom. Gleda kartu, a jedan drugi iz ekipe nam kaže da krenemo do stražareve kućice na ulasku u hidrocentralu. Tamo ćemo kao da čekamo muriju iz Surdulice, jer nas je stražar video pored brane i odmah prijavio. Ne mogavši da verujem šta covek priča pitam ga jel' me on to zajebava, a on ozbiljan. Vlada i dalje jede limun, a ja pitam lika koliko ima do Promaje. Teramo mi svoju filozofiju i boli nas uvo za njihovu muriju. Usput im objasnimo kako eto putujemo iz Kragujevca na Vlasinu, kako nas je uhvatio mrak i samo smo stali da se malo odmorimo. Oni kapiraju da je lažna uzbuna i uzimaju nam lične karte, javljaju se stanicom muriji u Surdulicu da im objasne. Vlada i ja molimo Boga da nas murija ne vrati u Surdulicu jer ne znamo kako ćemo ponovo uzbrdo, a ovi u kućici su oko pola sata pregovarali sa njima. Nama se ohladili mišići, postaje nam hladno i polako oblačimo trenerke i dukseve. Pošto su nam pregledali bisage, puštaju nas da nastavimo dalje. Kocka još oko kilometar posle centrale a onda počinje izvanredan asfaltni put do samog kampa. Ali tu je i 7km najžešćeg uspona (21%) do jezera. Sve same serpentine i Vlada broji koliko ih ima kada ispred nas prođe neki auto. Ovaj deo puta je zaista naporan ali priroda je verovatno fenomenalna - nismo mogli da uživamo pošto je bila noć. Stižemo do Promaje gde iz lokalne kafane besne narodnjaci, i skrećemo levo još oko 9km do našeg kampa (Vlasina Rid). Taj deo puta vodi pored jezera ali ga mi ne vidimo jer je iznad magla i sve deluje sablasno. Stižemo u kamp oko dva po ponoći. Stana, Boki i Jasna su već podigli šatore i našli društvo iz Leskovca (Jole i ortaci). Uvlačimo se u vreće za spavanje puni utisaka, ali i smrznuti i umorni. Momentalno padamo u san. Sledećeg jutra prepričavamo dogodovštine sa hidrocentrale i sa celog puta. U narednih deset dana smo bili atrakcija kampa upravo zbog toga što smo do Vlasine pedalali oko 280km. I danas mislim da smo tada bili posetioci iz mesta najudaljenijeg od Vlasine...
Sutradan je na Vlasinu stigao i ostatak društva iz Kragujevca (Jela, Bane, Joca i posle para dana Džonja vojno lice - millitary face). Tokom deset dana boravka na Vlasini uglavnom smo se razvlačili kao creva, malo se kupali (voda je ove godine bila hladna ali i izuzetno čista). Jednog dana smo se nakanili da se popnemo na vrh Vrtop (planina Gramada, 1721m) koji je iznad jezera i sa koga se ono vidi s kraja na kraj. Usput smo se sladili šumskim jagodama, borovnicama i malinama kojih na Vlasini ima u izobilju pa ih čak ima i u samom kampu. Džonja i ja smo jedan dan pedalali od Vlasine Rid preko Promaje, Okruglice i Stojkovićeva, do oronulog manastira Sv. Aghangela koji je na par kilometara od granice. To je put koji vodi oko jezera i tog dana smo prešli 40km. Noći na Vlasini su, osim što su bile tople (važno je da napomenem da od komaraca nema ni traga - ni jednog nismo videli, a kamoli čuli!), bile nezaboravne po izuzetno zvezdanom nebu kakvo nisam nigde dotada video. Skoro svakog minuta se videla po koja padalica. Osim mojih opekotina od Sunca i bežanja od kontrole u kampu (nazvali su nas švercerima kada su nas najzad uhvatili), nismo imali nikakvih problema i svakom toplo preporučujuem odlazak na Vlasinu.
Došlo je vreme da se vraćamo kući, i pošto smo ispratili ekipu Vlada i ja smo spakovali bisage i krenuli bajkovima nazad za Niš, ali drugom rutom...
Oko pola jedanaest krećemo iz kampa. Raspitali smo se za put i otprilike znamo šta nas očekuje. Već posle brane na Vlasini put počinje da se spušta. Priroda je jedinstvena: strma brda okolo, na svaki kilometar puta izvor pitke vode, mešovita četinarska i brezova šuma, a izuzetno dobar put prati reku Vlasinu sve do Vlasotinca. Počinjemo da se spuštamo i posle 12km stižemo u Crnu Travu. Kakva je to zabit čoveče!!! Nastavljamo dalje nizbrdo i prolazimo živopisno selo Sastav Reka. Trideset km posle Crne Trave stižemo u mesto Svođe. Od našeg kampa na Vlasini do Svođa smo se spustali - čitavih četrdesetak kilometara. Zaključili smo da je dobro što nismo ovuda dolazili na Vlasinu, jer bi nas to definitivno ubilo u pojam. Od Svođa do Vlasotinca ima oko 15km i duž celog tog puta na reci Vlasini ima bezbroj mesta gde se lokalno stanovništvo kupa i uživa, tako da je Vladi i meni ponekad došlo da im se pridružimo. Stižemo u Vlasotince i u samom centru grada zatičemo svadbenu povorku sa trubačima kako pešaka defiluje ulicama. Impozantan prizor, nema šta! Inače je u centru Vlasotinca na reci Vlasini izgrađena brana, tako da postoji malo jezero u kome se meštani kupaju. Polako izlazimo iz grada i vozimo prema Leskovcu do koga ima 17km. Opet prokleti put od kocke koji nas dovodi do ludila u kombinaciji sa vetrom koji nam duva u lice - i tako svih 17km. Kod Leskovca stajemo pored motela "Atina" i odavde nam se ruta poklapa sa onom kojom smo pedalali pre deset dana. Uživanje u daljoj avanturi nam je pokvario vetar koji nam je sve do Niša duvao u lice, i na trenutke smo se zaustavljali pored puta da sačekamo da njegovi naleti prođu.I pored svega posle samo oko šest sati vožnje stižemo u Niš gde nas oni koje smo tog jutra ispratili na Vlasini već čekaju sa bojlerom punim zagrejane vode. Celo društvo je ostalo u Nišu još par dana, dok sam ja zbog obaveza morao da se vratim u Kragujevac. Da ne bi pedalao sam odlučio sam da od Niša do Lapova putujem vozom a zatim do Kragujevca bajkom.
Posle četiri sata vožnje putničkim vozom iz Niša, stižem u Lapovo oko pola jedanaest. Sredio sam bajk, namontirao bisage i opremu, i krenuo put Kragujevca. Svratio sam u Batočinu da doručkujem i nastavio dalje. Na putu mi se desilo nešto nesvakidašnje: na jednoj blažoj uzbrdici sam pretekao dva kamiona. Da sam mogao da slikam face vozača u tom trenutku, vi biste umrli od smeha. Stigli su me tek negde ispred Kragujevca. Posle sat i po vožnje stigao sam u centar Kragujevca "Kod Krsta" i zahvalio se Bogu što se eto živ i zdrav (doduše sa pečatom od opekotine na desnoj nadlaktici) vraćam kući. Ne znam zašto, ali baš tada sam se setio onog grčkog popa iz Predejana. Nije sve tako slučajno kao što izgleda: ipak, što bi rekao Balašević, "neko to odgore vidi sve". Posle nekoliko dana su Vlada i Stana bajkovima prešli isti ovaj put od Lapova, ali su od Žirovnice na korpama vozili Baneta i Jocu koje su bili izbacili iz voza za Kragujevac. Pišurija živa.
|
||||||
 |
 |