|
Do pre dve nedelje sam prešao nesto više od šest hiljada km. Iako imam 27 godina, još uvek studiram - poslednjih godinu dana ozbiljnije, tako da nisam mogao da planiram ili izvodim neke duže ture. Zbog obaveza nisam mogao ni sa kim ni da se dogovaram oko zajedničkih vožnji, i uglavnom sam vozio sam. Ne mnogo i ne naročito zanimljivo. Jedanput sam skoknuo do Obrenovca, Pančeva, prošlog maja sa Ogijem i do Grocke. Vreme koje mi preostane od učenja dovoljno je da se ode do Ade ili na Košutnjak. Dobro je jedino što sam redovan rekreativac. Ipak, sve vreme me je kopkalo da se uputim na neki duži put. Da natovarim bicikl neophodnim stvarima i da vozim nekoliko dana van gradske vreve, sa blejanjem po prirodi. U martu sam planirao da odem do Novog Sada, ali to se izjalovilo zbog lošeg vremena. Onda sam sa bratom za prvu polovinu avgusta planirao put do Ohrida i nazad. Ni od toga nije bilo ništa jer su njemu iskrsle neodložne obaveze, a i meni se približavao ispit iz Telekomunikacija za koji sam se spremao prethodna dva meseca, i nisam imao snage da bilo šta planiram osim kako da pregrmim stres sa modulacijama i signalima. Konačno sam položio, istog dana se odmarao a sutradan, prvog avgusta, posvetio se pripremama. Pošto bicikl redovno održavam nije bilo ničeg posebnog da se radi oko njega. Pozajmio sam korpu i bisage, napunio ih sa nešto malo alata, rezervnom unutrašnjom gumom, kompletom za krpljenje, kartom SRJ, odećom za toplo i (ne daj bože) hladno, kupio desetak "Bonžita" da imam za prvi dan, i otisao kod druga na rođendan. Na rođendanskoj žurezi sam se razbio od hrane da bi sledeceg dana imao šta da trošim. Bilo je tu i nešto sala na stomaku i iznad kukova ("mobilni"), koje sam nosio kao kamila.
Pre ovoga nikad nisam vozio u cugu više od sto km, a za prvi dan sam planirao da stignem do Mrčajevaca, gde mi živi baba. Nikad pre toga nisam vozio ni ovako natovaren bicikl, i onda možete da zamislite moj strah i nelagodnost u stomaku dok sam se u pet ujutru spremao i pozdravljao sa sanjivim ukucanima. Izašao sam na ulicu, proverio da li je sve na svom mestu i iz centra Zemuna polako, glavnom ulicom, krenuo ka centru Beograda.
Elem, da se vratim u sedište. Laganezze sam prešao Brankov most, Terazije, Slaviju, Deligradskom stigao do KBC-a, Bulevarom Džej-En-Ej do Banjice, pa se kroz Jajince avalskim putem zaputio ka Šumadiji. Kako je kilometraža na ciklometru rasla, tako se i moj zent smanjivao. Kockastu arhitekturu su zamenili brežuljci, livade i šume. Posle pedesetak kilometara stao sam u Vlaškom polju da popijem kafu i pojedem sladoled. Nisam bio naročito umoran, al' reko', daj da se ne preforsiram. Prošao sam pored Mladenovca ne ulazeći u grad, i nastavio za Topolu. Pravila su tu da bi se kršila, i u Topoli sam pojeo super burek sa jogurtom. Burekdžinica je stara sigurno jedno stotinak godina, ali burek je bolji deset puta od ovog beogradskog, iz šljaštećih mekdonaldsolikih pekara (što ne znači da ih izbegavam - naprotiv). Doći do Topole a ne videti Oplenac je pravi greh, osim toga jedino na česmi gore pored crkve ima vode. U gradu nikako nema vode, a i kad dođe na par sati (i to ne svaki dan), nije za piće. Ovo mi je bio prvi put da vidim oplenački park i crkvu Svetog Đorđa u kojoj su sahranjeni članovi porodice Karađorđević. Crkva je prelepa. Od belog mermera, nevelika, ali opet i monumentalna i skladna. Iznutra je najfinije oslikan svaki pedalj, a u podrumu se nalaze grobnice naše kraljevske loze. To je bio jedini put da sam obukao trenerku - u crkvu se ne ulazi nepristojno obučen. Malo sam se odmorio na klupi, napunio bidone vodom, javio se mami i nastavio dalje. Kratka napomena: na putu vam nije neophodan mobilni telefon. Dovoljno je kupiti "Halo karticu" i iz svakog iole većeg mesta možete vrlo jevtino i pouzdano telefonirati. Na tabli na izlazu iz Topole je stajao natpis "Rudnik 18 km". Prvih par kilometara je prošlo u vožnji do podnožja, a posle toga je bilo sat, sat i po penjanja. U nekom seocetu (šteta što nisam zapisao kako se zove) pukla mi je zadnja guma. Prevrnuo sam bicikl sa sve prtljagom na sedište i rogove i mada sam imao rezervnu, zakrpio sam bušnu gumu. Svaka čast onome ko je izmislio "quick release" sistem za fiksiranje točkova bez šrafova, i svaka čast Mađarskoj firmi "Marikoo" koja proizvodi plastične montirače za skidanje spoljne gume. Cela operacija, sa pranjem ruku, umivanjem i dolivanjem vode je trajala manje od pola sata. Taman da se lepo odmorim. Čovek iz obližnje male pošte mi je pomogao da bicikl vratim na točkove. Seo sam ponovo i nastavio da cedim iz sebe litre znoja po nenivelisanom putu. Termin "nenivelisan put" mi je objasnio prijatelj Saša Marković - Mikrob: to znači da put nije poravnat po horizontali, i da verno prati reljef terena sa svakom uzbrdičicom i nizbrdičicom. Srecom nije bio izrovan, i bar to me nije drndalo. Kod vulkanizera u mestu Rudnik sam proverio pritisak u gumama i napenalio ga na 4 bara nazad i napred na 3. U Rudniku na mesnoj fontana-česmi može da se natoči fenomenalna voda. Voda je kao na vrelu Bosne - ledi zube, a može da se popije u hektolitrima. Par stotina metara iza Rudnika, posle neprestanog gledanja u prednju gumu i vožnje brzinom pešaka, u jednom trenutku se dosegne vrh planine i pukne pogled na pola Šumadije. Nebo je bilo vedro, vazduh čist. Odmah je usledila takva nizbrdica na kojoj bicikl "vuče" kao golf trojka sa VR6 turbo motorom. Nakon par kilometara se izlazi na Ibarsku magistralu, koja baš u toj tački ima prevoj. Seo sam u restoran, mislim da se zove "Breg" ili tako nekako, naručio kafu i šopsku salatu koja mi je povratila energiju. Prvobitno sam planirao da, zavisno od umora, možda prespavam u Gornjem Milanovcu pa da sutradan produžim dalje, ali kad sam stigao do Dži-ema shvatio sam da mogu da nastavim dalje. Sa vrha Rudnika sam krenuo oko tri, i Ibarskom magistralom mi je do Mrčajevaca, koji se nalaze na pola puta izmedu Čačka i Kraljeva, trebalo oko dva - dva i po sata. Na kraju prvog dana sam bio siguran da mogu da izguram sve do kraja. Zaključci od prvog dana su: treba piti mnogo, mnogo vode. Stomaku nije teško ni ako je sve vreme dobro napunjen vodom. Jesti treba malo. "Bonžite" ili "Lions" napolitanke (11 dinara 100 grama). Ja sam poneo i "Guarana" tablete. U odsudnom trenutku pomažu. Na svakih tridesetak km nije loše protegnuti se od glave do pete. Paradajz je čudo. Vraća iz mrtvih, krepi i daje snagu.
Dvanaest sati sna. Već malo iskusniji, nisam se probudio u pet, već sam sačekao da sunce počne da greje. Krenuo sam u sedam, pola osam. Drugi dan se pretvorio u rutinu. Ibarskom magistralom sam stigao do Kraljeva i nastavio putem ka Kruševcu. Već od Kraljeva put je mnogo jednoličniji. Nema ubrdica-nizbrdica. Pravo, bez krivina i po pet-šest kilometara. Vozi se ravnom dolinom oko koje su planine, ali slaba vajda od njih, sunce peče. Počeo sam da osećam kako koža na rukama gori. Sati okretanja pedala, osluškivanja saobraćaja - da se ne nađe neki mazgov koji neće primetiti biciklistu... Prvu stajanku sam napravio u Vrnjcima. To je mesto kod Vrnjačke banje, po njemu se i kisela voda zove. Uz put se nalazi proširenje, valjda parking za prigradske autobuse. Na njemu je ležao kamion izvrnut na bok. Šoferšajbna malo naprsla, ali sve ostalo u redu. Nadrealno. Posle sam načuo da je šofer, u pokušaju da izbegne nešto što je izletelo na put, uspeo da izvrne kamion. Posle desetak sela sledi Trstenik, grad do koga mora da se skrene sa glavnog puta, što me je mrzelo da učinim. Ništa, produžio sam za Kruševac. Opet sam našao najneugledniju burekdžinicu na pijaci, pazario još pola kilograma paradajza, i naklopao se k'o veliki. Planirao sam da posetim druga i drugaricu, ali pošto ih nisam našao nastavio sam dalje. Kad se iz Kruševca putuje kolima ili autobusom obično se ide na autoput, ali postoji i pristojan drum preko Đunisa. Jedino uzbuđenje na tom putu je brdo pre skretanja za Đunis. Treba se peti oko dvadesetak minuta do pola sata, potom se spušta koliko za desetak minuta. Na putu ka Aleksincu se nekoliko puta prelazi preko Južne Morave. Na jednom od prelaza Mrka&Direkcija su napravili novi most. Da ne grešim dušu, bez problema je izdržao i mene i natovareni bicikl. Spustio sam se putićem ispod mosta, i u 'ladovini se okupao u Moravi. Brčnuo sam se u plićaku - nisam hteo da rizikujem i plivam posle sto i jedne priče koju sam čuo o infarktu koji zna da strefi kad se sa sunca uđe direktno u vodu. I brčkanje me je odlično okrepilo. Negde odavde počinje jug. To se primeti po kućama i dvorištima: sve je daleko skromnije, a i ljudi su takvi. Šumadija je bogata, kućetine nisu ispod dva-tri sprata, a na svakoj krivini se nalazi kafana, restoran ili barem prodavnica ispred koje se cirka pivo. Od Đunisa pa dalje na jug, retka su i sela uz put. To naravno uopšte nije bitno. Ljudi su fini svugde. Pre nego što će put kojim sam vozio da se uparaleli sa autoputem, stao sam da pojedem sladoled kod jedne kuće. Stoji kuća pored puta ograđena dvorištem, a pored kapije "Frikomov" zamrzivač sa sladoledima bez poklopca. Stanem ja, pogledam, izaberem sta ću, i reko' sad će da dođe ovaj što prodaje - kad njega nema. Viknem malo - nema nikog. Viknem opet, i tako nekoliko puta... kad, pojavljuje se čovek. Kaže, ja malo prileg'o u kući a kome treba sladoled, neka zove. Mogao sam da mu uzmem ceo zamrzivač, ne bi primetio. Seo sam sa njim, popričao malo, i nastavio u Aleksinac (akcenat na 'le'). Seo sam da popijem kafu i limunadu. Limunada se cedi kao kod kuće. Keša nacedi ceo limun i donese ti šećer, pa ti stavljaj kol'ko ti je volja. Super nešto. Kod domorodaca sam se obavestio kojim od tri puta da idem do Niša. Autoput otpada zato što je zabranjen za bicikliste, tako da preostaju stari autoput ili put kroz sela preko Žitkovca. Izabrao sam ovaj treći zato što je ravniji i zato što vodi kroz više sela, a to mi je bilo zabavnije. Zeznuo sam se. Put je toliko izrovan da je gori od bilo koje off-road varijante. Tu i tamo ima asvalta, i rupa u njemu u kojima može da se nađe neko krupno, oštro kamenje. Ovde mi se desila i druga nezgodacija sa biciklom: levo uvo bisage se uplelo u žice točka. Do toga je došlo zato što je ono bliže žicama nego ono desno (sa desne strane žice zbog zupčanika imaju oštriji ugao, tj. bliže su vertikali). Uglavnom, jedan džepić na bisagama se pocepao (nista strašno) i jedna žica na točku se pokidala. E, to me je već iznerviralo. Požurio sam u Niš, do nekog majstora koji bi stavio novu žicu i nacentrirao tocak. U gradu sam bio u deset do sedam. Jedan stariji gospodin na biciklu me je uputio na Čair, na stadion Radničkog, gde kako reče i on popravlja svoj bike. Samo, rebalo je da požurim zato što su radili do sedam. Iako sam iza sebe imao 180 km, nagario sam na pedale i nacrtao se na Čairu u minut do sedam. Reakcija majstora je bila "ma gde sad da ti popravljam, vidiš koliko je sati". Onda sam mu objasnio odakle dolazim, i ne samo što mi je odlično sredio točak, nego nije hteo ni da naplati. Dao mi je samo nalepnicu radnje, da znam gde sam bio. Odmah sam je zalepio na ram, da ih reklamiram. Zadovoljan što sam odlično prošao, mirna srca sam se javio prijatelju kod kog sam prespavao, istuširao se, oprao sve sto je bilo na meni, i malo se odmorio. Onda je Zoki predložio da overimo najbolji "fast food" u Nišu. U centru se iza džamije nalazi povazdan puna picerija "Gogo". U njoj je najbolje naručiti sendvič koji se pravi u ogromnoj lepinji, dugackoj oko 25 cm, a širokoj jedno petnaestak. Unutra ima brdo pavlake, barene šunke, šampinjona i još nekih čudesa, a odozgo se pre nego što se zapeče narenda kačkavalj koji onda u pečnici lepo "legne". Sve je to trećeg avgusta koštalo 70 dinara (oko 3 marke), da bi posle par dana poskupelo na 90 dinara. Caka je da na klopu dode paran broj ljudi koji će međusobno podeliti sendvič. Ja sam naravno pojeo ceo, bez ikakvih problema. Posetili smo još par mesta, ali ja sam bio toliko umoran da sam morao da limpatic u krevet.
Treći dan puta je i po planu izgledao najambicioznije. Zamislio sam da prevalim put od Niša do Skoplja. Zbog toga nisam sebi dopustio da krenem u osam nego sam ustao pre šest, spakovao se, ostavio domaćinima poruku da ćemo se videti za par dana, i uputio se ka jugu. Ni u odlasku ni u povratku nisam imao sreće sa vetrom - kad sam išao na jug, duvao je južni vetar, a pri povratku je duvao jak severni. Od izlaza iz Niša kreće stari autoput koji je građen poodavno. Mislim da i nije napravljen od asvalta već od nekakvih betonskih blokova koji nisu spojeni, nego točkovi lupkaju kao kad se zimi vozite vozom: tandrk, tandrk - stalno i dosadno. Nije mi padalo na pamet da se drndam po takvom putu, već sam odlučio da malo kršim propise i izađem na autoput, koga od Niša nema više od tridesetak km. Isprva sam se brinuo da li će policija da me otera, izgrdi ili mi naplati kaznu, ali očigledno su momci imali pametnija posla ili su dobro procenili da iz mog novčanika i ne može da se plati neka kazna. Autoput je u odličnom stanju, samo brate, mnogo je dosadno voziti po njemu. Nema šta da se vidi, mesta nisu uz put, nema ljudi, sve je u daljini, nema ni uzbrdica a ni nizbrdica. Obradovao sam se kad sam video da se konačno završava i da ga zamenjuje običan put sa dve trake. Moja radost nije bila dugog veka, jer je ta deonica puta u stvari stari autoput, opet sa onim blokovima kod kojih pri svakom prelazu preko spoja mora da se pridigne dupe sa sedista - da ne bi zadnji tocak i nable stradali. Posle pedesetak km se pojavila tabla za skretanje udesno, u Leskovac. Skrenuo sam i posetio prvo mesto koje mi se učinilo dovoljno dobro da popijem kafu i limunadu. Tu mi se desila i jedina neprijatnost na ljudskom planu. Gazda poslastičarnice se, iako sam mu bio prvi gost tog dana i iako sam meračio laganezze kafu, odmah izdrao na mene da sklonim bicikl sa ograde zelene površine (gde je bila poneka vlat trave) i da ako već hoću da ga ostavim, eno tamo drveta, pa da ga naslonim tamo. Nije mi padalo na pamet da ustajem i da se patim sa tim, završio sam kafu, seo i nastavio dalje. Nekog tipa sam pitao da li postoji izlaz na autoput sa južne strane grada. On me je začuđeno pogledao i rekao da, ako hoću na autoput, treba da da idem na sever jer je tamo izlaz. Dobro, poslušah ga - i zajebah se. Odvozio sam dodatnih pet-šest km, da bih na kraju video da se do autoputa može i sa južne strane. Put do Grdeličke klisure je bio sve samo ne zanimljiv. Nisam gledao na ciklometar, ali verujem da tih blokova ima na dužini od jedno pedesetak km. Smaranje neviđeno. Dobro je samo za jačanje volje. Na ulazu u klisuru prelazi se preko mosta Obnove i pored spomenika poginulima u vozu koji je u trenutku bombardovanja prolazio ispod mosta (koliko sam ja shvatio). Grdelička klisura je cool, samo meni je sve nekako mnogo sporo išlo. Održavao sam prosečnu brzinu kao i prethodnih dana, ali na nizbrdicama nešto nije išlo baš najbolje. U Vladičinom Hanu sam svratio na burek. Odličan burek u najgrđoj burekdžinici koju sam video u životu. Ona u Topoli je Mekdonalds za ovu. Teta koja radi u njoj je vrlo ljubazna i uslužna. Mnogo joj je bilo žao što se prodao sav burek sa mesom (valjda tamo mladići jedu samo sa mesom, sa sirom je za sisice) i što nema više jogurta. Srećom, u prodavnici preko puta sam kupio kiselo mleko. Njime sam se namazao po rukama koje su dobro izgorele na suncu. To ih je ohladilo, koža je upila mleko, ali sam posle ceo dan smrdeo. Još jednu stajanku sam napravio kod motela u Predejanima. Na česmi sam se obučen okupao i kad sam krenuo, posle par km je sve opet bilo suvo. Užasno vruć dan. Sve vreme me je kopkalo to što idem strašno sporo. Proveravao sam gumu, gledao da nešto negde ne kači - ma jok. Ali, neće ni da ide brzo. U klisuri postoje i dva tunela. Pre njih je nešto kratko što i nije tunel, nego više kao neki malo duži pasaž. E, ali ova dva tunela su duga po više od trista metara. Ovo mi je bilo prvi put da sam vozio bicikl u neosvetljenom tunelu po danu. Zenice se maksimalno suze zbog jakog sunca, i kad se uđe u tunel u kome posle pedesetak metara nastaje mrkli mrak, ništa, ama baš ništa se ne vidi. Ni prst pred okom. Ukljucio sam prednje svetlo (koje mi, kad vozim noću, lepo osvetljava put) i zadnju treptaljku, da me neko ne pokupi otpozadi. Prednje svetlo nije ništa pomagalo, posebno kad bi se iz suprotnog pravca pojavilo vozilo koje bljesne farovima. Bogami, usr'o sam se. Jedva sam živ izašao. Sve vreme sam vrludao k'o muva bez glave, i sreća je što se tunel brzo završio i što me u njemu niko nije sustigao. Par km dalje, opet tunel. Tu sam rešio da malo usporim i dam očima fore da se priviknu na mrak. Nije bilo tako strašno ali posle par dana, na povratku, shvatio sam da je najbolje da siđem sa bicikla i tih par stotina metara pređem peške, gurajuci bicikl pored sebe uz levu ivicu suprotne trake. Tako je mnogo lakše. Oči se priviknu, sve se mnogo bolje vidi i manje je sablasno. Verujte mi, kad ste nasred mračne cevi u kojoj grme motori, nije baš svejedno. Iza Grdeličke klisure je došlo Vranje. Isti fazon kao i Leskovac. Treba izaći sa puta, voziti par km do grada, i onda opet na autoput. Ovog puta nisam ni pitao da li moram da se vraćam istim putem, odmah sam se sjurio tamo gde sam mislio da je izlaz. Tu su mi savetovali da se do granice baš ne zaustavljam previše. Put prolazi pored dve od tri 'vruće' opstine - Bujanovac i Preševo. No, vrući su bili jedino vazduh i koža na mojim rukama. Putem je mirno, ima dosta automobila koji idu ka Makedoniji i Grčkoj i, da se ne ponavljam, dosadno je. Negde na 150. kilometru sam prelazeći preko jedne rupe skontao sta je problem i zašto mi bicikl ne ide toliko brzo na nizbrdici. Paknovi na zadnjoj kočnici su se istrošili i kad bih stisnuo kočnicu jedan od dva pakna bi se priljubio uz tocak i onda se ponašao kao retarder. Vrlo suptilno... sasvim lagano koči i smanjuje brzinu. Našpricao sam kočnice sprejom WD40, pokušao da ih sredim, i na kraju zaključio da je najpametnije da ih podesim tako da ne kače felnu. Isplanirao sam da ih natenane sredim kad stignem u Skoplje. Srbiji nikad kraja. Tih tridesetak km od Vranja do granice se baš produžilo, a kad sam stigao na prelaz ispred mene je bila kolona automobila koji su po više od pola sata čekali da pređu preko. Elegantno sam ih zaobišao i kao pešak bez problema najpre prešao našu, a posle i makedonsku granicu. Momci policajci su me ispitivali odakle sam i koliko mi je trebalo da stignem, a njihov šef je sve vreme samo slušao. Na kraju mi je rekao: "Ti dečko bolje da nađeš devojku". Od granice do Skoplja sam imao još šezdeset km. Vazduh je polako počeo da se rashlađuje i dobio sam snagu, tako da do Skoplja nisam spuštao brzinu ispod 30km/h. Ulazak u grad je bio veličanstven. Ulične svetiljke popaljene, ljudi na ulicama, letnja atmosfera. A ja presrećan što sam uspeo da ostvarim svoj plan. Uz Darkovu pomoć sam popeo bicikl u njegov stan, do terase na kojoj je čamio sledeća četiri dana. Došli su drugari iz srednje škole. Zezali smo se malo, ali sam morao da ih napustim i odem na spavanje. Sledeca četiri dana sam proveo odmarajući se, družeći se, jedući ogromne količine hrane i ispijajući nebrojeno mnogo boca novog bitoljskog piva "Zlaten dab" (Zlatni hrast). U povratku me je Darko dovezao do granice. Nije mi padalo na pamet da ponovo vozim 240 km za jedan dan. Vožnja se pretvorila u rutinu. Nikakva iznenađenja, samo okretanje pedala, voda i treniranje volje zbog vrlo jakog severnog vetra. Nikakvih nezgoda a ni zgoda nije bilo. Put se sve više pretvarao u normalan trening. Jedan od hajlajta ovog puta je sledio zadnjeg dana, u nedelju 13. avgusta. Posle Kragujevca (išao sam tuda da bih izbegao penjanje na Rudnik preko Ibarske magistrale na kojoj je saobracaj gust a vazduh zagađen) me je stigao jedan momak koji trenira biciklizam. Dečko se zove Đorđe, studira gradevinu u Beogradu, ima dvadeset godina i drumski je biciklista. Ako neko zna njegov mejl, unapred zahvalan - meni nije palo na pamet da ga uzmem. Vozili smo uporedo sve negde do ispred Topole. Pogurao me je malo na jednoj vrlo teškoj uzbrdici ispred ovog mesta, nakon čega sam mu se zahvalio i zaželeo mu sretan put. Njegov trening je da jedan dan ode od Kraljeva do Beograda, prespava i sutradan se vrati. Sledeće nedelje ima trku, i bolje mu je bilo da vozi iz sve snage nego da mili sa mnom. Taj zadnji dan mi je bio najlakši. Najlepši predeli, osetno svežije, sa više vegetacije i zanimljivo zbog čestih uspona i spuštanja. Kući sam stigao nesto pre šest popodne, a kad sam sabrao kilometražu ispalo je da sam prešao nesto vise od 1100 km, prosečnom brzinom od oko 21.5km/h.
|
|||||||
 |
 |