Treći dan
subota, 29. april

Ponovo sam ustao rano i podložio šporet da skuvam kafu. Posle brzog doručka izvukli smo "konjiće" iz Boškove štale, gde smo ih sakrili od vlage. Pozdravili smo se sa društvom, i krenuli u deset sati.

Na 24-om km od Boška skrenuli smo sa Ibarske magistrale ka Slavkovici. Na 30-om km počeli smo da se penjemo ka domu na Rajcu. Žestoki uspon sam u početku pokušao da savladavam, ali dok sam se približavao onom lošijem delu puta (koji je i dalje u očajnom stanju), odustao sam i počeo da guram. Ni to nije bilo lako jer je sunce bilo u zenitu, a hladovine tek tu i tamo.

Draganu je išlo lakše, da li zato što sam ja teži od njega za više od 20kg (pa još ranac sa stvarima od 5-6kg) ili zbog prenosa 42:28 prema 39:25. U svakom slučaju on se prvi popeo do doma. Kad sam ja stigao bilo je 12:30, a od Rudnika smo prešli 33,9km.

Dekica je inače član "Pobede", pa nam je na detaljnoj planinarskoj mapi objasnio da možemo da izađemo na asfalt ako pređemo preko vrha Rajca ili idemo po grebenu Suvobora. Poslušali smo ga jer je on taj put i markirao (i nismo se pokajali).

Kod Struganika smo skrenuli u posetu spomen kući Živojina Mišića, ali smo se na povratku slučajno razdvojili, da bismo se ponovo sreli u Mionici. Do Jelene smo stigli u šest popodne, posle pređenih 68,2km. Njena vikendica je na 4km od Mionice, idući ka Divčibarama, u selu Paštrić. Kako je dan bio naporan, posle večere smo smo sačekali da čujemo vremensku prognozu i ubrzo smo zaspali.

Četvrti dan
nedelja, 30 april - Uskrs

Selo Paštrić je predivno osvanulo na Uskrs. Prava simfonija zvukova je dopirala iz sela i polako nas budila iz sna. Prvo su se čule razne ptičice, pa kukavica, petao koji kukuriče i kokoške koje javljaju da su snele jaja. Potom su se ovce oglasile blejanjem, i uz zvuk klepetuše krenule na pašu, a onda čusmo i kako pas laje što za njega niko ne haje.

Odosmo kod Jeleninih rođaka, da kupimo sir i kajmak. Dva kg mladog sira i pola kg kajmaka izvrsnog kvaliteta, za samo 120 dinara. Poželeli smo domaćinu Miletu Matijeviću srećan Uskrs i rodnu godinu, a on nas je častio šljivovicom. Naravno da smo razlupali i po koje farbano jaje.

Posle doručka smo krenuli da vidimo reku Ribnicu. Spustili smo se kroz selo u gustu bukovu šumu i nastavili stazom skrećući uvek u desno. Ubrzo smo začuli žuborenje vode koje nas je obaveštavalo da je reka blizu. Naišli smo na mesto gde su daske i grede, naslonjene na kamenje koje viri iz reke, služile kao improvizovani most. Prešli smo na drugu stranu i ugledali crkvu Svetog Petra i Pavla. Preko puta crkve je velika Ribnička pećina.

Kad smo počeli da bosi hodamo kroz Ribnicu, osećajući na stopalima svežinu ove reke i uživajući u okolnom raznolikom pejzažu, shvatili smo da se na ovom lokalitetu može potrošiti ceo film jer čovek prosto ne zna šta bi pre fotografisao. U dvorištu crkve smo zatekli malu grupu - uzorak muške populacije ovog kraja. Jedan kočoperni starac u novoj, svečanoj, čohanoj srpskoj nošnji, sedeo je sa nekoliko komšija na klupi za drvenim stolom i prepričavao stare priče.

"Hristos vaskrs!" "Vaistinu voskrse!", odgovoriše i ponudiše nas šljivovicom sa stola. Kroz priču smo saznali da će se sledećeg dana ovde okupiti izviđači koji će skupa sa ekološkim društvom istraživati okolinu. U planu je bio obilazak "Šalitrene pećine" uzvodno ispod Uroševića kuće, na 7km od Mionice. Upoznali smo i Predraga Petrovića-Pecu, predstavnika ekološkog društva iz Mionice. On nam je reao da je Ribnička pećina duga 180m i ima površinu od 1100kvm. U njoj živi 15 vrsta slepih miševa. Ovaj arheološki i ekološki lokalitet je pod zaštitom i poseduje sačuvane ostatke iz srednjeg kamenog doba, elemente starčevačke kulture, kao i ostatke metalnog doba. Ispričao nam je da ekološko društvo planira akciju uređenja prostora uz reku i osnivanje eko-sela, a da postoji i čuvar koji pazi da se ovaj prostor ne zagađuje. Pozvao nas je da sutra budemo gosti kad stignu izviđači. Prihvatili smo poziv, ali nismo imali pojma šta nas sutra čeka.

Vratili smo se do reke i obišli pećinu koja je delovala zaista impozantno sa svojom ogromnom dvoranom na ulazu. Nastavili smo uzvodno, hodajući čas bosi kroz vodu, čas u starim patikama koje nam je Jelena pozajmila. Sa obe strane obale gledale su nas strme litice delimično obrasle rastinjem ili potpuno gole i kamenite. Ponegde su kao kakve galerije visile visoko iznad reke. Malo smo zastali da se odmorimo i oslušnemo šum reke na njenom putu niz kamenite brzake.

Gledajući lepu Jelenu kako se sunča na kamenju koje je reka nanela dok joj je tok bio moćniji, razmišljao sam zašto pre nisam došao da vidim i uživam u ovakvim prirodnim lepotama, o kojim mi je ona ranije pričala.

Posle malog odmora krenuli smo nizvodno hodajući koritom reke, šljunkovitom ili travom obraslom obalom. Prošli smo ponovo pored crkve i pećine i nastavili dalje u pravcu još nekih skrivenih mesta, očekujući nova iznenađenja. Na jednoj uzvišici pored obale ugledali smo sveže okrečenu kućicu i sreli Jelenine poznanike. Pored kućice bio je drveni stočić sa klupama i pravim havajskim trščanim suncobranom. Mesto je bilo idealno za popodnevno lenčarenje uz hladno pivo ili špricer, jer se odozgo pružao fantastičan pogled na krivinu koju reka pravi u ovom delu svog toka. Malo dalje naišli smo na dve stare kućice, solidno zidane ali bez krova i zapuštene. U jednoj od njih ugledali smo nekakvu spravu koja je podsećala na gvozdeni mehanizam starog mlina, ili nešto slično. Napustili smo i ovo pusto mesto i ubrzo ugledali jedan suncem okupan predeo u kome je reka napravila malo dublje korito jer je tu naišla na stenovitu obalu. Voda se ovde malo više zagreje jer kamen zrači akumuliranu toplotu a krošnje drveća ne zaklanjaju sunce - tako leti čovek može ovde do mile volje da se kupa i uživa.

Pređosmo još neku livadu da skratimo put, pa desno i pored same reke naiđosmo na izvor sa koga Jelena uzima vodu. Tu smo napunili plastične kanistere, koje smo radi toga i poneli. Na kraju stigosmo, prošavši jednim delom kroz šumu, do kamene brane. Korito je ovde malo dublje, pa se u vodi vide poveći klenovi (valjda se zato reka i zove Ribnica), skoro ne hajući što ih mi radoznalo promatramo sa brane. Sada smo sebi dali malo više vremena da uživamo u sunčanju i žuborenju reke koja teče ka svom ušću u Kolubaru. Nismo primetili kako nam je vreme brzo promaklo, već osetismo glad koja nas je naterala da napustimo ovu lepotu.

Prošli smo opet uzbrdo kroz šumu i selo, potom još malo niz asfaltni put koji vodi sa Divčibara, do Jelenine vikendice. Uverili smo se u njene kulinarske majstorije i pustili je da posle ručka na miru i zasluženo malo dremne. Dragan me je još dok smo ručali nagovarao da krenemo do Divčibara. Malo sam oklevao, ali sam ipak pristao. I tako oko tri popodne krenusmo, prvo lagano uzbrdo. Kako smo odmicali, pomislio sam da ćemo lako stići do vrha jer smo ipak krenuli odmorni i bez ranaca. Na jednom delu odvojio sam se od Dragana i krenuo napred, brojeći kilometre do vrha. Pred kraj je počelo da mi ponestaje daha jer je vazduh razređeniji, a usponu se nikako nije nazirao kraj. Morao sam da siđem i malo se izduvam.

Najzad ugledah česmu kao kakvu fatamorganu, a nekako u isto vreme stiže i Dragan. Kad smo se malo osvežili i napunili bidone vodom, odlučno smo krenuli da okončamo ovu avanturu jer je vreme brzo odmicalo. U sedam sati smo stigli do table sa natpisom "Planinarski dom". Bilo je to na tačno 22,2km od Jelenine vikendice. Svratili smo do planinarskog doma "Magleš" iz Valjeva, gde smo zatekli grupicu planinara. Upoznali smo Zorana Đapića, člana istoimenog društva, kod koga sam ja bio rezervisao prenoćište u domu - sada smo se odjavili.

Sunce se već sakrilo iza oblaka, pa smo morali brzo da krenemo da nas ne bi uhvatio mrak, a i oblaci su opasno pretili kišom. Odustali smo od odlaska do PTT-doma u samom mestu Divčibare, nekih 5km naniže. Ovde na vrhu je zaista postalo hladno, i navukli smo šuškavce. Vetar je sada bio neprijatno leden, jer smo manje pedalirali nego dok smo se peli uzbrdo. Brzo smo se stuštili i pazeći na delimično loš kolovoz u donjem delu, izbegavali manje rupe i zakrpe na putu. Pred sam kraj meni spade lanac sa prednjeg pogona. Namestio sam ga i brzo nastavio žureći da što pre stignem - već je uveliko grmelo i sevalo, a dolazeći mrak je pretio da uskoro opasno smanji vidljivost.

Oko osam sati sam se najzad zaustavio kod Jelenine vikendice, ali kad sam hteo da skinem levu nogu sa pedale shvatio sam da je pločica popustila i da mi je noga ostala zaglavljena. Kiša je već počela da pada te sam morao da izujem sprintericu, ne bih li se sklonio u kuću. Sve je ipak dobro prošlo, jer sam imbusom samo pritegao šrafove koji su verovatno popustili od čestog korištenja "clipless" mehanizma, i od pešačenja po lošem terenu. Počeo je pljusak a bilo je i grada, tako da smo umakli u zadnjem trenutku. Spavanje posle ovakvog dana bila je prava nagrada za nas.

Peti dan
ponedeljak, 1. maj

Probudili smo se kasnije nego obično i uverili se da se prognoza obistinila: kiša je i dalje sitno sipila. Kolovoz je bio vlažan te smo odustali od povratka i dogovorili se da krenemo narednog dana. Posle doručka je prestala kiša i delimično se razvedrilo, tako da je vreme obećavalo lepši sutrašnji dan. Jelena je ostala da malo pospremi vikendicu, a nas dvoje smo blatnjavim putem krenuli ponovo do Ribnice. Kroz selo je bilo baš kaljavo, tako da da sam već mislio da odustanemo, no ipak smo nastavili. Kroz šumu je već bilo bolje jer su krošnje sprečile kišu da raskvasi puteljak. Pored crkve smo zatekli grupu izviđača iz Mionice. Prethodne noći su spavali u šatorima, i mogu misliti kako im je bilo. Sad su se grejali pored vatre i sušili mokru opremu.

Baš kad smo hteli da zamolimo nekoga da nas slika na improvizovanom mostu, osetismo jak udarac iz dubine zemlje i kratkotrajan potres, nalik na podzemnu eksploziju u rudniku ili kamenolomu. No ovo je bio zemljotres.

Sretosmo Pecu, a on nas pozva na kafu u zgradu koju sveštenici koriste kad obilaze crkvu. U povećoj prostoriji sa nekoliko kreveta i poređanim stolovima i klupama, prijatno je zračila toplotu dobro zagrejana bubnjara. Peca nam je ispričao da je pored eko-sela u planu i izgradnja etno-sela, uz obnavljanje starih napuštenih i trošnih kuća iz doba Karađorđa.

Dok smo pili kafu i raspredali priče o ponovnom dolasku i eventualnoj saradnji u zajedničkim ekološkim akcijama, ugledasmo neverovatan prizor: na vrata uđoše dva krupna čoveka noseći na ramenima nešto što je u prvi mah ličilo na tele ili manjeg bika pečenog na ražnju. Pušilo se i mirisalo tako da smo momentalno dobili zazubice. Domaćin koji je doneo ovo čudo, predstavio nam se: "Diplomirani inženjer mašinstva, Milan Gavrilović". Ova gromada od čoveka nam je objasnila da je "svinjče" imalo 75kg žive vage - beše to ustvari "jorkšir" krmača ukrštena sa francuskim veprom "pietren". Svinjče se u pekari peklo 5 sati. Jedva su ga doneli.

Maznuli smo po dve šnicletine od vrata, i nismo mogli da verujemo da jedemo svinjetinu. Toliko malo masnoće, a toliko krtine i tako ispečeno da se samo zamisliti može. Evo slike, pa ko ne veruje nek gleda, kad već ne može da omiriše i proba.

Iz priče sa ovim vrednim domaćinom saznadosmo kako se do ovog lepog mesta može doći iz pravca Struganika: tri kilometra dugim putem od tucanika koji prolazi ispod spomen kuće Živojina Mišića. Ili iz Mionice, sličnim putem, dugim 5-6km. Na rastanku se dogovorismo da ćemo se Peci ako budemo ponovo dolazili.

Izgladneli izviđači su nervozno cupkali u redu, čekajući na "repete", a Dragan i ja smo računali "kol'ko duša mož' da iz'ede onol'ko mesište". Popodne smo dobro odremali i spakovali stvari, rešivši da sutra krenemo oko 10 sati.

Šesti dan
utorak, 2. maj

Jutro je bilo vedro a kolovoz suv. Odlučili smo se za varijantu: Mionica-Divci-Valjevski put do Slovca, pa levo ka Ubu, sve uz Tamnavu i Kolubaru do Obrenovca, a onda uz Savu do Beograda. Izljubili smo se sa Jelenom, zahvalili joj na srdačnom gostoprimstvu i poželeli da se što pre ponovo sunčamo pored Ribnice. Krenuli smo malo posle deset. Na jedanaestom kilometru smo naišli na nov asfalt, pa dadosmo pun gas po pedalama.

Kod trinaestog kilometra treba skrenuti desno ka Divcima, pa nastaviti pored benzinske pumpe. Put odatle postaje sve zanimljiviji, jer nailazimo na blage nizbrdice i uzbrdice, kao kakve tobogane. Sa desne strane se vidi Kolubara i Lajkovačka pruga. Kod mesta Slovac treba skrenuti levo, ka Ubu. Na jednom usponu bila je kocka, ali u dobrom stanju i bez rupa. Kod Uba smo opet naišli na kocku, takođe dobru (sa nekoliko zakrpa). Na ulasku u Ub je i velika nizbrdica. Prošli smo kroz centar, mada Dragan reče da postoji i obilaznica sa desne strane. Približavajući se Ubu, kao da smo išli ka nevremenu na severu. Na momente su oblaci pravili senku, štiteći nas od sunca. Nekakva retka kišica nas je povremeno "fajtala" i osvežavala sitnim kapima. Slab vetar je duvao ka nama, ali nam nije mnogo smetao.

Nastavili smo bez stajanja kroz romsko naselje ka Obrenovcu. Klinci su trčali i vikali za nama: "Eeeeeeeejjjj!!!!!!!". Vozeći kroz kolubarska sela, na jednom delu puta smo dugo bili sami na putu, pre nego što su naišli prvi automobili. Lepo smo izbegli gužvu na Ibarskoj magistrali.

Malo posle pola jedan stigosmo u Obrenovac i stadosmo kod česme, na 58,6km od Jelenine vikendice, odnosno posle 2 sata i jedanaest minuta efektivne vožnje.

Pojedosmo po bananu i po pola "Bonžite" i napismo se hladne vode sa česme u parku. Ova česma podignuta je 1904. godine, u spomen 100 godišnjice škole Obrenovačke, Zabreške i Zvečanske, uz pomoć roditelja i građana opštine Obrenovac. Odmah preko puta česme je "Varoško opštinsko kupatilo sa mineralnom vodom".

Nastavili smo vožnju u jedan sat a kod Umke smo, da izbegnemo gužvu, skrenuli na stari obrenovački put koji vodi u pravcu Ade. Puni kondicije i sa viškom kiseonika i krvnih zrnaca, vozili smo kao u finišu kakve trke. Na Adi smo bili u 13:50, ili posle 3 časa efektivne vožnje, na 88km od vikendice. Prosek je bio 27km/h. Svratili smo do Cece i tamo zatekli lenje adadžije kako pijuckaju sokove i leškare na suncu ili u hladovini. Kad sam sabrao kilometražu, izračunao sam da smo, što vozeći što gurajući bicikle, prešli 320km.