|
17.
jun '99.
Danas nekih sat vremena pre dogovorenog početka vožnje u 15h, meteorolozi su najavili nevreme. Međutim, dan je do tog trenutka bio idealan, i bilo je pomalo glupo ponovo odustajati u poslednji čas (a i intuicija je govorila da će to biti samo letnji pljusak koji ne može predugo da traje). Tako se nešto iza 15h nađosmo na Adi Jone, Jokanovicm i ja.
Krenusmo malo žešćim tempom od oko 30 km/h (ja sam kriv za tu "pakost", izvinjavam se, nešto me ponelo), i već posle 8 km na raskrsnici za Železnik dalo se videti da se jokanovicm ne buni verovatno zato što je jako lepo vaspitan momak. Moja ponuda da malo olabavimo tempo prihvaćena je bez ustezanja, pa bih svakome ko krene sa nama i zaključi da smo se malo zalaufali sugerisao da se slobodno odmah pobuni, da se ne pravi heroj (čisto da bi mu čitav tok vožnje protekao u znaku bezgraničnog užitka). Siđosmo mi tako sa autostrade i prođosmo kroz Ostružničke sokake, kad ono, na izlasku iz mesta, čeka nas glavna "zabava" dana - blato na putu kakvo bi rado iznajmili za slikanje Camel Trophy postera :) Ja se tog puta sećam iz suvih dana, i sećam ga se kao u celosti asfaltnog (mada bi mogao da bude i malo manje rupičast). Danas na njemu mestimično nikako nije bilo moguće dokazati njegovu asfaltnu prirodu. Pretpostavljam da je vojska sa kampovanja u obližnjoj šumi na put nanela zemlju, i onda fali samo jedna provala oblaka da počne žurka... Do trenutka kada smo stigli do raskrsnice sa pravcem (inače, mnogo čistijim) Sremčica-Moštanica, sva tri bicikla su u potpunosti promenila svoju izvornu boju (kao i donji delovi naših tela). Da nas je neko u tom trenutku video, sigurno bi nam se divio kao mountain bajkerima bez straha i mane, do guše u blatu kako priliči extreme poklonicima dotičnog fetiša :) Međutim, po završetku blata, Jokanovicm-a čeka nova etapa "vatrenog krštenja" - uspon ka Sremčici, ne mnogo dug, ali poprilično oštar. Uz malu pauzu na pola puta, i to smo preživeli. Of course, what goes up, must come down, pa je ubrzo usledio nagradni spust od jedno 6-7 km do Železnika, i još 8 km Obrenovačkim putem do Ade. Sveukupno nekih 35 km vožnje kroz živopisne predele južnog oboda Beograda, tokom kojih smo imali prilike da uživamo u svim oblicima Šumadijske flore, u dinamičnoj i raznovrsnoj vožnji. A za Marka prava mera, da je bio koji kilometar više, ne bi valjalo. Za početak više nego dovoljno, svaka čast. Pošto je bilo neprimereno onakve grudve blata uvesti u grad, svratismo opet na Adu da ih umočimo u jezero. Jezero je odradilo svoj deo posla za desetku, a temperatura vode je prosto preklinjala da se čitavom masom uronimo u dotično, čemu smo ipak odoleli, jer se bližio mrak. Obavivši higijenske radnje primetismo da se potpuno razvedrilo, i da je kao stvoreno za neku noćnu vožnju. Baš me zanima kako bi oni kamperi na koje smo naleteli tamo iza Ostružnice odreagovali da u ponoć kroz mrkli mrak protutnji nekoliko (blatnjavih) bajkova sa Cat Eye halogenim reflektorima? :) Do grada smo pedalali svi zajedno, Jokanovicm ode preko Brankovog mosta kući, a Jone i ja smo u idiličnoj atmosferi Dunavskog keja u sumrak razmatrali detalje vožnje do Srebrnog jezera.
|
Crno
nebo kao definitivan znak da nas u roku od nekoliko minuta čeka provala
oblaka brzo nam je rešilo nedoumice, spasivši nas zaticanja na pola
puta do najbližeg prigradskog naselja usred kijameta. Našli smo zaklon
na Adi, sačekali da sve prođe, čeznutljivo gledajući prema istoku i
lažući sebe da će se koliko odmah razvedriti. Onda smo krenuli u krug
oko jezera kada nam se učinilo da se stišava, da bismo se vrlo brzo
predomislili i otpratili ostatak kiše sa lepšeg mesta. Napokon, bilo
je tmurno i suvo, nekih 17:20, i trebalo je smisliti hoćemo li da vozimo
ili da se razilazimo. Rešili smo da izvezemo jedan skromniji krug koji
ima nekih 30-40 km (od Ade gledano), novim Obrenovačkim putem do Ostružnice,
onda šumskim putem do Sremčice, i natrag preko Železnika do Ade. |
 |