| 20. jun '99. Prva prava posleratna... Kosmaj
-*-
Jokanovicm: .to dvesic: posto i ja idem sa nbgd-a mogli da se nadjemo negde blize? (isped Brankovog mosta ili Gazele)
Može. Stanica 17.-ce, 601-ce itd. ispred Gazele, kod Sava Centra? Vreme 9.10 - 9.20 ? U 9.20 nastavljam ka Banjici ... (Što se prepoznavanja tiče, razdrndani plavi Unis i teget programer :)
-*- A posle povratka smo pisali ovako: Jone: Njih dvoje, Jokanović, Saša i ja smo u jednoj laganoj, ali zaista prijatnoj vožnji (uz jedno krpljenje gume, koje se pretvorilo u društveni događaj pored puta) stigli do odvajanja za jezero na Trešnji. Nažalost, ka jezeru se nije moglo zbog vojske - zaista je šteta da napor da se dođe do tog cilja nije mogao da bude adekvatno nagrađen. (Ili možda jeste? Da li ste, pošto smo Saša i ja otišli, ipak uspeli da se probijete?) Dvesica nisam video u Jajincima gde sam se sreo sa grupom (izmena u poslednji čas). Nisam ga video ni na putu do Avale, ni na putu od Avale do Trešnje. Ustvari, Dvesica niko nije video posle početka vožnje ;) Oni koji su ga videli, potvrdili su mi da Dvesic zaista postoji i da zaista vozi plavi "Unis", mada je oko brzina vođena žestoka rasprava. Neki su tvrdili da ima pet-šest brzina, neki da ima deset i nešto malo jače, neki su tvrdili tu nema nikakvih brzina, da on ne vozi plavi "Unis", da to i nije Dvesic nego tip koji se tako samo predstavlja, te da on uopšte i nije ispred nas, nego iza nas. Nagađali smo gde je otišao, da li se negde izgubio, gledali smo u sve jendeke pored puta koji su iole obećavali - ništa. Rekao sam Maksi da sam dolazeći na Trošarinu video tipa na plavom sportskom biciklu koji odgovara opisu, i koji je imao volan obavijen crvenom trakom. Maksa je, penjući se uz jednu uzbrdicu, izjavio kako ne veruje da je to bio Dvesic, niti da je, uostalom, to na volanu bila crvena traka - nego da je to morao biti jezik tog tipa. Kako god okreneš - potpuna misterija, koja me je mučila sve do Kosmaja. A onda smo Saša i ja, na početku uspona na vrh, sreli deo grupe koji nam je odmah na startu pobegao, i koji se već spuštao - jedno doobro trkačko pedaralo (powered by Dragan Stanković - Stanke), jedan ženstveni pink krš-MTB koji je ženstven ne samo zato što je pink, nego i zato što je ram ženski (powered by Rade, moj drugar iz Železničara, alpinista i, kako se pokazalo, uspešan otimač ženstvenih-krš MTB-ova od svoje žene, te sasvim uspešan vozač imenovanog inventara). Treći je bio Stanketov drug, Mita Trifunović, upoznasmo se tog dana. A, jah... bio je tu i četvrti čovek, jedan tip na plavom "Unisu" (mada ne baš sasvim plavom), sa deset brzina (mada ne baš sa deset), koji mi se predstavio kao "Dvesic" (mada ne baš tako) i koji je, lepo, u svojoj prvoj dužoj vožnji (jesam li dobro razumeo?) izašao na vrh Kosmaja i prešao tog dana nekih 130km. Šaljite čestitke :) Na povratku je bilo udarnički. Ostali su sačekali Sašu i mene da se popnemo i vratimo, pa smo onda mi sa MTB-ovima i Dvesic sa "Unisom" (mada to i nije bio "Unis") sa puno volje krenuli u jurnjavu za onim doobrim trkačkim biciklom, koji je diktirao tempo. Okrenuli smo leđa Kosmaju koji je u nedelju bio veličanstven: sjajno zelen, bez automobila i bez gužve na vrhu, dok su urlici i rika ptica parali inače gustu tišinu. Kakva zamena za sirene iz aprila i maja... Tempo je bio oštar ali se grupa nije razvukla, i brzo smo preko Slavkovice i Beljine stigli u Barajevo, do česme i hlada za izležavanje. Ovo je bila vožnja onom istom trasom kojom smo prošle godine vozili sa Dnikolićem i njegovim drugom Banetom zvanim "Lepinja-Sa-Kajmakom" (za objašnjenje vidi arhivu grupe) - samo smo sada išli obrnutim smerom. Na Ibarskoj smo se rastali sa Dvesicem (mada to i nije bio Dvesic) i krenuli preko Velike Moštanice, ka Umci. Na ulazu u Moštanicu ima jedna strrrašna prodavnica. Ograđeno dvorište, uvučena kućica sa radnjicom, ispred trava, drvo i drvena deluhe klub-garnitura: klupa u obliku slova "P" ćirilicom, koja se korišćenjem priloženog automobilskog sica može pretvoriti u slovo "P" latinicom. Volim ovo mesto koje svojom arhtekturom i atmosferom dostiže najprefinjenije i najviše domete "sedim-ispred-piljarice-pijem-pivo-jedem-leba-i-salamu" filozofije terenskog uništavanja piva, tako da sam dotično i ovog puta, sa pobožnom posvećenošću, upraznio (pređašnje od "upražnjavati"). Za salamu me je sramota da priznam ;) E posle smo već nekako stigli i do Radeta u Umku. Društvo se tu opet smanjilo, prvi put shvatismo da je provod pri kraju. Saša, Dragan i ja produžismo starim Obrenovačkim putem ka Adi. Nisko sunce, zlatno svetlo, duge senke, mirna reka na levoj strani, dobro došla svežina kasnog popodneva. Vetrić ćarlija, još nije utihnuo veseli ptičiji cvrkut, nestašni zraci svetlosti igraju po isprevrtanim i spaljenim oklopnim transporterima policije u servisnom depou, potom se radoznalo zavlače u razigranu gomilu pocrnelog građevinskog materijala iz koje viri pokoji nestašni zid. Neočešljane vrbe udvaraju se srebrnastoj vodi, koka zamišljeno čeprka po dvorištu, deca u šarenim majicama veselo se igraju na ivici kratera prečnika petnaestak metara. Dim!
Maksa: >> pre par nedelja sela na sveže kupljeni MTB a već je, eto, "Par nedelja" je u ovom slučaju 8 dana, a ako se zanemari sitno vozikanje po Kališu, Dunavskom Cvetu i Ušću, jedina veća relacija koju smo prešli je onomad onih 25 km sa tobom i Jasnom. >> stigla do Trešnje i prevezla do tamo i nazad (i nazad, jel' tako? ;) nekih 65km. I nazad, i nazad. Postoji tu jedna zgodna stvar. Svaki put kada sam mislio da ću da crknem na uzbrdici, ili je naišla nizbrdica, ili mi se zapleo jezik u lanac, ili je ona poželela da se odmori (poželeo sam i ja, al' nije fora da ja kukam), tako da sam te pauze koristio da se izduvam i skupim snagu koja je bila mnogo potrebnija meni nego njoj, a pri tome nisam skoro nijednom propustio da se upustim u macho po**ebavanja u stilu "šta, opet se odmaraš, daaaaj...". Muškarci su gadne svinje. >> A kako ste se vas troje proveli na povratku? E, ovo je priča u priči, a u isto vreme odgovor na pitanje "da li ste se probili do jezera na Trešnji?". Pošto ste vi produžili, zaputismo se mi dole onim putićem ka jezeru ništa ne sluteći. Pedalamo mi nonšalantno & nehajno nizbrdo, kad 30 metara niže iz grmlja iskoči vojnik (graničar ;), i bez upozorenja ispali KA NAMA tri kratka rafala, a pola sekunde kasnije je po nama sa desnog boka počeo da deluje i mitraljez 7.9 mm iz obližnjeg gnezda sakrivenog u šumi. Mačiji refleksi su učinili svoje i ja sam se bacio na zemlju a u letu sam povukao Branu i Marka za sobom štiteći ih pritom telom (Marko, potvrdi). Munjevitom Quakeolikom akcijom sam savladao vojnika (preskočiću detaljan opis elegantnog okreta na peti i kružnog udaraca nogom), neutralisao mitraljesko gnezdo, a od preživelog pomoćnika nišandžije sam izvukao podatak da je pristup jezeru zabranjen, i da ne bi smeli ni tu gore da se zadržavamo. Zahvaljujući intervenciji Majkla Džesija Džeksona ovog sam oslobodio, a mi smo posedeli tu još 5 min., i zaputili se nazad. Tako vam je to bilo, ne zvao se ja Zoki. Marko, potvrdi. Sad bez zezanja, ovo putovanjce mi je ispunilo jedan trip koji gajim godinama, može se reći i decenijama, a to je da svratim u dečije odmaralište na Šupljoj Steni i vidim na šta to liči 20 godina posle. Spustili smo se do odmarališta neometano, doduše prošli smo pored nekih čudnih velikih (par metara) SMB kapsula sa ruskim oznakama i natpisima (ne zezam se). Bio sam šokiran koliko se sve tamo smanjilo! ;) Mesto je sada zapušteno i zaraslo, redovi drvenih klupa u hladovini su nestali, a po bazenima plivaju žabe. Svejedno, slike su navrle (ja 70, brana 74, Marko 79 godište, s tim da njemu slike verovatno nisu navirale, pošto nikad nije bio na Šupljoj Steni). U neko doba pojavi se iz odmarališta tip u civilu, i zapita nas šta nam treba, napomenuvši da je to sada, citiram, Vojni Objekat, završen citat. Rekosmo - ništa, došli smo samo da vidimo kako ovo sada izgleda pošto smo tu u jednom trenutku kao klinci boravili sa školom. Tu se on malo kao raskravi i nestade u odmaralištu. Vratio se posle 5 min. totalno raskravljen i pitao nas da li želimo da vidimo odmaralište u kome smo bili. Mi oduševljeno prihvatimo i uđemo unutra. Navire još sećanja (slike: dečija igranka, graja 8-godišnjaka i zvuk Srebrnih Krila ;) - vreme bez briga, kompjutera, Slobe i razmišljanja o emigraciji. Na kraju se ispostavi da je tip koji čuva to mesto išao u moju osnovnu školu i da, iako je stariji 15 god., imamo neke zajedničke profesore itd. itd. .. na kraju nam se izvinjavao što nema sokova i kafe, i pozvao nas da obavezno opet svratimo kada se budemo vozili tuda. Stigosmo kući sretno i bez posledica, osim što sam ja mestimično gadno izgoreo od sunca (budala je odbila da se namaže, "slušaj Branislava, ti se maži, ja ne moram, imam pigmenta", (c) Milan Maksimović '99), i što već drugi dan imamo mali problem sa penjanjem uz stepenice. Sve u svemu, srećni smo i zadovoljni, i hvalimo se sa naših patetičnih 65km (Dim!) svakome ko ima nesreću da mora da nas sluša. Ka' ćemo opet?
Jone: Ovo je samo još jedan dokaz da svako ko vodi zdrav život i eventualno se tu i tamo bavi sportom, može brzo i lako da napreduje u biciklizmu. (Za one koji ne znaju, Maksina devojka je prvak Srbije u bacanju kugle). ::: Navire još sećanja (slike: dečija igranka, graja
8-godišnjaka U tom uzrastu sam ja boravio u Pionirskom gradu, i nama su stalno puštali Marš na Drinu... hebiga, takvo je vreme bilo - obnova i izgradnja konačno u završnom stadijumu, štafeta, pioniri, i tako to. Posle je, zaista, bila ta privremena faza sa Srebrnim Krilima, a sada deci u odmaralištima opet puštaju Marš na Drinu, obnova i izgradnja su opet u punom jeku. Prava muzika i prave situacije nikada ne prolaze, nego se samo vrte u krug ;) ::: "slušaj Branislava, ti se maži, ja ne
moram, imam pigmenta", Eh, pre polaska na izlet neophodno je prekontrolisati bicikl i pogledati da li su rezervna guma, alat i pigment spakovani. Ukoliko se, pak, u nekoj nezavidnoj situaciji (na primer: pusti planinski put, prvi sumrak) utvrdi da se ostalo bez pigmenta, treba smireno sačekati da se pojavi prvi namernik i onda ga pristojno zamoliti da ustupi svoj pigment: "Dobro veče, molim Vas mogu li dobiti Vaš pigment, vrlo mi je potreban?" ::: Ka' ćemo opet? Uskoro - Dim!
Kenza:
Maksa: Bar koliko i moja nindža akcija kod Trešnje. ;) |
Jutro
je počelo razmenom mejlova u poslednji čas - potrebna je neka vrsta
umetnosti i dosta sreće da bi se ljudi koji se znaju samo preko monitora,
potrefili i van cyber sveta ;) |
 |