11. septembar 1999.

Ekstremna romantika u okolini Sremskih Karlovaca

Priča o prijatnom danu provedenom u bliskom... izuzetno bliskom kontaktu sa prirodom
i uzdržanom... izuzetno uzdržanom kontaktu sa Karlovcima.

tekst i fotografije: Jone

Kad sam se sa novim članom naše mailing liste Milanom Borićem dogovorio da napravimo izlet biciklima po Sremskim Karlovcima i okolini, sa prevozom do tamo i nazad vozom "Romantika", bilo mi je jasno da će to biti prijatno proveden dan. Bio je ovo i prvi bajkerski izlet vozom "Romantika" koji je počeo da saobraća kratko vreme pre našeg puta.

Kuda voziti? Kad su Karlovci polazna tačka, i kad je ekipa koja kreće muško-ženska, i kad su dame raspoložene za prijatnu vožnjicu a ne za nekakva naporna maltretiranja, i kad se ima pola dana za izlet, i kad treba odvojiti vreme i za tako sjajno mesto kao što su Karlovci, onda se kao očigledan izbor nameće vožnja do Stražilova, potom kroz šumu do izlaska na put za Iriški Venac, onda spust natrag u Karlovce uz usputno skretanje do manastira Velika Remeta. Dvadeset i kusur kilometara - šta bolje da se traži za prijatan početno-rekreativni i prijateljsko-ćaskajući izlet? Jedini problem je predstavljalo to što nisam znao kako izgledaju ona 2-3 kilometra šumske staze od Stražilova do puta za Iriški venac. Zato je tu bio naš stručnjak za Frušku Goru, .

Upitao sam ga kako to tamo izgleda i dobio odgovor da je fino. Onda sam to i napisao na listi:

Zaista je ponekad lako praviti izlete, sve se slaže i uklapa samo od sebe. Trebalo je samo staviti još jedno "Dim!" na kraj one poruke, čime sam savesno obavio poslednju formalnost pred polazak.

I tako smo Snežana i Milan, Buca i Sandra, i Jasna i ja krenuli po izvanrednom danu, prvom takvom posle dužeg perioda lošijeg vremena. Bio je to jedan od onih izleta na koje se u idealnom slučaju kreće sa belim biciklom "holandezom" ispod, sa pletenom korpom za piknik pozadi, sa kariranim stolnjakom, flašom vina i čašama unutra, sa šeširima sa trakama odozgo, sa ustima punim francuskih rečenica napred. No, kako smo mi ovde ipak na poratnom Balkanu, oprema se sastojala od dva mauntina i dva trkačka bicikla, sendviča u rančevima ili torbicama, i mnogo dobre volje.

"Romantika" je antikvitetni voz sa parnom lokomotovom koji svake subote do kraja oktobra rano ujutro kreće za Karlovce sa beogradske železničke stanice, a iz Karlovaca se vraća kasno popodne. Vagoni, šest komada, su u istom stilu kao i lokomotiva: časne starine, obnovljene i lepo sređene. Mašinovođa i njegovo društvo nisu ni obnavljani ni sređivani, ali ipak izgledaju kao lumpenproleteri u jeku engleske industrijske revolucije iz prošlog veka, kao ekipa koja samo čeka jednog malog ćelavog sa šiljatom bradicom i jednog krupnijeg sa bradurinom, da im usade u glave ideje o buđenju radničke klase.

Kad je o klasama reč, postoji i vagon prve klase, za koji se ne plaća doplata - oni koji prvi dođu mogu da zauzmu mesta u kutijici obloženoj plišem, sa sedištima debelo tapaciranim i obloženim ružičastim plišem. U vozu postoji i bife, cene su neočekivano skromne. Povratna karta košta 60 dinara, uračunat je prevoz jednog bicikla po osobi, čuvanje bicikala na stanici u Karlovcima i obilazak Karlovaca sa vodičem. Dakle, lepo.

U Karlovcima su se putnici podelili u dve grupe jer se ispostavilo da postoje čak dva vodiča. Ustvari, u tri grupe: mi smo bili jedina ekipa sa biciklima, i odmah smo krenuli na Stražilovo. Obilazak Karlovaca smo planirali za povratak, kad ne bude gužve.

Do izletišta se asfaltni put blago penje i završava se tačno ispred restorana sa velikom lepom terasom na kojoj se toga jutra naveliko recitovala poezija - beše jedan pesnički skup tamo. Slušali smo neko vreme, onda krenuli širokom šumskom stazom po kojoj se moglo voziti i biciklima sa tankim gumama. Ne daleko, ipak: tu i tamo smo na senovitim mestima počeli da nailazimo na blato zaostalo od nedavnih kiša. Zato se moralo sve češće silaziti i obilaziti okolo. Uskoro je postalo jasno da od vožnje neće biti ništa, no na to smo i računali.

Nekoliko stotina metara od restorana staza se odvojila od potoka i krenula na levo, strmo naviše. Nisam se dao zbuniti: mi je, naime, rekao da su on i Voja par nedelja ranije krenuli upravo tom stazom i silno se izlomatali dok nisu izašli na put za Iriški venac. Posle su im neki objasnili da je "trebalo da se drže potoka, i sve bi bilo u redu". Tako smo se mi upustili u to... držanje za potok. A potok je, što smo dalje odmicali, postajao sve nervozniji. Osećao nas je na sebi i najpre je počeo da se meškolji, onda je usplahireno cupkao, na kraju je počeo da se propinje kao divlje konjče. Ali nije bilo opasnosti da nas zbaci sa sebe: kako smo napredovali tako su njegove strane postajale sve više i sve strmije, pa se sa biciklima nigde drugo nije moglo osim napred ili nazad.

Toliko puno sportskog, neukrotivog srca i tako jaku ličnost u fizički onako slabašnom potoku bilo je zaista ushićujuće videti, pa je Sandra počela da ispušta prve usklike oduševljenja. U to vreme već ni guranje nije dolazilo u obzir; počeli smo da nosimo bicikle preko kamenih stepenica u koritu, pokušavajući da pri tome ostanemo suvih nogu. No prve blatne mrlje uskoro su se pojavile na patikama.

Postajalo je sve mračnije, bili smo duboko u šumi i duboko u useku koji je načinio potok. Nailazili smo na sve veće nanose granja preko kojih je voda nanela zemlju i šljunak i tako načinila stepenice, ponegde visoke po par metara. Uz njih se trebalo penjati provlačeći se zajedno sa biciklima kroz gusto granje, korenje i oborena stabla; potom je obično sledilo prolaženje kroz nanose blata. Sandrini uzvici odobravanja su postajali sve glasniji.

Počeli smo da koristimo sistem po kome bi se neko od muškaraca najpre popeo na stepenicu, onda bi mu ostali dodavali bicikle, i na kraju bi se i sami ispentravali naviše. Sa zahvalnošću sam mislio na obaveštenja koja sam dobio pred polazak, ježeći se od pomisli na to kako su se ona dvojica mučila po šumskom putu na koji su greškom otišli umesto da krenu potokom.

Posebno uživanje su predstavljala sve češća mesta na kojima se korito račvalo na dva dela, oba podjednako uzana (i sve uža), oba podjednako blatnjava i strma, tako da je bilo teško odlučiti se kojim da se razdragano krene.

Sandra je veselo čistila blato sa jedne patike, ali je zadovoljno prestala kad joj se druga napunila vodom. Onda je ushićeno pipkala tu drugu patiku, a bicikl joj je za to vreme srećom ponovo pao u potok.

Buca je bio zauzet pokušajima da na kamenju izgrebe svog novog "Pežoa", ali je i on nalazio vremena da se sa merakom nasloni na poneku trulu granu i polomi je, i da onda skromno i nenametljivo, prema svojim mogućnostima i u krugu porodice i prijatelja, padne u blato.

Milan je imao malo vremena da gustira jedinstveni doživljaj jer je bio zauzet pomažući damama oko nošenja, guranja i i iznošenja bicikala. Kad to nije radio, učtivo je zapitkivao da li se približavamo nekom definisanom cilju.

Snežana je bila prijatno iznenađena razvojem situacije.

Trkački bicikli su sjajno izgledali u onom okruženju.

Jasna je navikla na mene.

Bilo je očigledno da svi uživaju, pa sam se i ja opustio i počeo da u punoj meri upijam vlagu. "Naravno da treba nastaviti potokom", odgovarao sam na sve češća ležerna pitanja: klapa se, naime, bila pomalo uplašila da ćemo se u nekom trenutku ipak vratiti ili izaći na neku, fuj, stazu. Ni govora, mi je sve tačno objasnio i nije bilo opasnosti da bilo šta propustimo. S obzirom da smo sada svi uglavnom imali bicikle na ramenima, povremeno sam okretao prednji točak da se merač ne bi ulenjio, i da bi pokazivao tačnu kilometražu. Prošlo je oko sat i po i bili smo prešli sjajnih kilometar i po, polovinu od onih tri kilometra.

Sandrini urlici ispunjavali su šumu. Tolika opčinjenost prirodom je bila fascinirajuća. Već nekoliko puta je oduševljeno bacala bicikl u vodu, mada je on i sam od sebe padao na stenje a ona znatiželjno u podvodne rupe (tzv. "prijatnice"). Buca se u tim momentima spremao da je sa par velikih kamenova razneženo upozna sa osnovnim postulatima petrologije. Sada je i Snežana povremeno dospevala u stanje nepokretnog, zadivljenog ćutanja i duboke kontemplacije. Potom bi upotrebila neki od prigodnih izraza iz tibetanske budističke (narodne?) tradicije i zadovoljno krenula da se penje na novu stepenicu. Posle još jednog račvanja nasmejano smo se dogovorili da Milan i ja krenemo u izvidnicu-radosnicu, a da ostatak ekipe raspevano sačeka. Blaženo smo odabrali jedno još strmije odvajanje, no na sreću veoma usko i blatnjavo, i kroz nove količine dragocenog granja krenuli uzbrdo. Posle oko četrdeset minuta veselog puzanja uz travom i koprivama zaraslu stranu, lucidnog vraćanja do korita i provlačenja njime, te na kraju sjajnog puzanja uz travom i koprivama zaraslu suprotnu stranu, izašli smo na ravniji teren, konačno i na put.

Sandra uživa u okolini, ushićeni usklik se upravo oteo sa njenih usana

Na železničkoj stanici smo se pozdravili sa ljubaznim osobljem (ima njih poprilično, behu tu čak i devojke-domaćice u elegantnim službenim uniformama) a onda shvatilli da nam se još ne rastaje.

Nova biciklistička staza, čak i onako tipično srpski nesavršena i nedovršena kakvom su je napravili, promenila je mnoge stvari i otvorila nam taj (ključni) deo obale. Kad se bolje razmisli, ona je prvi masovnji proboj građana Beograda na reku, na frontu između Brankovog mosta i Sajma. To je konačno spajanje Zelene transverzale ;) od Dorćola do Ade, prvo osvajanje položaja i ukopavanje u rovove koje će omogućiti konačnu pobedu nad železničkim kolosecima, radionicama, skladištima, nad kršem "Beogradskog bagerskog", "Ivana Milutinovića" i ostalih dosadašnjih uskraćivača reke. Nove šanse rađaju nove ideje: umesto da se raziđemo kućama, sada smo sa železničke stanice otišli do autobuske, odatle izašli na stazu, i sa neizmernim zadovoljstvom se kroz topli i rumeni sumrak odvezli do "Stenke".

U atmosferi vikanja, smejanja, prijatne gužve za stolom i blentave ošamućenosti pivom, do kasno uveče smo razmatrali, analizirali, i gustirali detalje dnevnih doživljaja. U načelu smo se dogovoril da stvar ponovimo (jel' tako?), ali smo se složili da sledećeg puta nema smisla nositi točkove bicikala - biće dovoljno ono ostalo. Mada su mogućnosti još mnogo veće: put uz onaj potok se može preći i sa velikim koferima punim knjiga odnosno fasadnih cigli, ili sa trpezarijskom garniturom od hrastovog drveta na leđima. A plastični burići napunjeni vodom? A džakovi sa cementom? Felne od šlepera? Samo je nebo granica...

Neki su unapred poručili da to sve i nije bilo baš tako kao što ću ja napisati. (Tokom nedelje je bilo interesovanja za fazu u kojoj se nalazi ovaj tekst, pokušaja da se sazna kako on tačno izgleda, i uvijenih pretnji koje su imale za cilj da u meni izazovu diskretnu potrebu za autocenzurom.)

Na povratku kući, onako kako to već sudbina ume da izaranžira, u mraku kod Hipodroma sretosmo koji se upravo vraćao sa vožnje do Kosmaja. Tako smo imali sjajnu priliku da mu prenesemo naše utiske sa izleta dok su još bili maksimalno sveži.

Ostalo je još da se ispišu preporuke:
- ako vam devojka/žena/mladić/muž dosađuje kako je (ga) nikuda ne vodite,
   odvedite je (ga) na turu kroz stražilovački potok: bićete mirni neko vreme;
- ako vezu tek planirate, povedite potencijalnog partnera na ovu turu: bolje da odmah
   znate na čemu ste, nego posle kad je obično već kasno;
- ako ste karijerista, povedite šefa na ovu turu;
- ako ste depresivni, povedite sebe na ovu turu: poboljšanje stanja je garantovano.

A naročito ovu turu preporučujemo Dragoslavu.

Dim!