27-29. avgust '99

Kako smo ukebali crnog konja

Tekst: Dragoslav
Fotografije: Dragoslav & Voja

Za sajt priredio: Jone

Kafić u Jazku

Dalje nas je put vodio preko Bečmena, Karlovčića... ka Pećincima, a odatle na Rumu (ovaj put je jako dobar po mom mišljenju, jer nije prometan). Potom smo stigli do Jazka. Usput smo se samo dva puta zaustavljali - u jednom selu pre Pećinaca, i u Rumi. Aktivno smo vozili nešto oko četiri sata, što i nije tako loše s obzirom ko je vozio.

U Jazku smo seli u jedan interesantan kafić da malo predahnemo pa smo odatle otišli u manastir, što nam je i bio jedan od ciljeva obilazaka na Fruškoj Gori. Odatle smo se odvezli prema Vrdniku, koji je na jedno tri kilometra odatle - pola uzbrdo, pola nizbrdo. Tamo se nismo zadrzavali, a nismo ni obišli manastir pošto je već bilo kasno, nego smo nastavili put Brankovca. Do Zmajevca je bilo malo napornije, što bi se reklo uglavnom smo gurali bicikle. U odmaralište smo stigli nesto posle osam tako da nismo promašili večeru i pivo. Sreća naša što niko nije znao da li u Zmajevcu sviraju cigani, tako da nismo hteli da rizikujemo odlazak i povratak onako umorni, već smo legli.

Sutradan smo posle doručka krenuli letnjim putem koji polazi od Brankovca nizbrdo ka Beočinu. Bilo je suvo vreme pa je moglo da se vozi. Uopšte smo imali sjajno vreme - sunčano, ali ne pretoplo. Posle četiri kilometra vožnje smo naišli na manastir, posetili ga i malo se odmorili.

Iza sela Beočin (tu je već asfalt) naišli smo na neki stari dvorac gde smo se malo zadržali. Dvorac je prelep, samo jako zapušten. Odatle smo izašli na Dunav i svratili u jednu kafanu na obali. Osim vožnje bicikla, cilj putovanja su nam bili manastiri i kafane, što nisam na početku napisao, a podrazumeva se i priroda.

Dalje smo vozili ka Rakovcu, sledećem manastiru, i prošli dve lepe kafane, ali zbog vremenskog tesnaca nismo mogli da i tamo malo uživamo. U manastiru smo zatekli venčanje tako da nismo mogli da više komuniciramo sa monahnjama.

Hteli smo da obiđemo i jednu crkvu-isposnicu koja pripada manastiru, a koja je u jednoj pećini, kilometar-
dva iznad manastira, ali i to je ostalo za sledeći put, kao i manastir Vrdnik i kupanje u banjskoj vodi.

Na putu ka Zmajevcu nas je sačekao uspon od par kilometara, na kome smo morali da guramo. Pred Brankovcem je Voji pukao jedan zupčanik na srednjem pogonu i on je tu poludeo. Mislim da mu je to bila Božja kazna zato što mi je večito prebacivao da idem sa neispravnim bicilom, da sam lenj da ga sredim itd. Posle ručka smo malo doterali bicikle, skinuli polomljeni zupčanik, napumpali gume i krenuli put Iriškog Venca. Nismo mnogo odmakli već smo stali, jer je oko nas bilo dosta kupina tako da smo jedno pola sata žvakali, a ja sam se bio zabrinuo za Voju - da ne pukne, koliko ih je ždrao. Onda smo opet napravili pauzu, ovog puta u Zmajevcu, gde smo od vlasnika saznali da su cigani svirali prethodne večeri. Ovo je Voju dodatno razočaralo, ali bolje je što nismo dolazili na muziku - to je spaslo naš poduhvat i omogućilo da nastavimo vožnju. Na spustu sa Venca ka Irigu naišli smo na jedog domaćina što prodaje vino, tako da smo se malo opskrbili (mi se usput dopingujemo vinom). Tu smo samo tokom probanja popili skoro litru.

Prvi nagoveštaj jeseni

Voznja po mesečini je bila pravi ugođaj, a posebno stoga što smo sve vreme vozili nizbrdo. U Karlovce smo stigli kasno. Večerali smo u nekom restorančiću gde je bilo dosta piletine, tako da se i Voja malo primirio. Odatle smo nastavili za Stražilovo, gde smo i noćili. Ujutru smo doručkovali u prelepom ambijentu i krenuli šumskom stazom koja uz potok vodi ka putu, da bi nastavili dalje ka Krušedolu. Na nekom delu te staze smo skrenuli, i posle napornog penjanja izašli na asfalt, posle otrilike jednog sata pešačenja i guranja bicikala (vidi sliku dole). Kod Krušedola smo napravili malo veću pauzu, srećni što smo relativno brzo stigli. Dalje nas je put vodio preko Maradika, ka Beškoj i Krčedinu. Često smo se okretali i gledali kako Fruška Gora polako nestaje sa vidika. Put je bio lep, mada je meni smetala kocka koja se mestimično pojavljivala.

Od Krčedina ka Slankamenu ima jedna loša deonica od oko pet kilometara tucanika. Taj deo lošeg puta nam je prošao relativno bezbolno zbog okolnih voćnjaka, gde smo nalazili okrepljenje u jabukama, šljivama, a pogotovu nektarinama. U Slankamenu smo obišli staru crkvu, koju je po predanju zidao Zmaj Ognjeni Vuk (samo obišli, pošto nije bila otvorena). A onda smo se spustili na Dunav i u jednom restoranu na obali jeli riblju čorbu koju ću uvek pamtiti, a verovatno i Voja, jer smo se obojica složili da bolju nismo jeli. Dobili smo veliku posudu iz koje smo sipali po tri puta (više nismo smeli jer nas je čekao put). Od Slankamena ka Surduku put je prelep. Ravno je, asfalt je nov, a ima i voćnjaka uz put, što je Voja opet koristio a ja više nisam mogao. I dalje ka Belegišu i Banovcima put je takođe ok. Put kroz potok iznad Stražilova

U Starim Banovcima smo se malo okrepili na jednom dunavskom splavu, pregovarajući sa nekima što su tu stali sa nekim vecim brodom da nas voze do Zemuna. Ljudi su išli na drugu stranu, tako da nam je pregovaranje propalo. Od Novih Banovaca smo skrenuli sa asfalta i išli nekim letnjim putem koji ide niz Dunav i izlazi negde izmedu Batajnice i Zemuna. Tu nas je već zatekao i mrak, tako da smo morali da guramo bicilke jedno četiri-pet kilometara, dok nismo došli do osvetljenog dela puta u blizini Zemuna (ovde je Voja totalno poludeo). Moja je preporuka, ako neko bude išao ovim putem, da od Banovaca sa biciklom uđe u autobus, jer više nema šta da se vidi, a jako je prometno.

Na rastanku smo popili po pivo na splavu Sv. Nikola, na zemunskom keju, razišli se kućama i živeli srećno i veselo do kraja svog života. Moj utisak o ovoj turi je vrlo povoljan, jedino što nam je uvek falilo malo više vremena, što se nama redovno dešava zbog velikog utrpavanja mesta koja bi želeli da obiđemo - a to su već naše organizacione slabosti (ili karakterna crta).

Dragoslav, septembar 1999.