|
15.
jun '99.
Sjajni opisi tura su me naterali da počnem da cunjam po okolini. Kako već rekoh, ovo je vrlo težak kraj za početnika. Ja inače barem pet godina nisam vozio bike duže od 2km, zadnje dve ipo godine nisam radio ništa teže fizički od hodanja do stanice GSB-a, i potpuno i apsolutno sam van kondicije. Sve to se počelo odražavati na izgledu, stomaku pretežno, a bogami i zdravlju, pa reših da se aktiviram. Stari UNIS petobrzinac kupljen pre 12 godina je potpuna olupina. Nema prednje kočnice (visi samo sajla), menjač polu-radi (neće da prebaci u petu brzinu), bandaši su totalno izrovani i izsavijani, pa zadnja kočnica em ne prijanja dobro em škripi užasno (paknovi su, cenim, otišli). Sedište je užasno, pa sam preko njega nalepio 10cm sunđera što je malo popravilo stvar (sa naglaskom na malo). LM, zadnja tri dana pred povratak u Beograd sam počeo da se vozikam na spomenutom kršu. Dve večeri sam išao jedinom ravnom trasom dužom od 5km, od Pirota preko sela Izvor do sela Krupac. Tamo i nazad nekih 14-15km, dovoljno da mi duša bude u nosu kada se vratim. Taj put je dosta uzan, od šiblja i žbunja pored puta se na nekim delovima ne vidi šta nadolazi te često ima nesreća, pa rekoh da probam nešto drugo. Malopre sam se vratio sa druge trase. Pored bolnice i sela Gnjilan zaputio sam se starim putem prema Beloj Palanci (gde je nekoliko dana išao sav saobraćaj kada su gađani mostovi na glavnom putu), pored sela Blato, Mali Suvodol, pa onda dalje do sela Ponor i Bele Palanke. Naravno, kondicija mi je takva da sam jedva stigao da prođem Mali Suvodol i da se prisetim da je Ponor iza dosta okuka, uspona i nizbrdica (video kada sam polagao vozački ispit). Predeo kroz koji se prolazi je fantastičan. Oko puta su nekih 1-2km njiva ili voćnjaka, a onda se uzdižu brda koja u ovo doba izgledaju prelepo. Vožnja je bila oko pet popodne, mir, tišina, vrlo redak saobraćaj. Za dva sata je naišlo dvadesetak vozila, od toga su polovina bila vojna i pandurska. Kada se ide iz grada ka selima, postoji konstantan uspon od nekih 2-3% (dovoljno da se preznojim i teško dišem) uz povremene veće probleme (10-20%), i na jednom mestu, najdalje što sam stigao, sigurno 40%, ako ne i više. Dotle sam već bio prilično umoran, i počeo sam da se radujem povratku niz taj blagi pad. Međutim, tu prvo spazim jedan voćnjak sa 4-5 stabala višanja, pokriven travom, pa reših da probam. Sjajne, do potpunog zrenja im treba nekih mesec dana. Tih desetak minuta me je dovoljno osvežilo da reših da se peške popnem na vrh 40%-tnog uspona, pa da se pustim odozgo. Čisto da se prisetim kada sam kao klinac to radio (i jednom se užasno razbio). Taman stignem gore, kad vidim da put dalje predstavlja naizmenične spustove i uspone od stotinak metara i 10-15% težine. Yipi, idemo dalje. Prođem par takvih i opet se umorim, taman kad sam naišao na raj: desno cela plantaža višanja, a levo vinograd sa predivnim žutim trešnjama. Zadnja tri dana je ovde padala jaka kiša pa je zemlja bila totalno mokra. Ipak, trešnje su bile jače. Zaštrapam ja po tome, i stacioniram se ispod jedne... ma milina. Još dve-tri nedelje i ovi žuti biseri će biti potpuno zreli (i moguće puni mesnih proteina) ali sada su savršene - čvrste, bez crva i dovoljno slatke. Plodovi su toliko čvrsti da sam ih natprao u jedan džep od trenerke, i ni jedan se nije zgnječio i napravio mi haos. Kad sam izašao, deset minuta sam čisto blato sa patika, i kod kuće kasnije još toliko prao - bilo ga je barem po kilo na svakoj patici, jedva sam hodao. Nisam hteo da kidam ijednu granu jer i ja imam tršenje i drugo voće, i znam kakav je to greh. A onda krenem nazad. Onih par gore-dole delova sam fino prošao, i naišao je onaj veliki uspon, sada spust. Bilo mi je malo frka zbog stanja kočnica da se opustim skroz, ali opet - kopkalo me je da probam. Tik uz put je drveće i žbunje, tako da se na dve blage krivine udesno put uopšte ne vidi. Ipak, reših da se pustim i zaboravim na kočnice, pa šta bude. Ludo, znam, ali znam i da sam uživao u brijanju vetra pored lica kad sam bio klinac, pa sam tako krenuo i sada. F E N O M E N A L N O ! Možda vama koji stalno to radite to više nije ta draž, ali kada sam posle 10 godina ponovo potpuno prestao da išta čujem okolo od vazduha koji šišti oko glave i lepi majicu za telo, uživao sam skoro... pa skoro kao u devojčicama. ;) Na kraju spusta sam sustigao jednu zapregu, ali sam je uspešno izbegao. Povratak je bio čisto odmaranje. Dok sam se vraćao, samo sam tužno gledao koliko je sam put loš. Izrovan, sa dosta rupa, vrlo koncentrisanim na nekim delovima, sa višeslojnim flekama. Velika šteta, obzirom na lepotu okoline. Sutra verovatno idem ponovo tu, mada se ne možda rešim da zamenim taj deo jednim drugim, putem koji vodi kroz industrijsku zonu i ide na Kalnu, Knjaževac i dalje ka Zaječaru. To bi trebalo da je ravnije i sa dosta boljim asfaltom. Verovatno ću opet da pređem najviše desetak km pa nazad, ali da barem uživam dok sam ovde |
 |
 |