| 11. septembar '98. Na pučini Šumadije: Vrbica, Karadžovdža,
Jagodina
Oslonio sam se na prognozu prema kojoj će prvi dan vikenda biti lep i sunčan (uz jak vetar) a posle se više ništa nije garantovalo. Jutro je bilo zaista fino što se sunca tiče, i obeshrabrujuće što se vetra tiče. Tako nisam bio siguran da otići dalje od Avale, i krenuo sam spreman na mogućnost da ću se vratiti kući i onda ponovo krenuti ka Jagodini... nekim jačim prevoznim sredstvom ;) No do Avale sam se već nekako navikao na vetar i pomirio sa time da ću voziti 20-23km/h, pa sam počeo da uživam u ipak lepom danu. Jedini crv koji me je grickao bila je briga da li ću uspeti da stignem u Jagodinu pre mraka (svetlo nisam imao a, hm, dani su već postali kratki za ovakve ture). Saobraćaj je na čitavom putu do Đurinaca začudo bio slab, od Đurinaca do Mladenovca nešto jači, posle skretanja ka Karadžovdži ponovo slabiji. I vetar je na ovom delu duvao uglavnom s boka, tako da je vožnja kroz sunčano prepodne postala sasvim prijatna. Oko 6km iza Mladenovca nailazi se na novo raskršće, na kome se pravo ide za Topolu i Karadžovdžu, a ja sam skrenuo levo, budući da sam bio nameran posetiti Vrbicu. (Najkraći put iz Beograda do Jagodine ide zapravo preko Smederevske Palanke i Velike Plane - nešto više od sto četrdeset kilometara; dvadesetak kilometara je duži put preko Topole i Karadžovdže, a naravno, još je malo duže kad se ide preko Vrbice). Posle raskrsnice put se na sledećih dvanaestak kilometara penje (uglavnom blago) preko Markovca, sve do malo iza Orašca. Vrlo brzo se izađe na dovoljnu visinu da se može lepo osmotriti Senički kraj: dolina uramljena Kosmajem na severu, livade, njive i vinogradi prema Mladenovcu i Smederevskoj Palanci, čuperci crvenih krovova tu i tamo. U Orašcu sam zastao u hladu drveća ispred (istorijske) crkve, malo iznad školskog igrališta (istorijske) osnovne škole (koja je sigurno jedna od najlepših u ovoj zemlji). U crkvi nije bilo baš nikoga. Lepo je biti sasvim sam u crkvi (Bog se ne računa). Posle sam natočio vodu na česmi u crkvenom dvorištu. Ne znam da li je i česma istorijska, ali voda je bila baš dobra a nova, kao med žuta klupa, udobna. Unaokolo nema zemlje utabane na poslednjem vašaru, nema tezgi sa "suvenirima", nema ostataka šatora i ostataka roštilja, nema kuća u neposrednoj blizini. Ovaj prostor je, sa svojim drvećem i zastavom koja se vijori na kuli školske zgrade, nenametljivo izdvojen od svega onaokolo: na brdu je - ali nekako nije baš na vrhu brda; crkva i škola su lepe - ali nekako ne štrče iznad drveća i puta; ima šta da se vidi - ali nekako te baš ne vuče za rukav da svratiš. Malo, ponosito ostrvo. Posle Orašca sledi spust do Vrbice, a na ulazu u grad, malo posle raskrsnice za Topolu i Karadžovdžu, stoji tabla koja poziva u posetu pećini Risovači. Hm? Vrbica? Nema na karti? E pa, to je stari naziv za Aranđelovac, kao što je i Karadžovdža prastari naziv za Kragujevac. Knez Miloš je 1859. doneo odluku o podizanju crkve Svetog Arhanđela u mestu Vrbica, i završio je naredbom: "Od sad se varoš ima zvati Aranđelovac, tačka. A sad - svi na svoje radne zadatke. Niki ne sme da ve bije tom prilikom." Što se Karadžovdže tiče, kao tursku palanku tog imena pominje je (ga?) turski putopisac Hadži-Kalfa u XVII veku (i evo sad ja :) A novo ime je, kažu, dobio po pticama kragujima, kojih je nekada bilo puno u tom kraju. Da se vratimo pećinskim temema: pomalo neobično, pećina je na samo par stotina metara od glavne ulice. Najpre se penje metalnim stepenicama, pa se onda kratkom stazom koja vodi u kamenito brdo dolazi do jednog od najstarijih staništa pračoveka na tlu Srbije. U vreme kada su tu živeli paleolićani stepenice sigurno nisu bile zavarene, ali zacelo ni posete nisu bile tako dobro organizovane: u kiosku na parkingu pred ulazom u, hm, kompleks, sedi vrlo lepa devojka, obučena u elegantni komplet. Ona je vodič kroz pećinu. Tako da, ako vam nije žao da date četiri dinara, možete sa njom da provedete neko vreme unutra, nasamo... Nije potrebno da se organizuje ili čeka neka grupa: dođeš, platiš, vodiš - ovako povoljna cena za odvlačenje žeMske u pećinu nije viđena još od praistorijskog doba. Hvala majci, hvala ocu, hvala Turističkom Savezu Aranđelovca! Ovaj, Vrbice. Vrbički park je lep, lep, i pravo je mesto za odmor i šetnju, ako se ima vremena. Ovuda je zaista šteta čak i lagano voziti jer atmosfera se najbolje upija kada se polako hoda. Na izlazu iz parka sam se neko vreme dvoumio, a onda ipak rešio da krenem na Bukulju. Planirao sam bio da se tamo popnem na povratku, kada je trebalo da vozim kraćim putem, ali razmišljajući o kiši najavljenoj za nedelju, poželeo sam da to uradim odmah. Rano popodne je, uostalom, bilo tako lepo i inspirišuće da jednostavno nisam mogao odoleti. I nisam se pokajao, mada je uspon bio prilično težak (Bukulja je sa svojih 696mnv za oko sedamdeset metara viša od Kosmaja, a polazna tačka, vrbički park, je na visini od oko 270mnv). Od parka do vrha ima 7,5km. Posle par kilometara, iza poslednjih kuća i kad se već uđe u šumu, nailazi se na raskrsnicu na kojoj treba skrenuti ulevo, prateći na betonskom zidu ispisane putokaze ka lovačkoj kući i motelu. Odavde je put prekriven asfaltom starim nekoliko dana. Mlad asfalt, mekan k'o duša, mljac, divota. I kako samo krivuda, kako se samo lepo penje naviše... Najžešći uspon je negde od trećeg do šestog kilometra, potom je lakše. Na poslednjem kilometru nestaje novi asfalt i proviruje stari, loš (možda će i taj deo biti asfaltiran ovih dana?). No ovo ne smeta mnogo, jer je šuma ovde najlepša - svetla, bukova, prošarana tu i tamo kojim četinarom. Na desnoj strani pogled se često izmigolji oko drveća, pa kroz onu svetlu sunčanu izmaglicu kakvom se često zaodenu dubine po lepom danu, poleti preko uzane doline ka bratu blizancu Bukulje, Venčacu, neku desetinu metara nižem, ali isto tako ponosito i zeleno uzdignutom na svojoj strani sveta. Na ovom delu uspona postoji par raskrsnica, na kojima treba uvek voditi računa da se ide pravo ili desno - ne levo. Pod samim vrhom je poslednja od njih: levo se, posle iskušenja u obliku par stotina metara izuzetno strmog uspona, stiže do radarske stanice (ne snimati, ne disati, naročito izbegavati zapisivanje nečega u notes uz povremene podmukle poglede ka anteni), a pravo se ide do lovačkog doma. Dom je simpatično kameno zdanje na proplanku, sa zeleno ofarbanom drvenarijom i prijatnom terasom ispred restorana. Može se snimati i disati, a dozvoljeni su i podmukli pogledi u jelovnik. Dakle jedno baš, onako, fino mesto za odmor i za eventualno onesvešćivanje posle uspona. Ne treba trošiti mnogo reči na opisivanje spusta pri povratku. Krivine su lepše od avalskih, a asfalt... rekoh već. Na drugoj raskrsnici idući od doma (prva je ona ka radarskoj stanici), odvaja se na desno put (takođe odličan asfalt) kojim se, kako mi rekoše, može bez vraćanja u Vrbicu pored Garaškog jezera spustiti do Gornje Trešnjevice. Na karti posle videh da se odatle preko Gornje i - pazi sad - Donje Šatornje može preseći put za - vidi sad - Gornji Milanovac, nastaviti preko Stragara (u blizini je manastir Blagoveštenje), i u Vlakči opet izaći na put za Karadžovdžu - nekih 15km posle Topole. Svakako zanimljiva alternativa za vožnju ovim krajem. Sve se u životu plaća, da: ova vožnja na Bukulju mi je, nažalost, oduzela dragoceni sat vremena, tako da sam tek posle dva popodne krenuo iz Vrbičkog Aranđelovca dalje - a čekalo me je još nešto više od 90 km puta. Tako nisam mogao da se duže zadržim u uvek divnoj Topoli, već sam odmah skrenuo ka Karadžovdževačkom Kragujevcu. Raskrsnica se ne može promašiti - ne samo zato što je obeležena sas' tablu, već i zato što se odmah posle skretanja pored puta šepuri jedan mlazni lovac "Orao". Konačno je, eto, i ovom ponosu naše vojne industrije nađena neka korisna primena. Iza Topole je najpre kraći spust, a posle mosta preko reke Jasenice počinje dug (oko 10km) uspon na Svetinju (459m). Visinska razlika je oko 300m, što nije mnogo, ali mi je to razvučeno penjanje baš dozlogrdilo. Ima tako mesta koja se naizgled ni po čemu ne razlikuju od drugih, a ipak nešto čini da budu dosadna. Kad pomislim na to šta mi je smetalo (razvučen uspon? To što stalno izgleda da je kraj iza sledeće krivine, a onda se naiđe na još? Okolina? Ili samo trenutni premor?), odmah se setim nekog drugog puta, na kome mi slična stvar nije predstavljala problem. Ko će znati... u svakom slučaju, jedina prijatna stvar bio je izvor na levoj strani, par kilometara posle mosta. Pored je mini pijaca: desetak gajbica i na njima voće. Kupio sam grožđe, prešao preko puta, popeo se na široku terasu jedine građevine u blizini - neke napuštene, polusrušene kuće, valjda nekadašnje kafane. Tamo sam sa uživanjem tamanio crne kugličice, bludeći pogledom po putu i okolini (ama... koja je sasvim fina, uzgred budi rečeno ;) Negde na polovini uspona je skretanje do bliskog sela Ovsišta, i u njemu rodne kuće Radoja Domanovića. Iza Svetinje nailazi se najpre na kraći oštar spust, potom se putuje gore-dole po visoravni (malo više dole, ipak) a potom je do Karadžovdže blag spust od nekih pet-šest kilometara. Iskreno rečeno, ponegde spust i nije tako blag, ali sam ja posle onog uspona smatrao da zaslužujem mnogo više ;) Deo od Topole do Karadžovdže je, uz onih dvanaestak kilometara od Đurinaca do Mladenovca, bio jedini sa prilično gustim saobraćajem. Daleko od toga da je bilo strašno ali ipak, još jedan minus za ovih četrdesetak i kusur km. Završnih 39km putovanja načeo sam skrećući na ulazu u Karadžu na stari put ka Jagodini, onaj koji vodi preko Donje i Gornje Sabante, i koga je pominjao i naš fellow biker DNikolić. E taj put mi se odmah, mnogo, i doživotno svideo. Najpre sam kroz malu klisuru reke Ždraljice, lepu i kada je ostala bez sunca (beše već prošlo šest popodne), stigao do Donje Sabante. Delovala mi je pomalo melanholično ta Sabanta, onako uturena između potamnelih brda iza kojih se, videlo se, svet još uvek kupa u sjaju. Kako li je izgledala Đuri Jakšiću, koji je u njoj živeo, i čija se bista odmara u šumi, na mestu koje je učinio besmrtnim - na Liparu? Iza Donje, počinje uspon do... ha? Do Gornje Sabante, i ka dragocenoj svetlosti koja se već bila počela da hladi, sažima, zgrušava u zalazak. Treba se peti tri-četiri kilomera, završni deo (posle prvih kuća u Gornjoj) je baš strm. Ali je put, pogotovo kada se izađe na visoravan, čista radost. Sve na njemu i oko njega postoji radi zadovoljstva, pa je i kolovoz fin, osim par stotina metara u centru Gornje (provirila kocka) i krpljenog dela dugog dva-tri kilometra, negde na visoravni. Gore, na iznova osvojenom suncu, kreće igra preko, između, i oko dobroćudno zaokrugljenih zelenih talasa, plivanje kroz gotovo stalno otvoren vidik na Gledičke planine desno, na Crni vrh levo, na dolinice posute zaseocima, na livade, na lugove. Često se uzana vijugava traka, uglačana do savršenstva niskom svetlošću koja dolazi iza leđa, sa zapada, penje samo par metara, da bi se odmah spustila par metara - ne, suviše je grubo za ovakva mesta reći "penje", "spušta": više je to lagani uzdah puta ispod točkova, potom njegovo poslušno predavanje mekim oblinama livade. Sav je on od krivudanja, ali pitom, umiljava se, više nizbrdan nego uzbrdan da bi bio što lakši za prelaženje, da bi ostavio noge i ruke nezaposlenima a pluća slobodnim za Veliko Udisanje. Mirisa večeri. Mirisa lenje trave koja se sita najela krava. Trake dima koji se u svom sakrivenom brlogu pretvorio u cepanicu. Ponekog zvuka, koji još ne ume ni u šta da se pretvori. Udisanje. Mirisa sopstvene dugačke senke koja pokazuje put, prednjačeći i trljajući se kroz jendeke. Tamno crvenog neba sa kuglom sladoleda od višnje, iza leđa. Bledo plavog neba, nisko ispred. Modro plavog neba, iznad, sa dugim oblacima uzalud pobeglim na istok - rubovi im se upravo rastapaju u zlatnoj vatri koja ih je stigla sa druge strane sveta. Mirisa još nečega... jednog blago oporog začina svoj lepoti unaokolo, potrebnog da bi se ukus sreće bolje istesao i izdvojio od svakodnevnih surogata, mirisa koji je bio položen ispod svih ostalih, njihovog kontrapunkta i tajnog konca koji ih je spajao u jedno tkanje: mirisa malog zrna usamljenosti, očvrslog od prvih svetala u prozorima doboko dole. To se zrno sa mnom sjurilo divnim, dugačkim, brzim spustom iz već ugaslog neba, kroz već hladni suton, pravo u veče prostrto pred dremljivom Jagodinom - i tamo otopilo u senkama prvih prolaznika. Živela nama i Donja i Gornja...
|
||||
| |
||||
|
|
||||
| |
||||
 |
 |
|||