| 21-22. jun '98. Srebrno jezero Ovo je najkraći put od Beograda do Srebrnog Jezera. Preko Smedereva i Požarevca ima oko 130 km, put je lošiji, opterećen saobraćejem i manje lep. Asfalt je svuda vrlo dobar do odličan, osim na 3-4km u Ramu i iza Rama (4km svinjca do Pančeva ne pominjem posebno - to se podrazumeva). Posle Pančeva intenzitet saobraćaja je slabiji, a posle Kovina je na putu već sasvim mirno.
Moj drug Ljuba Zagorac je zabrinuto odlučio da mi se pridruži na ovom putu (pomoglo je to što sam mu rekao da do tamo ima manje od 90km, a kad je proverio i video da je više, objasnio sam mu da sam planirao da do Pančeva idemo vozom ;) Kad sam bolje razmislio, shvatio sam da bi mi zapravo i bilo drago da preskočim onaj omrznuti deo puta do Pančeva, i tako samo već koji minut pre sedam sati ujutro bili na stanici Potemkinovog metroa na Pančevačkom mostu. Nismo imali sreće: u voz od 7:00 nije se moglo zbog gužve, a za onaj od koji je trebalo da s epojavi devet minuta kasnije (čuj, devet minuta na JŽ!) su nam rekli da se neće ni pojaviti. Tako smo se, da ne bismo čekali još čitav sat (sa ponovo neizvesnim ishodom), otisnuli na put ka jezeru u punoj dužini. Ljuba je, naravno, bio još više zabrinut ;) Ali zabrinutost je polako nestajala kako su pejzaži počeli da osvajaju duh. Ova ruta se može svrstati u kategoriju "što dalje od starta, to lepše". Posle Kovina se zalazi u jugoistočni okrajak Deliblatske peščare, koja ovde izgleda različito o odnosu na onaj središnji deo, iza Deliblata: zatalasana brda prekrivena su samo travom ispod koje na svakom koraku proviruje pesak (tačnije, nešto između zemlje i peska). Ipak, ne nedostaju ni šume. Oko i posle mesta Šumarak (ime mu pristaje), nekih 18km iza Kovina, put kilometrima vodi kroz ogromnu živu ogradu od bagrema i drugog rastinja, često sa visokim borovima iza. Put ovde prolazi kroz ogromno lovište i povemeno se u ogradi na obe strane vide prolazi ka tajanstvenim i izazovnim zemljanim putevima koji, krećući se ka dubini peščare, brzo nestaju u bogatom zelenilu. Nekoliko koilometara pre skretanja za Staru Palanku prelazi se preko kanala Dunav-Tisa-Dunav. Sa mosta se pruža lep pogled na kanal i njegove obale. Tu je i jedan sjajan uspon/spust na delu puta koji predivno krivuda između dva brda. Deo od skretanja ka Staroj Palanci je isto tako za uživanje (uzano, u zelenilo ušuškano), a sam izlazak na obalu Dunava praznik za sebe. Na ovom mestu je samo nekoliko kuća - najpre se prolazi pored jedne kafanice sakrivene u hladu starih lipa, a onda se izbija pravo na pristanište sa koga puca pogled na adu, rukavac, dunavsku pučinu, i Ram u daljini iza svega toga. Skela ide na svakih sat i po do dva ali se desno, iza još jedne lepe kafanske bašte na samoj obali, nalazi pristanište za drugu skelu koja takođe ide u sličnom intervalu, samo u različito vreme. Tako na prevoz preko ne treba čekati više od pola sata do četrdeset minuta - dovoljno da se na miru i sa merakom popije pivo. Izuzetno atraktivna vožnja skelom (Dunav je ovde veoma, veoma širok) traje nekih petnaestak minuta, cena je 15din (oko 2DM) po osobi, ili 60din (8DM) po automobilu, bez obzira koliko je putnika unutra. Prilično skupo, rekao bih, ali ne kvari zadovoljstvo. I za bicikl treba doplatiti nešto malo ako se meštar od skele opseti, ali nas je to ovog puta mimoišlo "Konoba" u Ramu nažalost više nije onako lepa kakvom je pamtim: dozidano je još jedno krilo, posečeno je divno drvo iznad bašte. Ipak, dobar deo atmosfere još postoji, zahvaljujući i zidinama drevnog grada koje se dižu iznad. U mestu Zatonje, posle Zadružnog doma (jarko bela starinska prizemna zgrada na levoj strani, na čijoj fasadi piše upravo to), treba skrenuti u prvu asfaltiranu ulicu levo. Posle kratkog spusta strmom i uzanom uličicom i pored visokog betonskog zida, prostor eksplodira: izbija se na put prosečen kroz širine Dunava na jednoj, a Srebrnog jezera na drugoj strani. Do hotele na jezeru ima još osam kilometara. Ovu deonicu ubrojao bih među najlepše koje sam video. Vozi se vodi nasipom, po asfaltnom putu koji i po položaju i po maloj širini veoma liči na onaj koji od Bloka 45 na Novom Beogradu vodi do Ostružničkog mosta. Na levoj strani je Dunav sa prelepim brdima na rumunskoj strani, ramom za ovu sliku. Između puta i Dunava su livade, prošarane žutim barskim cvećem i tu i tamo zaslepljujuće belim telima čaplji. Njih ima i u vodi, gde kao elegantne skulpture miruju na vrhovima potopljenog drveća. Odmah na početku vožnje prolazi se između dve vode, dunavske i jezerske, i ne zna se na koju stranu pre da se pogleda. Osnovno svojstvo ovog pejzaža je širina: vidici neometano sežu daleko unaokolo, bilo da pogled luta po širokoj krivini Dunava i blistavom crkvenom tornju u slikovitom mestu Divici, daleko napred na rumunskoj strani, bilo da se gnezdi na gustim zelenilom opletenim obalama jezera. Sve ponekad jako liči na vizure Skadarskog jezera. Ubrzo se jezero sakriva od pogleda i tako ostaje sve do pred sam hotel, kada putnik još jednom prolazi između dve vode i stiže na cilj. Kod hotela smo se sreli sa ostatkom društva (došli autom). Zapušteni kamp nije radio (rekoše da će biti otvoren od prvog jula), pa smo šatore podigli u blizini puta, na početku par stotina metara dugog rta koji zaseca Dunav. Odlučili smo da se prilepimo uz logor sredovečnog usamljenika sa stilom: kamp kućica sa drvenim stolom i stolicom ispred, pas, uvek spremne pecaljke, "Kampanjola" džip prepravljen u kabriolet i ofarban u crno, sa tirkiznim felnama i blatobranima. Džip služi da se njime danju švrlja po okolini, a uveče odlazi u život - do par stotina metara udaljenog hotela i njegove terase sa "morskom" muzikom. Jezero je lepo, kažu da je voda čista (mada nije bistra, tačnije nešto je mutnija od vode na Savskom jezeru), ima kafića uz plažu, postoje tuševi. Kad se malo odmakne od hotela asfalt nestaje i zemljani put dalje vodi kroz zaraslo vikend-naselje. Ovde se brojne kratke stazice strmo spuštaju kroz džunglu do skrivenih drvenih platformi iznad vode. Malo zatim okolina počinje da podseća na izgled Ade Ciganlije, dok je još bila divlja i neuređena. Kažu da ova staza vodi sve do kraja jezera i Zatonja (nekih 10km dalje), pa bi to mogla biti lepa kružna vožnja biciklom.
Srebrno jezero - Požarevac U nedelju kasno popodne smo, odgledavši u kafiću na plaži fudbalsku utakmicu sa Nemačkom na SP (fuj!), krenuli ka Požarevcu. Nažalost nismo imali vremena za posetu Velikom Gradištu, veoma lepoj varošici koja je igrala i jednu od glavnih uloga u legendarnoj domaćoj seriji "Više od igre". Put je standardno standardan, sa par lepih pogleda i sa dva veća uspona. Jedan počinje otprilike kod mesta Topolovnik a drugi je na samom ulazu u Požarevac. Ti usponi su nas zadržali dovoljno da na železničku stanicu u Požarevcu ne stignemo pre šest sati (kada smo imali voz za Beograd), već sa pola sata zakašnjenja. Bili smo se pomirili sa time da ćemo čekati sledeći voz do pola devet uveče, ali nas je JŽ obradovala svojim urednim kašnjenjem - onaj voz "od šest" je krenuo tej nešto pre sedam, tako da smo imali vremena i da se umijemo i popijemo po sok na stanici. Voz se sastoji od samo dva vagona, sa čistim kupeima i crveno tapaciranim sedištima. Mi smo se smestili na zadnju ulaznu platformu onog poslednjeg, tako da što manje smetamo. Dva bicikla, smeštena jedan uz drugi, ostavila su dovoljno mesta za prolaz do WC-a. Kondukter nije pravio probleme (nismo rasklapali bicikle), ali smo morali da doplatimo za pedarala. Procedura je izgledala ovako: Kondukter: "Da vidimo... hmmm... dva bicikla, tarifa, kilometar-taksa... hmmm, pa rabat, kamata, jedan posto na ovo, četvoro vrata, prozor, klupa, nema rezervaciju, dva posto na ono, tri pišem a i tamo sam jedan zapisao, pa onda dva što sam zapamtio... osamdes' šes' dinara!" (mi: Gulp!) Kondukter (nastavlja): "... Koeficijent... faktor Q/R... 'ajde dajte dvaes' šes' dinara!" Srećni zbog ovog izuzetno prijatnog pada cene, platili smo koliko je tražio rekavši da ne treba da piše ništa (mislili smo, naravno, da je novac za njegov džeparac). On nam je, međutim, uredno ispisao doplatnu kartu. Ako ovo nije razvijeni socijalistički duh na delu (za sada doduše ostvaren samo u rodnom mestu našeg velikog vođe), onda ne znam šta je ;) Uglavnom, karte+doplata koštali su nas po 21din (manje od 3DM) - prilično jeftino. Stigli smo u Bgd za samo oko sat vremena. Gotovo je sigurno da se sa jednim ili dva bicikla uvek može putovati na ovaj način, a u slučaju problema pomaže ako se skinu točkovi - bicikl je tada više u skladu sa formom "prtljaga" i sa birokratskim načinom razmišljanja.
|
|
| |
|
| Druge priče sa mojih putovanja na dva točka... |
|
| |
|
 |
 |