23. jul '98.

Rajac
Bgd - Ibarska magistrala - Lazarevac - Slavkovica - pl. dom na Rajcu (97 km)


Tekst:  Jone

Ovo je trebalo da bude prvi nastavak priče o velikoj letnjoj turi 1998. godine (Beograd - Rajac - Čačak - Guča - Ivanjica - Sjenica - Sopotnica - Durmitor - Nikšić - Herceg-Novi), nešto poput "Leta99". Ostatak nije napisan, ali je Saša ipak napravio kraću ilustrovanu reportažu o ovom putu: "Od Beograda do Boke Kotorske".

-*-

I tako nekako, po redu vožnje i u skladu sa kalendarom, primakao se pa na kraju i stigao, dan polaska na letovanje - jedan četvrtak, već izrana vreo. Bilo je sparno i u osam ujutro, kada smo se Saša i ja našli na početku uspona kojim se iz Rakovice izlazi pravo na Ibarsku magistralu. Saša na njegovoj bitangi (Skotu, ako ćemo otvoreno) pojačanoj novim V-kočnicama, ja sa novim, mat-odvratno-crnim GT-om "Outpost", kupljenim nekih dvadesetak dana pre polaska. (Dobro, vremenom sam se navikao na tu boju, čak mi se i sviđa sada; u svakom slučaju je divotno praktična: na izgrebanim mestima, na mestima koja treba zaštititi od grebanja, tamo gde gde treba učvrstiti bužir ili kabl ciklokompjutera, mogu se do mile volje lepiti komadi crne izolir-trake... ništa se ne primećuje.)

Nekoliko dana ranije iskopao sam jedan svoj već zaboravljeni šator (jedan od onih "kučećih" modela, ali težak samo 1,2kg i veoma mali kada se spakuje - može tada da se koristi kao privezak za ključeve) i rešio da ga ponesem sa sobom. Tako smo imali dva šatora, pravi mali luksuz. U bisage sam stavio još i vreću za spavanje, podmetač, baterijsku svetiljku, odeću (duksarica, trenerka, majice, šorcevi, čarape, kravata, kišna kabanica...), komplet alata, rezervnu gumu, plišanog medu, kačket, tri rezervne žbice za točak, rezervnu sajlu za kočnicu i za menjač, ram za sliku 15x20 sa ugraviranim natpisom "Uspomena iz Vrnjačke banje", hranu, album sa samolepivim sličicama "EP u fudbalu 1988", hranu, kartu puta, lepak za gume i rezervni lepak za samolepive sličice "EP u fudbalu 1988" (Marfijev zakon te strefi kad se najmanje nadaš), hranu. Mali model venecijanske gondole sa sijaličicama (na struju, ali i na baterije, radi veće sigurnosti), još neke neophodne sitnice i malo hrane, stavio sam u oveću trouglastu torbicu na ramu. Tako je moj prtljag težio nekih 12-13kg a Sašin još i neki kilogram više (on je nosio i nekoliko motherboard-ova, te čekić za testiranje).

Kad se pred polazak bisage napune i (posle nervoznog pogleda na stvari od kojih se odustalo) pokuša da se pomeri bicikl, uvek se javi neprijatna strepnja da "to tako neće ići": čudovište izgleda teško kao motocikl manje kubikaže, i beznadežno široko. A to ume da zabrine jel'te. No, lepa osobina bisaga je u tome da posle sata vožnje prestaju da postoje. To jest, potpuno se navikne na taj dodatni teret, zaboravi se da je na biciklu, dodatna težina ne zanosi mnogo u krivinama (dobro, ovo važi za turističku vožnju, a dobre kočnice su obligatorisch). Najvažnije: na usponima se ne razmišlja mnogo o tome. Ovo može izgledati neverovatno, ali je tako - ne mogu da se setim da sam se, znojeći se na nekoj uzbrdici, opsetio da sa mržnjom razmišljam o gomili iza sebe (uvek sam bivao isuviše zauzet usponom ;) Naravoučenije: ne treba se plašiti bisaga. Ili: "boj ne biju svijetle bisage, već boj bije srce u junaka" ;)

Nakon što smo se (sa zadovoljstvom) oprostili od Ibarske magistrale, krenuli smo mirnijim i lepšim putem preko Slavkovice, uzbrdo, na Rajac. Negde pred kraj uspona treba preći otprilike kilometar makadama (izgleda da se ovde vrši nekakva popravka trase puta, pa je moguće da će i ovaj deo uskoro biti asfaltiran). Pred dom smo stigli oko četiri sata popodne, kada je na cajgerima nedostajalo još par kilometara do stotke. I pored vrelog dana, nismo se preterano umorili.

Lepo je kada se rano stigne tamo kuda se krenulo. Tada ostaje dovoljno vremena za lagano tapkanje po sunčanom popodnevu sarukama u džepovima, za sedanje u stolicu na nekoj mirnoj terasi, uz samozadovoljno i olakšavajuće ohanje i ahanje, dok se noge podižu na neku ogradu a ruka lenjo traži hladno piće na stolu. Neodoljiv je čar u tome: stići negde svakog dana... I uživati u toj činjenici, u mislima lagano prebirati po proteklim satima, a istovremeno - sa malaksalim uzbuđenjem i malo lenjog nestrpljenja - misliti o novom polasku daljinama, o prevojima i stazama koji se spremaju na počinak, kako bi nas sveži i orni dočekali sutra. Nas, koji ćemo širom otvorenih očiju očekivati da budemo iznova i iznova obradovani nekom krivinom, vodom, vidikom, ćutljivom oazom hlada na nekom mestu.

Mesta za spavanje u domu bilo je na tavanu (cena 5 dinara :) ali smo se mi odlučili da razapnemo šatore na livadici ispred - nekako nam je bilo lepše tako. Na tavanu je bilo prilično prašnjavo i prilično toplo, a trebalo je i deliti ga sa još jednom grupicom namernika - što znači da su šanse za hrkovitu noć bile velike. Posle razapinjanja šatora i vezivanja metalnih konjića za najbliže drvo, ostalo nam je još dovoljno vremena za stvari koje pomenuh gore: za kratku šetnju do izvora i po bližoj okolini, za izležavanje i sunčanje, za piće na terasi restorana.

Posle smo u lepo ohlađenom vazduhu noći već pomalo dremljivo slušali društvance koje se dobro zabavljalo uz gitaru i vino, i uživali u raskošnom zvezdanom svodu koga smog i svetlosti grada ovde nisu mogli da dohvate i speru. Pa smo na kraju otišli do šatora, shvativši da se može lepo slušati i odatle. A iz šatora se, kad se legne na leđa i izbaci glava napolje, može i mnogo udobnije posmatrati nebo :) Brzo sam zaspao, pustivši da me uspavaju odjeci razgovora i akorda sa terase, i ritmični udarci čekićem iz Sašinog šatora.


Druge priče sa mojih putovanja na dva točka...