7. septembar '98.

Deliblato, Samoš, Padina, Kovačica
Bgd - Deliblato - Uljma - Alibunar - Seleuš - Ilandža - Dobrica -
- Samoš - Padina - Kovačica - Pančevo - Bgd (213km)

Tekst:  Jone

Posle povratka sa letovanja nije bilo mnogo lepog vremena za vožnje. Par odlazaka na Avalu - to je bilo sve. A onda sam pretprošle nedelje odlučio da se oslonim na optimističku vremensku prognozu koja je najavljivala izvesno poboljšanje vremena u toku dana, iako nije bilo lako poverovati u to, gledajući tmurno i preteće nebo tog jutra.

Krenuo sam ka Pančevu i potom ka Deliblatu, gledajući stalno u nebo i još uvek se lomeći da li da idem dalje ili da se vratim. Tako mi vožnja do Deliblatske peščare nije pričinila mnogo zadovoljstva, pogotovo što je vetar stalno bio jak. No peščara, zna se, izaziva nalete entuzijazma, pa mi se raspoloženje odmah popravilo. Ovog puta sam iskoristio priliku da, na samom ulsaku u rezervat (nekoliko kilometara posle Deliblata) skrenem desno, na asfaltni put kojim nikad do tada nisam išao, a za koji sam se uvek pitao kuda vodi. Nadao sam se da da bi me možda mogao odvesti na put Kovin-Bela Crkva. Ali se ovaj detour, posle samo nešto više od tri kilometra vožnje kroz kroz lepu šumu, završio u dečijem odmaralištu smeštenom u jednoj skrovitoj dolini peščare. Zanimljivi i lepi bungalovi, teren za košarku i fudbal, restoran. Sada je tu, pored dece, smeštena i jedna grupa izbeglica.

Vratio sam se nazad na put ka Šušari i posle pređenih 96km u Uljmi izašao na put za Vršac. Na ovoj raskrsnici se tačno preko puta benzinske pumpe nalazi česma koju do sada nekako nisam bio primetio, valjda stoga što je zamaskirana u nekakvom neupadljivom sivom stubiću. Atraktivna ili ne, svakako dobro dođe. Okrenuo sam na levo, prošao Banatski Karlovac i stigao do odvajanja puta za Alibunar. Tu sam se dao u razmišljanje da li da idem ka Alibunaru i dalje, ili da nastavim ka Beogradu, skraćujući tako turu. Kako je izgledalo da se vreme zaista popravlja, odlučio sam da ipak nastavim prema planu (koga do tada nisam ni primetio da imam ;)

Tako sam se ubrzo našao u severnom delu peščare, i prošao kroz Seleuš, Ilandžu, Dobricu i Padinu. Ovaj deo je pitomiji, zemljište se obrađuje. Putevi su vrlo dobri - i mirni, podrazumeva se. Neposredno posle izlaska iz Alibunara prolazi se kroz par kilometara dug koridor od trske. Seleuš, Ilandža, Dobrica i Padina su uredna i lepa mesta a svako od njih, po dobrom starom banatskom običaju, ima park u centru - mesta za predah ima, dakle, na pretek.

Iz Seleuša se do Padine može stići i prečicom: letnjim putem dugim nekih 17km. Tako se uštedi oko 12km.

Kovačica me je, kao i uvek, obradovala svojom lepotom i svojim sjajnim parkom sa crkvom. Nebo se već definitivno smešilo, te sam uživao gledajući kako prvi žuti listovi u krošnjama platana plutaju na mekoj svetlosti niskog sunca. Stazama i ulicom ispred klupe na kojoj sam sedeo promicao je svet na čistim, urednim, šarenim biciklima, vozeći se sporije nego što bi išao peške. Nisam mogao da se otmem utisku da u tome leži duboki smisao pojavljivanja u poznatom Univerzumu dva žičana obruča povezana sa nešto izuvijanih cevi: kroz svetlo mirnog bezimenog popodneva kretati se bez napora, bez pokreta ili zvuka, toliko sporo da te i vreme ostavi na miru. Gledao sam ih zadivljeno dok su promicali, onako kako bi nosač prtljaga na železničkoj stanici zagledao balerinu.

Na polasku sam najpre svratio do bioskopa (uvek odem da vidim šta se daje:) Na ulazu beše plakat kojim se najavljuje skori početak plesne škole. Ama... carevi, nema šta.

Kući sam stigao sa prvim mrakom, zadovoljan što sam temeljno odžepario jedan, na prvi pogled mrljav, dan. Malo statistike: iako je bilo vetra, na 200km sam izgurao prosek od 26,5km/h. Zadovoljan.