| 6. jun '98. Mišurin? Mišomor? Pišorin? Pišomor?...
Mošorin! Tekst: Jone Deo puta kroz Borču je pristojan (dve trake), nešto pre skretanja za Opovo asfalt postaje nešto lošiji i takav je sve do Čente (podnošljivo), a potom je opet vrlo dobar do odličan. Na devet kilometara puta od Šajkaša do Mošorina je kocka. Intenzitet saobraćaja se posle Borče postepeno smanjuje, a posle skretanja za Perlez putevi su prijatno neopterećeni vozilima.
Tako sam se te subote u sedam ujutro zaputio ka ovom mestašcu, smeškajući se u sebi dok sam se spuštao ka Pančevačkom mostu: Mišurin? Mišomor? Pišorin? Pišomor?... Mošorin! Putovanje do raskrsnice za Perlez nije bilo neprijatno ali su sporedni putevi obično mnogo lepši, pa je tako bilo i ovog puta. U Perlezu se, na izlazu prema prema Titelu, nalazi pijaca koja bi u subotnje jutro trebalo da nudi krastavce, paradajz, paprike, luk i ostale uobičajene i moralne potrepštine svake poštene domaćice. Toga doduše na njoj i ima, ali od ranog jutra ona zavodi i muževe svojom kafanicom sa stolovima raspoređenim ispod svadbarskog šatora i po livadi ispod starog drveća, zavodi dečake i momke vrckajući svojim šarenim ringišpilom i svojim stolovima sa "roštiljima" za obrni-okreni fudbal, koji ovde još uvek ne odstupa pred modernim, elektronskim automatima. Čitav ovaj nemoral jasno se vidi sa puta koji prolazi nekoliko metara iznad pijace. Taj put potom, vijugajući nasipom za odbranu od poplava, izvodi namernika u bujno-zeleni predeo barskog drveća, puzavica i ostalog ritskog rastinja iza koga se, na desnoj strani, skriva i stidljivi Begej. Ovo je i prostor lepih perspektiva: na obe strane najpre uzani pojas polja - ležaj uzdignutom putu - potom na obe strane dva zida od drveća i na kraju, daleko napred i na pozadini od zagrejanog neba, uvek neka krivina koja za malo sakriva i za još malo odlaže onu tačku u kojoj će se konačno sastati polja, put, drveće i sunce. Kada je još i vazduh miran, kao što biva u već zrelom prepodnevu nekog vrelog i lenjog dana, onda se kroz zgusnuto ulje ovog prostora klizi sa lakoćom četkice na platnu dobrog slikara. Nešto pre izlaska na most koji preko Begeja prenosi živa bića i mehaničke naprave u Titel, po prvi put se sa puta može nazreti voda. Tada treba usporiti, i kad se ukaže prva staza koja sa puta vodi do kanala, spustiti se njome do obale. Tu ćute pecaroši, a to je i mesto sa koga se pruža lep pogled na most, levo, i na Titel, preko. Sa desna se na titelskoj obali uzdiže lesna litica i, visoko gore, napuštena crkva sa travom umesto bakra na polusrušenom krovu - glasna nota romantike u ovom mirnom pejzažu. Most je kratak ali lep, i prelazak preko njega je još jedan od malih praznika na putu. Ispod se na titelskoj strani vidi uzani asfaltirani put koji se, opet po nasipu, pruža nalevo uz Begej - u polja i pored šuma koliko pogled dopire (svakako bi vredelo jednom krenuti njime na tu stranu). Na desnoj strani se taj put primiče podnožju brda sa crkvom, i šetalištu sa lepim restoranom. I glavna ulica Titela je lepa, a definitivno ima i karakter. Nekako liči na ulicu kakve banje - uzana, sakrivena u gustom drvoredu, sa uskim trotoarima i malim dućanima na obe strane, fasada uglavnom kao zamrznutih u vremenima od pre pedeset godina. Volim kad put postaje sve lepši što se dalje njime ide, a ovaj je bio upravo takav: posle Titela ponovo se izlazi u svet polja, ali se sada se prvi put ukazuje i nešto novo: idući ka Vilovu, polako se sa desne strane primiču bokovi lesne zaravni (najveće u Evropi). Centralni, najviši i najatraktivniji deo je omeđen prstenom puteva Titel - Vilovo - Šajkaš - Mošorin - Titel, a na karti se lepo vidi koliku površinu zauzima. Taj deo je poznat (kako kome) pod imenom Titelski Breg. Les je nešto između kamena i zemlje: nedovoljno mek da bi bio zemlja, nedovoljno tvrd da bude pravi kamen. Najtvrđa zemlja ili najmekši kamen, zemlja u pokušaju ili pobačeni kamen, reklo bi se. Vožnja se dalje odvija uz travom pokrivene skute zaravni. Na njima nema žbunja ili drveća, pa sve to liči na predele neke planine iznad one linije do koje raste drveće. Opet me je ravnica iznenadila time koliko može da liči na planinu, samo kad hoće. Okolina je zaista atraktivna: sa desne strane puta brda visoka nekih 30-40 metara, izgužvana kao jorgan nemirnog spavača, a sa leve, ispod puta, široka ravnica koja u daljini udara u drugi niz brda (iza njih su Dunav i Sremski Karlovci). Ispred je zelena pučina, ispod odličan asfalt - šta još poželeti? U Vilovu ponekad možete sresti i auto koji oznojeno i obeznađeno luta po okolini sa poluskuvanim prijateljima i vašom boljom polovinom unutra, iako je još pre tri sata trebalo da bude u hladu pored Tise. Tada se po odličnoj ceni (čokolada, voće, puno hladnog soka, svako drugo izvoljevanje koje vam padne na pamet), može prodati obaveštenje o tome kako se, dođavola, zove mesto u koje se ide (Mišurin? Mišomor? Pišorin?...) i kako se do tamo stiže. Posle Vilova se put malo odmiče od Brega, pa u centru Šajkaša treba skrenuti desno da bi se ponovo vratilo na tu stranu, odnosno ka Mošorinu. To je ono parče sa podlogom od kocke, i mada je ona u dobrom stanju, nije nešto što bi se preterano strasno želelo posle pređenih 90km. Opet, 9km je kratko rastojanje, pomaže blaga nizbrdica kao i pomisao na to da se tuda više ne mora vraćati na biciklu (tj. ako se zaista ne mora ;) Po ulasku u Mošorin treba pažljivo pratiti put koji se kroz čitavo mesto otima i krivuda kao nemirno konjče, sve dok se na samom izlazu ponovo ne utopi u asfalt. U centru Mošorina, sa leve strane je jedna sjajna stara kuća - prava mala palata koja strči među ostalim skromnim kućama u mestu, i za koju bih rekao da poseduje i malo mavarskog stila (čudno, da). Napred i desno je mesna crkva (nije zgorega pogledati je i iznutra). U porti je česma sa finom vodom. Zanimljivo je lokalno groblje: nalazi se na vrhu Brega, a do njega se stiže stotinak metara dugim stepeništem koje se penje pravo uvis do kapele, tako da sve deluje kao mauzolej. Zaista nesvakidašnje mesto - vredi se tu po prvi put popeti na Breg. U tu svrhu, čim se prođe centar merkati na desnoj strani uličicu koja vodi do početka stepanica. Ako znamo da je u ovim krajevima dovoljno popeti se na bundevu da bi se videlo daleko, može se zamisliti kakav je tek pogled sa ove (ozbiljne) visine. Najlepše ostaje za kraj: iza Mošorina sledi otprilike 3km sjajne vožnje ka Tisi , opet uz koren travom pokrivenih brda koja se strmo i neobično - kao kugle sladoleda ili ogromni talasavi puding - uzdižu pored puta. Tu smo se na jednoj krivini konačno svi sakupili: drugar koji je sa grupicom paraglajdista došao na trening, zalutali auto, i ja. Bilo gde na ovom potezu se može penjati na Berg i uživati u pogledu (gore je sve ravno, zemljište se obrađuje). Posle izlaska iz Mošorina se na jednom mestu može ući u pravi pravcati klanac koji se zariva negde duboko u meso brda. Vrlo je verovatno da se njime može proći sve do druge strane, do pred Vilovo. Ovako bi se mogao izbeći eventualni povratak kockom do Šajkaša, ali je nezgoda u tome što je put zemljani te je, kad duže vreme nema kiše, prekriven par centimetara dubokom i neprijatnom prašinom. Na kraju asfaltnog puta je malo vikend-naselje (Ponjavice, ako se dobro sećam imena) koje se stislo na uzanom pojasu između Tise i Brega. No iako je malo, u njemu ima svega: hlada visokih topola i trave za leškarenje, pa onda mala plaža, kafanica sa pogledom na vodu, lokalni alas kod koga se može kupiti sveža riba za roštilj i čuti brdo zanimljivih priča o reci i ribi. Saznadoh tako da je tolstolobik jedina riba kojoj voda ulazi na škrge a izlazi na usta, umesto obratno, kao kod drugih. Kući sam se, posle sunčanja, brčkanja, ćaskanja i mljackanja, vratio autom. Morao sam za to da platim bezobrazno visoku cenu u vidu čokolade, voća, puno hladnog soka, i svakog drugog izvoljevanja koje vam padne na pamet.
|
|
| |
|
| Druge priče sa mojih putovanja na dva točka... |
|
| |
|
 |
 |