30. april - 2. maj '98.

Kanjon Jerme

Tekst: Jone

Kanjon reke Jerme se nalazi jugoistočno od Pirota, između Pirota i Dimitrovgrada, ispod Vlaške planine. Otprilike na sredini kanjona je manastir Poganovo, a 6km iza kanjona Zvonačka banja.

Bilo je lepo na Jermi - onako kako sam i očekivao da će biti. Za tri dana sam prešao samo nekih osamdesetak kilometara jer sam za vožnju koristio vreme posle planinarenja, ali je svaki metar bio ono pravo, bez škarta. I kao kad se neka esencija drži u maloj bočici da bi se povremeno koja kap razblažila i napravio prijatan miris, tako će i ovi kilometri, uredno osušeni, presovani i pohranjeni na suvom i hladovitom mestu, dosta vremena trajati kao lepa podloga za osvežavanje i ulepšavanje gradske svakodnevice.

Da pomenem samo podnevnu vožnju od Zvonačke banje do manastira Sukovo, u nedelju, neposredno pre povratka kući: lepim krivinama kroz banju, iznad četrdesetak metara dubokog kanjona rečice Blatarice, pa spust od kilometar i kusur do doline umivene jutarnjim pljuskom. Sve je sveže, sve blista na suncu, prolećna zelena boja na livadama pored puta je toliko bogato i "gusto" zelena da se pogled, a za njim i bicikl, sve sporije probijaju i sve se češće zaglavljuju u tim zelenim nanosima - put je zeleno zavejan.

Posle par kilometara eto ulaska u kanjon i uživanja u krivudanju među kamenim vertikalama. Uskoro se dolazi do kratkog proširenja - mesta za predah od pritiska razgoropađenog kamena, mesta na kome se litice kolebaju da li da se potpuno sklope nad putem i rekom, ili da popuste i konačno se razmaknu. Mesto i prilika koje koristi manastir Poganovo da, zajedno sa voćnjakom i senikom, krišom pristane uz preku obalu reke, vezujući se dvoma uzanim mostićima uz svoje stenovito pristanište.

Iza manastira se iznova treba upustiti u provlačenje kroz kraći, ali još dramatičniji prosek u liticama, da bi se konačno izbilo u završni deo kanjona: u uzanu dolinu strmih strana, pitomi koren divljeg krša koji je ostao iza. Kamen tu i dalje strogo proviruje sa obe strane puta, ali bujno zelenilo neumoljivo preuzima vlast kako se odmiče putem.

A put se ovde lagano spušta - vozio sam njime onoliko brzo koliko sam morao, uz lenjo okretanje pedala kad se drugačije baš nije moglo: pet ili deset na sat. Više od toga jednostavno nije išlo jer kao što truba megafona pojačava zvuk, tako su se u ovom kameno-zelenom loncu, u vlažnoj sparini, pojačavali mirisi jorgovana i mirisi divljeg cveća, oprani mirisi lišća, zemlje, kamena, reke, i još desetine nepoznatih (ili poznatih a bezimenih) mirisa. A sve to sa visine pada na ramena, pritiska leđa i čini da telo ne želi da se pokreće - i ruke i noge su zadubljene u mirisanje.

I sve tako, polako, do manastira Sukovo, na nekih 19km od banje. Baš tu su me sustigli naši autobusi te sam se uljudio za posetu manastiru (začešljao odlutale misli) i spremio za povratak u Beograd, odmah posle toga.

Druge priče sa mojih putovanja na dva točka...