Mala drvena koliba u Kohranu, više od 2000km južno od Santjago de Čilea, nedaleko od ogromnih ledenih masa patagonijskog leda u unutrašnjosti. Senjora Elba Rubio Vilariol već satima napeto sedi na svojoj sofi. Promukli glas uzbuđeno viče sa telveizijskog ekrana:"Fraj!, Fraj!, Fraj!" Nezavisni kandidat Edvardo Fraj je pobedio na predsedničkim izborima u Čileu. Čileanci su time ponovo učvrstili kraj Pinočeove vojne diktature i demokratizaciju zemlje. Političko otvaranje, infrastruktura koja funkcioniše i fascinantni predeli naprosto čine Čile turistilkom zemljom Južne Amerike.

Čile je crevo u najudaljenijem uglu sveta, dugačko 4300km, prosečno široko samo 180km. Nalazi se tamo gde se "zemlja završava", što reč "Čile" znači na sllikovitom jeziku njegovih indijanskih prastanovnika. Ogroman zid Anda graniči ovaj uski pojas zemlje sa Pacifičkim okeanom. Putnik u Čileu nailazi na ekstremne kontraste: olujne litice, prašume i večiti led na jugu, obradivi predeli oko jezera u podnožju snegom pokrivenih vulkana u središtu zemlje, i najzad najsušnija i najviša pustinja na svetu, na severu. Naša prva etapa je vodila duž Karetera Australa na jugu Ćilea, kroz prašumu do večitog leda.

Karetera Austral: od prašume do večitog leda

Iz uvek vlažne i zelene prašume na severozapadu Patagonije u sivo-crno vešernje nebo diže se snegom pokriveni vulkan Hornopiren. Neprekidna kiša je put posut šljunkom i rastočen rupama pretvorila u blato.

U poslednja dva dana prešli smo samo 100km. Uvek smo iznova morali da izvlačimo bicikle iz kaljuga blata dubokih do kolena. Odavno smo već skinuli kanti-kočnice kako bismo prekinuli metalno škripanje koje proizvodi blato koje se tare o felne. U vlažnoj odeći sedimo najzad u jednom baru na ulici u Rio Negru. Jedan nemački doseljenik pita za naš dalji put. "Ka jugu", odgovaram mu. "Put se završava nakon 30km, a sledeći brod preko Komau fjorda ide najranije za četiri nedelje", odgovara mi stari. Sumnjičavo piljimo u njega.

Skoro kao u Alpima: ledene planinske reke ispred ogromne kulise planina pokrivenih snegom

On ne može da razume našu uznemirenost i sleže ramenima: "To je Čile!" Čile je takođe i "Karetera Longitudinal Austral Prezidente Pinoče", oko 100km dugi nastavak puta Panamerikana, od Puerto Monta ka jugu Čilea.

Ovaj smeli put vodi kroz fascinantnu zemlju pionira, ispresecanu zalivima i fjordovima, pokrivenu gustom kišnom šumom i ledom ogromnih glečera koji dosežu sve do puta.

Neposredno posle Kohrana put se na izrazito zelenom Rio Bakeru jednostavno prekida. Tu se prekida i naša etapa. Produžetak puta ka Vili O'Higins na Lago San Martinu je doduše planiran i delom već u izgradnji, ali još uvek nije prohodan.

Tu će svakako biti i konačni kraj puta. Ogromne mase patagonijskog leda onemogućavaju dalji put ka jugu, ka Punta Areni na putu Magelan. Klimu ovog regiona određuju burne vode Pacifika. Sami smo iskusili buru, maglu, hladnoću i neprekidnu kišu. Sunce je nažalost zasjalo tek kada smo mi otišli.

Nevado Ohos Del Salado: osvajanje ledenog vulkana

Jedinstvena, štulama poduprta daščana koliba razbija monotoniju beskonačne praznine prašnjavog puta. Ni sam ne znam koliko već sati kroz pusti planinski predeo idem za ovom prosto beskonačno dalekom vezom. Samo znam da tamo napred, u ovom predelu gde je bog rekao laku noć, stoje dva čoveka. Čileanska zastava se vijori na vetru. Dvojica krabinerosa me preko strmih stepenica uvode u pograničnu kućicu i podrobno kontrolišu moja dokumenta. Tupim udarom graničnog pečata na moj pasoš zavšen je službeni deo. Oskar i Luis, dvojica službenika na dužnosti, pričaju mi da ovde, na 4500m nadmorske visine, provode po člitavih mesec dana pre nego što ih neko zameni. Tada se pune i cisterne sa vodom i obnavljaju zalihe hrane.

Već uspon ka baznom kampu na Laguna Verde u podnožju Ohos del Salada, najviše planine Čilea, je avntura za sebe. Jedan internacionalni put vodi od Kopiapa, skoro 800km severno od Santjago de Čilea, preko 4748m visokog Paso de San Franciska, za Argentinu. Ipak, oznaku "internacionalno" u Južnoj Americi ne treba pogrešno razumeti. Čitavih 500k ni jedno mesto, ni jedna benzinska pumpa i jedva nešto vode - to su objektivni uslovi na ovom putu posutom šljunkom, koji vodi preko glavnog venca Anda.

I moje rezerve vode su već spale na minimum, ali ni uz najbolju volju nisam ni mene niti moj bicikl mogao da opteretim sa više od 20 litara. Na sreću, iz ove neprilike me izvlače dva Španca, koji se kao i ja odmaraju u daščari na granici. Njih je prekjuče, sa prtljagom i 200 litara vode, dovezao Marko Urbani do obližnjeg Laguna Verdea. Marko u Kopjapu vodi transportni servis za planinare koji, isto kao Karlos, Santjago i ja, imaju samo jedan cilj: Nevado Ohos del Salada, "Pupoljke soli prekrivene snegom". Vrh je ponekad prekriven snegom, mada vetar brzo oduva ovu čaroliju.

Uveče se praznuje. Dvojica graničnih službenika u ovom mestu dalekom od sveta svaki dan nalaze razlog za slavlje. Oskar je za sve pripremio ćurasko - goveđu šniclu sa pirinčem i pasuljem. Posle toga - kafa i naravno pisko. Dok flaša sa visokoprocentim likerom od grožđa ide u krug, Luis radio vezom spontano zove argentinsku pograničnu stanicu, udaljenu oko 30km. I zaista, nije potrajalo dugo dok se jedno vozilo zaustavilo ispred nas. Sa pripravnim mašinskim puškama Čileanci motre Argentinca. Kada ovaj, međutim, iz džipa izvadi petolitarski kanister crnog vina, slavlje tek počinje. Zajedno plešemo uz glasnu salsa muziku do duboko u noć, tako da čak i pančo, poludivlja pustinjska lisica, povremeno zavija u taktu.

Faza aklimatizacije počinje. Sa zujanjem u glavi vozim bicikl do zeleno-plavo svetllucavog Laguna Verde. Zbog visokog procenta soli ovo jezero ledi. Pogled na Ohos je jedinstven. Sledećeg dana transportujemo vodu do prvog kampa, male drvene kolibe u vlasništvu Univerzidad de Atakama, na nadmorskoj visini od 5300m.

Uzbrdo, na putu posutom šljunkom, dugom dobrih 20km, imam velike probleme da pratim Karlosa i Santjaga. Vazduh je jednostavno suviše razređen da bi se vozio bicikl. Ali nizbrdo... Kada samo ne bi bilo dosadnih bolova u glavi. Napetost raste. Preko kampa Atakama, gde sam konačno morao da ostavim svoj bicikl, izborili smo se do do udobne limene kućice Refugio Tehosa. Nadmorska visinaod 5800m me je namučila. Već noćima nisam oka sklopio, samo zurim u plafon. Tek me jedna tableta aspirina oslobađa ukočenosti desne strane lica. Redovno kontroišemo puls, boju očiju i urina. Puls mirovanja je 90, a radni puls između 160 i 180. Karlos je za sutrašnji dan osvajanja vrha sa dvojicom planinara markirao prva dva sata puta.

Ko hoće da se popne na Ohos del Salado treba toplo da se obuče. Na temperaturama do -30 stepeni Celzijusa i oni koji su otporni na hladnoću drhte od zime

Prizor koji osvaja: pogled sa najvišeg vulkana na svetu, Ohos del Salada, pada na divlje planinske predele i smaragdno zelena slana jezera

Pustinja Atakama - užarena peć Čilea

Pod gumama škripi čista so. Kud god okom pogledaš samo so, kristalisana u najneobičnije forme, očvrsla u belu koru visoku kao skoro tri Bodenska jezera. Sunce koje prži na južnom povratniku je učinilo da voda sa Anda ispari, a kopneno more pretvorilo u kotao soli. Put se završava u središtu Salar de Atakame, kod jedne male auto-prikolice koja nestvarno svetluca u teškoj podnevnoj žezi.

Canyonfeeling: prašnjavi put kroz Atakamu vodi kroz ogromne stenovite predele

Poged koji osvaja sa ivice puta: vrhovi Anda pokriveni snegom na poslednjem večernjem svetlu

Nigde nikog nema, samo so i jedna plitka bara, Laguna Haksa. U kaljuzi, u čijem sastavu ima metala, flamingosi love ribu. Zeleno drvo smo poslednji put videli pre deset dana na jednom parkingu u Ikviku, na Pacifiku. Ipak, Atakama svoje pravo lice pokazuje već na ivici grada. Nadrealna slika: flamingosi love ribu u jezeru Haksa, koje sadrži metal

Ogromne peščane dine i beživotna kamena prostranstva neprimetno prelaze u okean. Ovde-onde po nekoliko raznolikih limenih baraka; ribarske kolibe prave željeni kontrast boja. Scenografija se menja na Rio Loi, jedinoj reci koja uspeva da se probije od planina do mora. Asfaltni put Ruta 1 prelazi u šljunak. Neodoljiva snaga talasa oblikovala je strmu obalu koja spada u najneobičnije obale Južne Amerike. Put za Tokopilju vodi iznad peščanih zidova visokih nekoliko stotina metara, nadomak provalije i litica. Kada uveče vozom koji prevozi sumpor napuštamo lučki grad, osećam se kao da sam na drugoj planeti. Slabo, prigušeno svetlo pod kojim se preko sivo-braon pozadine ocrtavaju crni obrisi zgrada, kranova i elektrovoda. Sunce koje izgleda kao lopta prljavo-violet boje, nestaje u magli na horizontu. Težak, slani pacifički vazduh guta sve zvuke, na koži ne osećam ni tračak vetra.

Pustinjska planeta: na putu kroz Atakamu, pustinju sa najvećom nadmorskom visinom na svetu, i ekstremni biciklisti dolaze na ivicu svojih snaga. Ova pustoš koja je nalik na predeo na Mesecu je toliko sušna da je čak i insekti izbegavaju

U jednom dubokom klancu pruga metar po metar dobija na visini. U neko doba u zoru stižemo u Bakvedano, na putu Panamerikana. Ovaj železnički čvor za vozove koji prevoze rudu liči na grad duhova a železnički muzej na otpad starog gvožđa. Odatle se tri dana borimo kroz surovu pustinju na koju već stotinama godina nije pala ni kap kiše. Izgleda da ovuda već mesecima niko nije prolazio. Atakamska užarena peć upija svu vlagu sa planina. Tek pri silasku u kotlinu Salar de Atakama srećemo jednog usamljenog rudara. Voda? Na naše pitanje on samo vrti glavom i nastavlja da lopatom nabacuje na gomilu čist litijum.

Prošla je naša siesta na Laguni Haksa. Flamingosi se i dalje šepure u vodi koja nije za piće. Kažu da dva sata vožnje dalje, u Tokonau, ima pitke vode. Nekoliko kuća od belog vulkanskog kamena se krije iza jedne velike dine. Prašnjave ulice su prazne. Odmah iza tog mesta puca tle. A onda, isprva uopšte ne možemo da verujemo: iz jednog dubokog jarka izbija zelenilo. Kvebrada de Heria - bistar potok teče kroz vrt u kome rastu narovi, smokve, žbunovi japanskih dunja i razne trave. Sve do u noć šljapkamo po vodi ispod velike peščane dine, dok se ne uverimo da ovo nije fatamorgana.

Na severnom kraju Velikog Salara, na nadmorskoj visini od 2500m, nalazi se San Pedro, mesto u oazi, turistički centar Atakame. Kampovi, hosterije, krčme, stanice za mauntin bajkove, bezbroj organizatora tura džipovima reklamnim lecima pokušava da pridobije naklonost posetilaca. Turiste voze udobnim autobusima putem za Kalamu, koji je u međuvremenu nakatranisan. Sve je skoro kao kod kuće, osim vrhova centralnih Anda u pozadini, koji se rasplinjavaju u treptavom podnevnom vazduhu. Zbog muzeja i najstarije crkve u u Čileu, koja se nalazi prekoputa, ovoj opštini od 1000 duša je bez ustezanja nadenuta titula "prestonica arhelogije".

Pored mnogobrojnih nalaza iz vremena Inka pa sve do španske invazije, u jednoj vitrini šćućurila se "Mis Čile". Ovu damu staru 1200 godina pustinja je mumificirala sa nedostižnom perfekcijom. Dok se predveče u atakamskom San Pedru ljudi sakupljaju na glavnom trgu kako bi popili po koje pivo, u obližnjoj Kordiljeri de la Sal počinje svakodnevna pozorišna igra prirode: sunce uranja u pustinju. Ubrzo užarena peć postaje frižider. Reckave kulise od gipsa počinju da cvile, a čudesne skulpture od soli krckaju u peskovitom predelu koji je zasluženo dobio ime Val de la Luna - Dolina Meseca. Planine poprimaju crvene, violet i bakarne boje, a najlepša od svih je vulkanska kupa savršenog oblika, Linkankabur. Ova sveta planina Inki je moj sledeći cilj. Kažu da se na vrhu visokom 5916m nalazi oltar. U pet sati izjutra parkiram svoj bicikl ispred policijske stanice San Pedra, kojsa se nalazi na internacionalnom putu koji preko Paso de Gvajtikvine vodi za Argentinu. Svi još spavaju.Pošto uspon sledi sa bolivijske strane, potreban mi je čileanski granični pečat u pasošu. Kada sam juče karabineru objasnio svoju nameru, ovaj mi je samo odgovorio "Cinco! Claro, no problema".

Ovo nije prva biciklistkinja koja je pokušala da pređe Atakama pustinju, već "Mis Čile", jedna mumificirana dama stara 1200 godina

Pošto sam više puta kucao na vrata neugledne straćare, neko je nešto promumlao. Traje još 20 minuta dok se moj karabinero obrije i obuče uniformu preko pidžame. Ostaci bele pene na licu i delići pidžame koji vire, potvrđuju ovu moju pretpostavku. Obavezna granična usluga odvija se brzo kao nikada do sad u Čileu. Dakle krećemo, penjemo se na vrh. Džombasti zemljani put se stalno penje. U ovom beskrajnom predelu jedva mogu da verujem da vozimo uzbrdo. Ipak, svaki put kada prestanem da vrtim pedale, moj se bicikl odmah vraća nizbrdo. Jedna čelična skela označava granični prelaz El Kahon.

Prolazak kroz Atakamu: maksimalno oterećenje za čoveka i "mašinu"

Osim jednog stada lama koje nas nezainteresovano gledaju i nekoliko belih džakova sa sumporom, ovde nema ničega i nikoga. Uprkos visini od 4500m, svaki delić moje kože je prekriven odećom. Sunce žestoko peče. Sa neprijatnim osećajem u stomaku vozim ka Boliviji, dole ka tirkiznom jezeru Laguna Verde. Kao i uvek, u ovim krajevima od podneva duva jak vetar. Kameni put vodi od slanog jezera strmom uzbrdicom do podnožja vulkana. Za jake prenose vazduh više nije dovoljan. Sa prenosom 1/1 jedva se penjem do kamenih ruina bivšeg indijanskog sela. Visina od 5000m je krajnja stanica za moj bicikl.

Nakon ledene noći penjem se satima uz jedan žleb ispunjen kamenjem od lave. Mučne misli mi bruje u glavi: "Hoću li imati dovoljno vode? Moraš još preko graničnog prelaza! Koliko je sati?" 200 metara od vrha na kome je špic, usled iznurenosti odustajem. U sumrak ponovo kočim ispred policijske stanice u San Pedru. Čak ni zanos nizbrdice duge 2500m ne može da sakrije moje razočarenje.

Naredni dan: jedna teška biciklistička staza vijuga kroz oskudni planinski predeo od San Pedra ka severu. Hvala bogu, jedan ogromni rudnički kamion nas je u prikolici prevezao jedno parče. Roberto najednom zaustavlja svoje vozilo od 1000KS i svojim rukama preplanulim od sunca pokazuje na pustinju. Ponovo je tle ispucalo, beskonačna daljina krije duboku uzanu klisuru. Topla, sumorna voda stupanj po stupanj teče od jednog prirodnog bazena do drugog. Sočno zelene trave krase Banos de Puritamu u žuto-braon beskraju - fantastičan i nestvaran prizor.

Nadalje ponovo koristimo bicikl. Natpis na staroj drvenoj tabli "Kuesta del Diablo" - Đavolji uspon - tačno opisuje uspon ka Altiplanu. U taktu sekundi naša se pluća pune kao meh. Izborili smo se konačno do visoravni na ivici Atakame. Bodljikave trave, izdržljivo šiblje, između toga kaktusi i s vremena na vreme malo stado plašljivih vikunjskih lama, daju pečat slici predela okruženog planinama od po 6000m.

Pre nego što smo završili naše putovanje kroz "useless land" (beskorisnu zemlju) pokraj Rio Salada u Kalami, doživeli smo još jedan spektakl prirode. El Tacio - najviši gejzirski predeo na svetu. Neposredno posle svitanja oživljava mala dolina na nadmorskoj visini od preko 4300m. Na sve strane šiklja, šišti i puši se. Ključala voda svoj put iz unutrašnjosti zemlje do hladnog jutarnjeg vazduha pronalazi kroz gejzire, fumarole i termalne izvore.

Ove grandiozne pojave uskoro nažalost neće više biti ako sve bude išlo kako državno rudarsko preduzeće Kodelko planira. U blizini Kalame nalazi se jedna ogromna, 800m duboka rupa u zemlji - Hukvikamata, svojevremeno najveći rudnik bakra na svetu. Zamašne rezerve bakra nalaze se u "skrivenom rudniku", nedaleko od "Hukvija" i čekaju da budu iskorišćene. Za to su potrebne ogromne količine vode kojih ima samo u planinama na ivici pustinje. Suzne žlezde "Plačnog dede", što ime El Tacio znači na indijanskom jeziku, usahnule bi, a žile kucavice gradova oaze bi presušile. To što bi se građevinski projekti velikih hotelskih lanaca takođe pretvorili u pesak, bilo bi najmanje zlo u ovom rejonu koji ne želi civilizaciju. U svakom slučaju, nezaboravni doživljaji kao što je naša biciklistička ekspedicija, bili bi teško ostvarljivi.