5. avgust '99

Njegovuđa - Zminičko jezero - krug oko Kučajevice (~21km)

Tekst, fotografije:  Jone

  


Umesto da se u centru Njegovuđe nastavi pravo, može se skrenuti levo i krenuti ispod i duž visokog šumovitog talasa koji se uzdiže sa desne strane. Taj talas je Kučajevica, a put na koji se skrenulo odvešće radoznalog bajkera do još jednog jezera - Zminičkog. Do jezera treba preći nešto više od tri lagana asfaltna kilometra, što ovu vožnju svrstava u istu klasu prijatne rekreative kao i gore opisani krug.

Saši i meni su se za ovu priliku pridružili sezamovac Beekay i njegov drug, obojica na letovanju u Pašinoj vodi - sastanak je bio ugovoren još u Beogradu.

Krenuli smo lepim predelom koji u početku podseća na onaj ispred Bara Žugića, a onda nam se sa vrha jednog brdašca otkrila prekrasna dolina ukrašena šumom zlatnog bora.



Na ivici šume zlatnog bora:
Lagano okretanje pedala
otiskuje moju senku
niz krivinu poklonjenog puta

 (bajkerski haiku by Jone :)

Put krivuda rubom šume, i kad se spusti do tamo doživljaj je nezaboravan. Najbolje vreme za dolazak ovamo je kasno popodne, kada zlatni borovi bivaju dodatno pozlaćeni zracima niskog sunca.

Sićušna zminička crkva
Kad smo ovuda prolazili bila je upravo dovršavana i sa krova je mirisala nova šindra.
Crkva je sidro za oko, šansa da se povrati dah u moru zelenila koje se pruža svuda unaokolo.


Prikupljanje utisaka


Vesti iz čarobne šume

Nakon prolaska pored nekoliko prekrasnih starih brvnara (svako ko ih vidi sigurno će poželeti da uđe unutra i pokuša da iznajmi sobu), izbija se na jezero.

Zminičko jezero

Nalazi se na nadmorskoj visini od 1285m, u dolini Zminice, u skutima zapadnih obronaka Sinjajevine i između Kučajevice i Šarigore. Okruženo je veličanstvanom četinarskom šumom, dugačko je oko 500m, i vrlo je plitko: dubina mu iznosi od 30cm do najviše oko 4m. U jezeru živi vodozemac neotetični mrmoljak. Osim što ne znam šta je to, veoma je staro - potiče iz vremena otapanja lednika. (Moguće je i da je totalno degenerisani konj iz Vražjeg jezera, koji se ovde preselio kad je postao isuviše star i slab čak i za tamošnje plivače. U svakom slučaju, ime izgleda neobično pogodno za upotrebu u nekoj svađi: urlanje "Neotetični mrmoljku!" garantovano mora dovesti do pometnje na protivničkoj strani.)

Jezero iz godine u godinu sve više guši i sapinje trava. Verovatno će ga i sahraniti jednog dana, ali mu za sada daje romantičan, pomalo nestvaran izgled - posebno u kasno popodne, kad senka Kučajevice pokrije vodu sa koje onda počne da se diže laka izmaglica.

Asfalt se ovde završava i nastavak je već ozbiljniji: počinje uspon kroz šumu, ka Pašinom polju. Na mestu gde se uspon završava, završava se i Kučajevica - odnosno tu se nalazi njen krajnji jugoistočni deo. Ovde put prelazi na jugozapadnu stranu planine i okreće nazad, ka Dobrom Nugu i Barama Žugića. Do Dobrog Nuga se uglavnom spušta (uz par kraćih uspona), i tamo ponovo izlazi na asfalt ka Ribljem i Vražjem jezeru, tj. uključuje se u gore opisani krug preko Njegovuđe.



Još malo zminičkih zlatnih borova

Tako je to trebalo da izgleda u teoriji, ali smo mi iza Pašinog polja zalutali. Ostavili smo šumski put koji kako nam se činilo nikako nije imao nameru da okrene na stranu kojom je trebalo da idemo, već je naizgled bežao sve dalje u širine Sinjajevine. Oko nas je bila samo šuma, nigde na vidiku nekog živog jezika za zarobiti i ispitati, i zato smo odlučili da krenemo jednom stazicom koja nam se učinila iskrenom i lepo vaspitanom. Manje od sat vremena posle toga gurali smo bicikle uz strme divlje livade okružene gustom šumom i tražili šumske proplanke da se preko njih probijemo dalje. Staza se bila sasvim izgubila, a elegantni plan je zamenila čista improvizacija. Saši i meni je sve to i dalje bilo zanimljivo, no naša dva drugara se nisu nadala ovakvom razvoju događaja i već odavno su se osećali pomalo nelagodno. Velikih razloga za zabrinutost ipak nije bilo: mrak je još bio daleko, bili smo prilično sigurni da se krećemo u dobrom pravcu (dovoljno je paziti da Kučajevica stalno bude na desnoj strani, pa da se bude siguran da će se konačno izaći... negde ;) , imali smo još vode i nekoliko "Plazma" keksića. Da ne pominjemo lepu okolinu :)

I zaista, uskoro smo izbili na šumski put (po svoj prilici isti onaj kome nismo verovali, dva sata & par kilometara ranije) i po njemu se konačno spustili na dobro znanu asfaltnu trasu. Uz makadam je pri kraju raslo pravo more nane i majčine dušice, tako da sam uspeo da naberem lepu količinu. Posle su mi čitave zime čajevi mirisali na ovo mesto.


Kilometraže za različite varijante:
Žabljak - Njegovuđa - Riblje i Vražje jezero - Žabljak: 33km
Žabljak - Njegovuđa - Zminičko jezero - Riblje i Vražje jezero - Žabljak: 40km
Žabljak - Njegovuđa - Zminičko jezero - krug oko Kučajevice - Riblje i Vražje jezero - Žabljak: 50km