Utorak 31.08.1999.
Traženje Nojeve barke
Nakon jednog dana provedenog u Raju, usledio je potop

Davno je svanulo, a kiša nije prestajala. Mislili smo da će njeno ignorisanje i malo duže jutarnje spavanje pomoći, ali kao da nije bilo mesta optimizmu - bio je to, izgleda, onaj vlažni talas iz vremenskih prognoza od koga sam strepeo pripremajući se za ovaj put. Za bajkera - nomada nema ništa gore nego kada kiša ujutro uporno lije, ne dajući šansu čak ni za predah da bi se sklopio šator. Mokra odeća, mokar bicikl, mokre sajle od kočnica zaglavljuju, mokri paknovi ostavljaju podebeli crni film na felnama, pritom nesnosno škripe i ne rade svoj posao, sa lanca i menjača voda je skinula poslednje tragove maziva, noge će, bez obzira na mere predostrožnosti, najdalje posle 20 km biti natopljene... U jednom trenutku učinilo nam se da je kiša malo oslabila, a pošto se bližilo podne, više se nije moglo čekati - iskoristili smo postojanje nadstrešnice na odmaralištu, da bismo na brzinu pod nju prebacili stvari i pokušali barem malo da otresemo šator od vode, na brzinu doručkujemo i pohrlimo dalje. Nije još bilo podne, kada smo nabacili kabanice i hrabro krenuli kroz vodenu zavesu.

Kiša je zaista na trenutke slabila, ali je to bila pomalo nezgodna varka - svaki čas bi nailazio novi talas, tako da nijednog trenutka nismo mogli da pomislimo da ćemo se prosušiti. Tačno je da i mokar kolovoz donosi neprijatnosti, ali podnositi njih nije ni približno tako teško kao voziti po kiši koja sa ne može nazvati pljuskom, ali koja je umereno jaka i čini se da će večno padati. Do obližnjeg sela Jabukovca pedalali smo tek 10 km, a već smo imali utisak da smo zreli za povečerje. Zastadosmo u centru sela, preko puta crkve, kako bismo osmotrili kuda dalje prema Štubiku. Stojeći tako u Jabukovcu, upoznasmo Tihomira, lokalnog veterinara. Videvši u kakvom smo stanju, pozvao nas je u svoju kuću, ne bismo li se barem malo osušili pre nego što nastavimo dalje, u danu koji je bio jedan od onih kada zaista ne poželite da izađete iz kuće. Popili smo topao čaj, barem se malo prosušili, odvojili dobranu porciju razgovora sa Tićom i njegovom majkom, učiteljicom, međutim vreme je odmicalo, a mi nismo. Opet je izgledalo da je kiša oslabila, i mi smo, nešto iza 13h, jurnuli u osvajanje Štubika. Opet pršti na sve strane, olovni oblaci se kotrljaju tik iznad naših glava, a put vijuga kroz šumarke, stalno se penjući i spuštajući. Deset kilometara dalje - Štubik; raskrsnica puteva i najveće mesto na putu do Negotina. Iako smo se ponadali da će nam se posrećiti Mobtelov signal negde oko Štubika, ipak nije bilo tako - dnevni izveštaj smo poslali Jonetu iz lokalne pošte.

U Štubiku se naprosto nije moglo stati. Pred nama je bio krupan zalogaj, put kroz Plavnu, zatim preko prevoja Popadija na oko 500 mnv, koji razdvaja greben Miroča i Deli Jovana, i vodi nas na drugu stranu masiva, u dolinu Porečke reke, i dalje prema Majdanpeku i Boru. Računali smo - samo da nekako pređemo tih 12 km uspona od Štubika i dokopamo se prevoja, posle će nizbrdo sve biti lakše. U naletima optimizma, računali smo da bismo do mraka nekako čak stigli i na Borsko jezero. Priroda je na putu ka prevoju zaista bila živopisna, i po lepom, sunčanom danu ovo bi sigurno bio čist gušt. Ali po ovoj kiši naprosto je bilo preživljavanje. Što smo se više peli, bivalo je sve hladnije. Ono što smo smetnuli s uma, jeste činjenica da na tom putu treba da se popnemo dvaput - iza Plavne nas je čekao podugačak spust u jednu skrivenu dolinu u srcu Miročkih šuma, iza koje je opet trebalo dobro potegnuti ka Popadiji. Međutim, na nekih 12-13 km od Štubika konačno smo se našli na najvišoj tački, od koje počinje fenomenalan 7-kilometarski spust do Klokočevca. Barem po sunčanom danu. Ali ovog 31. avgusta nas je jurnjava niz okomitu strminu po kiši i vetru, uprkos kabanicama, propisno zaledila.

Vašarište u Crnajki, uz banderu, sijalicu i šteker za struju, sutradan ujutro, kad je stala kiša. U utorak nam zaista nije bilo do slikanja.

U Klokočevcu smo se uključili na put Donji Milanovac-Majdanpek, da bi već posle par kilometara došli do nove raskrsnice, na kojoj se odvaja put preko Luke, za Bor i Zaječar. Put koji je bio naša najizglednija varijanta da se dokopamo Borskog jezera. Krenusmo njime, ali pošto smo već bili prilično iscrpljeni, mokri i gladni, opet smo napravili pauzu u selu Crnajka, računajući da ćemo samo malo da prezalogajimo i da produžimo dalje. U seoskoj piljarnici obnovismo zalihe slatkiša, i verovatno bismo produžili blagom uzbrdicom kroz guste šume doline Crnajske reke pritešnjene između Deli Jovana i Stola, da nije Draganu nenadano ponovo u posetu došao gumi defekt. Opet se to nekako zakrpilo, ali ono što nikako više nismo mogli da zakrpimo bilo je - vreme preostalo do mraka. Za par sati teško bi se moglo preći preostalih šezdesetak kilometara do Borskog jezera, po ovakvom danu naročito. Povrh svega, bili smo već potpuno mokri, umorni, i poprilično deprimirani (Draganov problem uzrokovan nošenjem ranca na leđima više je deplasirano i pominjati). U priči sa lokalnim klincima otkrili smo da tu negde u Crnajki postoji livada na kojoj se svake godine pravi vašar, koja je kao stvorena za postavljanje naših šatora - ravna, meka trava, pitke vode ima u blizini. Uz struju s obližnje razvodne kutije, naš "prinudni smeštaj" ispade kamp prve klase.

Oblaci koji su nam se kotrljati tik iznad glava i obavijali okolna brda pramenovima magle nisu nam za dugo dali mira. Ipak, imali smo toliko sreće da montiramo šatore i spremimo se za spavanje. A onda je počela još jedna beskrajna, kišna noć.

Sreda 01.09.1999.
Bog Vetra je sa nama
Taman smo se osušili u toplim vrećama i spremili za novo celodnevno natapanje, kad ono...

Ispostavilo se da je ipak bilo dobro što nismo mazohistički u 7 izjutra skočili da se po kiši pakujemo za nastavak puta. Nešto iza 9h, desilo se nešto neobično - nestalo je one vlage u vazduhu koju smo par dana udisali, i iznenadno je dunuo vetar. Suv, topao vetar. Kiša je stala, a vetar je krenuo da razbija oblake, Tako uspešno, da je i Sunce počelo stidljivo da se pomalja. Vetar nam je za tili čas potpuno osušio šatore. Ono što nam je izgledalo kao još jedan težak dan probijanja kroz vlagu, promenilo se se u trenutku, obećavajući sjajan, možda čak i sunčan dan.

Dragan, njegov nesrećni sistem transporta tereta, i Stol

Tako je i bilo. Puni entuzijazma, začas smo savladali blag uspon koji vijuga kroz gustu šumu, prošli smo Tandu, stigli do Luke, odakle se pruža izvanredan pogled na Stol. Možda bismo se i upustili u avanturu uspona ka planinarskom domu (poput onoga što je Jone uradio 2 meseca ranije), da Dragan nije vozio bicikl koji apsolutno nije bio pogodan za takve off-road avanture; već i ono što je, sa svojim prenosom, izvezao pri usponu na Popadiju ili Tekiju, bilo je sasvim vredno poštovanja.

A onda je usledio skoro 20 km dug spust, kroz prekrasnu dolinu Ravne reke, dobrim asfaltom na kome gotovo da nema saobraćaja. Vreme je bilo toplo, sunčano, vetar blag. Raspoloženje nam se radikalno popravilo, nestrpljivo smo priželjkivali da stignemo u "bazu", tj. čuveni kamp na Borskom jezeru, gde će nam se pružiti prilika da se okupamo, opskrbimo i naoštrimo čula za ono što sledi u poslednjim danima puta - prelazak preko Dubašnice i severnih obronaka Kučaja ka kanjonu Resave.

Borsko jezero

U Zagrađu izlazimo na put Bor-Zaječar, i okrećemo desno, ka Boru. Desetak kilometara puta do Bora pretežno je uspon, ne previše strm, ali zbog nimalo inspirativnog ambijenta površinskih kopova Borskih rudnika koji nas okružuju, neprijatan. Stisli smo zube, i uz buku kamiona koji su, od raskrsnice u Zagrađu na dalje redovna pojava, brzo smo se obreli u predgrađu Bora. Baš i nismo nešto bili raspoloženi da se zavlačimo u centar, samo smo kod uličnih prodavaca malo popunili zalihe voća i povrća, ručali na jednom od lokalnih fast-food kioska, a onda brže, bolje ponovo krenuli dalje od grada, nizbrdo ka Brestovačkoj Banji. Dobar asfalt, ne previše prometan put, širok, prolazi šumovitom rečnom dolinom. Brestovačka banja je glavno Borsko vikend naselje. Manje i veće vikendice prostiru se svud unaokolo, naišli smo na više restorana i pansiona. Od Banje put kreće uzbrdo, i kroz 3 kilometra izlazi iznad brane - konačno je pred nama Borsko jezero.

Borsko jezero Ima oblik potkovice, a okruženo je Crnim Vrhom (1027m) i Tilva Njagrom (770m). Malo dalje ka severoistoku nalazi se masiv Velikog Krša, a Crni Vrh se grebenski nadovezuje na venac Homoljskih planina na severu i, preko Velike Treste, na masive Kučaja i Beljanice ka jugu i zapadu. Bez obzira što je reč o veštačkom jezeru, izuzetno je dobro uklopljeno u okolni ambijent i zaista predstavlja pravu izletničku oazu, prepunu izvanrednih prizora. Za toplih letnjih dana, voda u jezeru ume toliko da se ugreje, da bude čak vrlo prijatna za kupanje. Iz bajkerske perspektive, Borsko jezero je idealna baza, zbog svog sjajnog geografskog položaja; pošavši sa njega, moguće je napraviti dosta vrlo atraktivnih tura. Međutim, sve to ne bi mnogo vredelo, da Borsko jezero nema i kamp. Ali to nije običan kamp, već mesto koje jedan stariji bračni par već godinama održava s puno entuzijazma, omogućavajući stalnim posetiocima da se u njemu osećaju kao u svom drugom domu. Povrh svega, to je jedan od retkih kampova u zemlji gde se nećete osećati pokradeno - cene su uistinu simbolične, a ugođaj ih višestruko nadmašuje. U okviru kampa postoji i prodavnica, mala, ali dobro opskrbljena osnovnim namirnicama. Ako ostajete duže, sve što nedostaje možete za sutradan naručiti iz Bora. Piljar dobro vlada modernom tehnikom, tako da svaki gost dobija svoj broj u kompjuterskoj bazi, a porudžbine se uredno elektronski evidentiraju.

Vrlo brzo sam se setio zašto toliko volim da dolazim na Borsko jezero, a mislim da ni Draganu nisam morao ništa da objašnjavam

Kada smo pronašli mesto u kampu, do mraka je bilo vremena na pretek. To nam je pružilo priliku ne samo da kod lokalnog piljara za sledeće jutro naručimo namirnice za poslednje dane puta, već i da se, po prvi put u 5 dana, istuširamo; između ostalog, u kampu je moguće, uz simboličnu naknadu, okupati se toplom vodom. Moram da priznam da sam se, posle ovako lepog dana i tuširanja, osećao preporođeno. Od Luke pod Stolom na dalje i mobilna veza je profunkcionisala, tako da sam ugođaj večeri pored jezera, u čijoj gotovo mirnoj vodi se mreška mesečina, mogao da podelim sa svojom dragom, izbrisavši stotine kilometara razdaljine. Odjednom je sve što mi je potrebno bilo tu. Zaista sam se osećao kao kod kuće.