Put u Gornjak i spas u Nojevoj barci
Dom na Beljanici - Vodna - Krupaja - Krepoljin - Petrovac - Bambi Siti (100km)

Dule mi, kao kolegi sa srodnim suludim idejama, nije hteo da naplati 20 dinara za spavanje: "Platićeš pivo kad se opet vidimo", nasmejao se.

Oprostih se i krenuh na poslednju etapu, a beše mi žao što ne mogu da ostanem još jedan dan i sa planinarima ispešačim preko brda u Resavsku pećinu.

Pre Strmostena se prolazi pored motela Lisine. Motel je otkačeni hir jednog gastarbajtera, za koga kažu da je još napolju i da redovno šalje novac za proširenje kompleksa (pravi naziv). Od glavne zgrade se niz reku sledećih sto pedeset metara pružaju pošljunčane terase sa zidovima od kamena, jazovi i vodopadi, ribnjak. Brojni kandelabri raspoređeni posvuda čine da mesto noću, u potpunom mraku puste okoline, sija kao mali Las Vegas (imaju sopstveni generator). Terasa restorana je iznad same vode, u dubokoj hladovini rastinja i drvene nadstrešnice. Jedino gostiju nema, ali gazdu to izgleda ne zabrinjava. Skup hobi, nema šta.

Na 6,6 km od doma je raskrsnica: levo se ide za Resavsku pećinu, i do tamo (8km) ide odličan asfaltni put a okolina izgleda kao negde u pitomim delovima Alpa. Ako se do doma ide iz suprotnog smera, od Despotovca ili Ćuprije, onda na ovom mestu treba skrenuti levo, za putokazom na kome piše "Lisine".

Ja sam nastavio pravo, i malo iza osmog kilometra došao do skretanja (desno) za Lipovicu i Žagubicu. Ova raskrsnica je nekih 100m posle prolaska pored ulaza u jamu "Jelovac" rudnika Vodna. Odmah posle skretanja, na desnoj strani se nalazi česma. A odmah počinje i uspon. Do Sladaje je žestoko (3km) potom sledi kratak i isto tako strm spust u centar mesta, pa se potom opet treba penjati. Kraj ovog kratkog uspona je na mestu na kome je o banderu okačena velika crvena tabla koja pokazuje ka obližnjem sokaku, i na kojoj belim slovima piše: "Bulevar Božije Majke". Ne treba se plašiti: uspon jeste strm, ali ne baš toliko ;)

Kod Panjevca je slično: spust u rupu u kojoj se nalazi centar mesta, opet uspon... gotovo sva mesta na putu do Krepoljina izgledaju kao da su glave čioda kojima je izgužvani reljef pričvršćen na Zemlju, onako kao što se prekrivka na tapaciranim vratima pričvršćuje na drvo. Nije mi se previše svidelo sve to, a i čitav ovaj put oko Beljanice uglavnom sam osećao samo kao rastojanje koje treba preći. Negde na izmaku 23. kilometra počinje jedini zaista lep deo puta do Krepoljina: tri kilometra spusta kroz useke u crvenici, sa krivinama koje su naslagane jedna na drugu kao da je zabavni park u pitanju, i sa lepom šumom unaokolo. Na kraju se ulazi u Krupaju, i tu počinje lošiji i iskrpljeni deo puta (tako će, doduše uz brojne bolje deonice, ostati sve do Bambi Sitija).

Iz Krupaje se nastavlja dolinom na čijem se suprotnom kraju ukazuje vidik na Homoljske vrhove. Put se lagano spušta sve do Krepoljina; na samom ulazu u Milanovac je ribnjak pastrmki. Na 38. kilometru je raskrsnica asfaltnih puteva. Za Krepoljin treba ići desno, tu je odmah i izvor. I iz Krepoljina se treba čupati ludačkom uzbrdicom dugom oko kilometar, završnih 600-700m su znatno lakši (zanimljivo je osvrnuti se i pogledati na koju se visinu izašlo u onom prvom kilometru). Vidik puca (mitraljeska paljba) na Beljanicu, na Homoljske planine, i na vrhove litica iznad Gornjačke klisure.

Do manastira Gornjak ima oko 8km nizbrdo, uz jedan kraći uspon. Šteta što je kolovoz iskrpljen, pa se ne može maksimalno uživati u padu u zeleni ponor, za koji se već naslućuje da će se negde ispred pretvoriti u kamene čeljusti. Manastir je, kao kad sam i prošle godine dolazio, bio zaspao u svom kamenom gnezdu, iza zatvorenih kapija na livadi pokraj Mlave. Trebalo je kucati da bi se ušlo. Crkva Vavedenja je zadužbina kneza Lazara iz 1379. godine (moja nova guma je sijala od sreće), a u pećini u stenovitom brdu šćućurena je još od 16. veka crkvica Svetog Nikole.

Ponovni ulazak u Bambilend primećuje se po naglo izmenjenoj okolini: sjajne kuće, odlični automobili ispred njih, bazen do bazena, jahte se na prikolicama vuku u svim mogućim pravcima, srećna lica ljudi koji razdragano mašu prolazećim vozilima dok se odmaraju od izmahivanja golf-palicama, teniskim reketima i teškim srebrnim priborom za jelo.

Pred Bambi Sitijem na poslednjoj glavnoj raskrsnici pred ulazak u grad treba skrenuti desno. Malo ispred tog mesta, na velikoj tabli pored puta piše:

Prolazeći pored "Madone" sa iznenađenjem sam urtvrdio da je to jedino mesto u Bambilendu na kome je ulica pravi svinjac, sa zakrpama koje jedna drugu stižu i sa nanosima blata i šodera nanetim kišom (izgleda da je padala neposredno pre nego što sam ušao u grad). Rekoh već da je na svim ostalim mestima u bantustanu putna mreža bila, kao i sve ostalo, savršena - sa asfaltom glatkim kao staklo i ravnim kao lenjir, na važnijim deonicama sa kolovozom od italijanskih pločica za kupatilo (cvetni dezeni). Nisam ni pomislio da to ima veze sa onim nevaljalim običajem u jednom sasvim, sasvim drugom kraju Srbije, u kome parajlije grade velelepne kuće i ograde, a ne pada im na pamet da daju neku paru za popravku puta koji vodi ispred. Ne - ova ovde ulica je sigurno bila usvinjena prema preciznom projektu nekog arhitekte, kako bi se uklopila u minimalistički imidž diskoteke.

Na stanici je cajger pokazivao tačno sto kilometara od doma na Beljanici. Uhvatio sam voz za Beograd u 18:35. Ovaj je bio putnički, sa tri vagona, pa sam bicikl stavio u hodnik odmah iza lokomotive, što nije bilo baš savršeno rešenje, ali u vozu ionako nije bilo gužve. Ponovo mi nisu ništa naplatili za pedaralo.

Avantura je konačno završena, mislio sam. Nije još bila: negde u Ralji počelo je nevreme. Bio je to onaj ludi petak kada se na Srbiju sručio osmosatni potop, a ja sam još imao da pređem put od železničke stanice do kuće. Uzmeđu dva naleta oluje uspeo sam da se popnem do Terazija i tu seo u "Mek". Pijuckao sam Colu, jeo sladoled, i konačno otkrio da sedenje na tom mestu i posmaranje ljudi i kiše predstavlja istinski i najbolji završetak putovanja. Bilo je lepo i zanimljivo posle planina i drugih pustih mesta gledati toliki svet na jednom mestu (mora da sam sve to vreme imao onaj gorštački "stigao-sam-vozom-i-evo-me-sad-u-parku-čekam- -rođaka-da-me-odvede" izraz na licu). Bilo mi je teško da razumem zašto se nerviraju i toliko čeznu da se nevreme smiri, i da odu kućama.

Do pola jedan sam i ja već bio željan kuće, to jest potpuno spreman za povratak u kolotečinu ;) Elementarna nepogoda se tada već bila pretvorila u regularan pljusak, pa sam stavio kabanicu i krenuo. Ende.

Umesto pogovora...

Samo je još jedna stvar ostala ovde da se obavi: nekoliko reči o onoj fotografiji na prvoj strani ovog pisanija.

Snimljena je u blizini Požarevca - u poljima malo izvan mesta Ždrelo, 13km od Petrovca, i par kilometara od izlaza iz Gornjačke klisure. Na nekoliko metara od puta za Petrovac/Požarevac >nalazi se izvor termalne vode, koja je tu jednog dana umesto nafte šiknula iz probne bušotine.>Naftaši su se onda pokupili i otišli, a mlazevi vode su ostali do danas. Unaokolo se stvorio mali bazen, ljudi su počeli da dolaze, jednog dana nekome je palo na pamet da tu otvori eXcluzivni ugostiteljski objekat (vidi donju sliku) i eto... kulise su bile postavljene. Sada mnogi zastaju ovde: kamiondžije, vozači autobusa na pauzi (skupa sa putnicima), traktoristi u povratku iz polja, poštari na mopedima.

Veruje se da voda leči reumatizam i kožne bolesti. Neko se masira pod mlazevima, neko se kupa, neko puni vodu u buriće i nosi kući. Kad sam prošle godine prolazio tuda na putu za Rtanj, jedan je čičica marljivo punio silne kanistere. Njegov pronalazak sastojao se u tome da vodom poliva prasiće pre nego što ih odnese na pijac. Na taj način, tvrdio je, njegova roba uvek ima najrumeniju i najlepšu kožu na pijaci, pa je tako brzo proda :)

Za mene je ovo mesto od prvog trenutka bilo fascinantno. Na jednom mestu sakupljeni gotovo svi šabloni, svi simboli, sve osobine post-normalne, pinkovske Srbije. Kad god da se dođe, uvek je tamo sve, samo na malo drugi način izaranžirano: gastarbajter u kolima sa stranim tabicama i pantalona zavrnutih do kolena, cipele i čarape u travi pored vode. Deca u haljinama sa čipkama i sa belim čarapama u crnim lakovanim cipelicama. Kupači u donjem vešu i u majicama sa bretelama, turbo-folk iz kafane, polunaga klijentela za stolovima tamani pivo i bulji, ako ima sreću, u neko uzbudljivo punačko žensko telo koje se preliva iz kombinezona u vodu boje galice. Malboro, Kasio, Peugeot.

Srbija se tušira, Srbija se masira vodom od četrdeset stepeni, Srbija veruje da leči kožne bolesti - a u stvari pokušava da sa sebe spere rat, poraze, nesreću, pogibije, siromaštvo. Srbija veruje da leči reumatizam, a u stvari pokušava da se izleči od žestokog propadanja koje bolno grize. Povijenog vrata, povijenih leđa, tupog zadovoljnog pogleda: dobro je dok mlaz udara, sve je dobro, toplo, ne mora se misliti ni o čemu, samo se treba prepustiti prijatnosti. Probušena rupa do duboko u utrobu zemlje, iznosi na površinu olakšanje.

Gurnuo sam noge ispod, pustio da udara po listovima, stopalima, kolenima. Jedva sam se odvojio odatle, a kad sam krenuo bio sam kao preporođen. I šta onda? Pa, ništa: sjajnu masažu obavezno treba probati :) O šansi da se okusi atmosfera neću ni da pričam.

Uputstvo za korišćenje: zastati, parkirati se, skinuti patike i čarape, zavrnuti pantalone, ući pod mlaz i pustiti da vas razgledaju oni iz prolazećih automobila i autobusa (nije strašno, saobraćaj nije intenzivan ;) Otići u žbun i obući gaćice-kupaćice ili se (bolje) skinuti u intimno rublje; vratiti se i podmetnuti leđa pod mlaz. Pogrbiti se da više prija, ruke opustiti pored sebe u pozi razvijenih primata. Stenjati. Buljiti u jednu tačku staklastim pogledom. Češkati stomak. Sesti u Ugostiteljski Objekat i pozvati Konobaricu, ili naručiti u direktnom kontaktu sa Osobljem za Šankom. Biti za trenutak deo Srbije koja ne razmišlja, biti za trenutak jedno od sretne čeljadi Bambilenda...

Komentari, pitanja, primedbe, sveže informacije o nekom delu puta, telefon žene sa toplog izvora,
kontraargumenti vezani za "Madonu"... su dobrodošli - izvolite.

Priče sa mojih drugih putovanja na dva točka nalaze se  ovde.